U vremenu kad se mnogi bave stvarima za koje se nisu ni rodili, a ni školovali, lepo je videti da u Srbiji postoje autori koji shvataju i razumeju svoje likove i temu, kao što nam to nudi prvi film Siniše Cvetića „Usekovanje“.
Slavu Usekovanje (iliti puno ime Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja) jedan od likova filma nazove najdepresivnijom slavom jer nema muzike, i možda je upravo takav kolorit okoline potreban da bi se ispričala ovakva priča, o potonuću jedne obične porodice u jednom krajnje neobičnom vremenu. Ali nemojte da vas ova paušalna ocena slave prevari, jer film „Usekovanje“ je sve samo ne depresivan.
U ovom filmu pratimo slavu porodice, i u centru priče su otac, majka i mlađi sin, kao i njihova bliža rodbina i prijatelji. Otac i majka se razvode. On (Bojan Žirović) je intelektualac izgubljen u novom vremenu, a vrhunac njegovog života je oslikan u osvajanju sezone Slagalice na TV-u. Ona (povratnica u domaći film Aleksandra Balmazović) želi da i dalje bude lepa i izazovana u četrdesetim, a naslućujemo kroz priču da je bez obzira što brakorazvodna parnica nije pokrenuta, već krenula dalje sa svojim ljubavnim životom. Razvod je ustvari tajna koju svi znaju, osim najmlađeg im sina Jovana, koji već nekoliko dana ne spava uz pomoć spida.
Priča počinje tako što otac bizarno gubi sto za slavu (lagana metafora kako je izgubio mesto kao glava porodice i monolit oko kog se familija okuplja) odakle sve kreće nizbrdo, dovoljno da uznemirava glavne junake, a dovoljno obično da možete da u ove probleme možete da poverujete. Vesti o koroni, zabrani okupljanja, mogućnosti dolaska komunalne policije provejavaju, ali više da doprinesu atmosferi, nego da bi je koristili kao zaplet. Tu su i njena majka (Aleksandra Pleskonjić) žena koja otkriva društvene mreže za mesto za nalazak partnera u trećoj dobi, i njegov otac, (Momo Picurić) bivši policajac Oznaš na kog paze, jer ne može da se stara o sebi.
U goste im dolaze bivša žena njegovog brata ali i sam brat, bivši narkomani, (Dubravka Kovjanić i Zlatan Vidović) koji su tu da pokriju besciljnu mladost devedesetih, ali i ženina sestra i njen muž, (Milica Janevski i Aleksandar Đurica) koji predstavljaju ekipu poslovnih ljudi koji su se lepo snašli posle u 21. veku.
Tu je i stariji sin sa ženom (Marko Grabež i Jovana Gavrilović) koji kao i mnogi pripadnici njegove genracije, kad je rešio da odraste, shvatio je da mu nedostaje besciljno gubljenje vremena, video igre i bleja. Ipak centar pažnje je na Jovanu. Klincu u ranim dvadesetim, samouverenom ali bez pokrića, nihilistom, pretencioznim onoliko kolko mladić njegovih godina može biti (izjava o tome kako živi u septičkoj jami paralelnih svetova to najbolje govori).
Ne vidi napred jer nazad je video samo generacije propale na jedan ili drugi način. Dobrota iza tog mračnog avatara je očigledna, a on će probati kroz snimanje kvazifilozofskih video klipova, drogu i trens muzike da je sakrije. Ipak po hrišćanskom motivu – „ko je bez greha nek baci kamen prvi“, branimo ovog dečaka, jer prepozanjemo svoje uzaludne borbe i pseudo-filozofije iz tog doba. Pomaže naravno i posmatranje njegovog delovanja kroz oči zaljubljene devojčice (Anita Ognjanović) koja je isti padavičar kao i on. Tu je naravno i cela priča o Češkoj sekti koja veruje u dolazak vanzemaljaca po odobrane…
Reditelj Siniša Cvetić i scenarista David Jakovljević uzimaju temu koju je dovoljno ljudska i poznata, tako da svako u njoj može da se prepozna, ali i da istu sprovedu u delo. Svi smo bili na slavi, prisustvovali nategnutim „small talk“ opštemestaškim razgovorima o vremenu, svakodnevnici, politici i šta nam sve rade oni koji „spremaju biološki rat protiv nas“. Svi imaju tajne, koje se čitaju između redova i koje svi znaju. Postoji dovoljno zle krvi za stolom da niko ni sa kim nikad ne priča do kraja života, ali opet su svake godine tu. Nema heroja ili antiheroja, sve su to obični ljudi sa životnim problemima koje su doneli za sto. Na kraju, kako to sve obično biva, sve problemi se prelamaju na deci, a kad se to primeti i provali, često bude kasno.
Cvetić, kao i mnogi svetski, tako i domaći autori, temu raspada nukleusa društva, odnosno porodice prevodi u novo vreme jako uspešno. Film će svakako podsetiti možda najviše na Ang Lijev „Ice Storm“ s tim što se dešava na Medaku 3, i ima mnogo manje seksa, jer ovim likovima jednostavno nije do toga. U moru uspešnih i kompleksnih ostvarenih uloga, ističu se mladi Pavle Mensur koji je ovim filmom na sjajan način odbranio svog Jovana kao predstavnika generacije koja se svakodnevno gubu u „tankoj dugoj liniji od nečega do ničega“, ali i Anita Ognjanović, njegova drugarica po izgubljenosti.
Njihovi dijalozi i igre su pravo malo mračno srce ovog filma. Ekipa za „odraslim stolom“ funkcioniše kao tim i greota bi bilo istaknuti ili izostaviti nekoga.
Opštemestaški bi bilo nadvijati se na ovom pričom kao klasičnom storijom o survavanju moralnih vrednosti i nepostojanja porodice, jer ta priča se vozi već nekoliko decenija, i narod se već odavno podelio na one koji umeju i ne umeju da igraju po tim pravilima. Ono što ovaj film izdiže je nada u komunikaciju između bližnjih, jer svi ti veliki problemi mogu da postanu jako manji, samo uz nekoliko linija dijaloga. A u ovom filmu, ti dijalozi su sjajno napisani.
Miloš Dašić
Izvor: Danas
