У времену кад се многи баве стварима за које се нису ни родили, а ни школовали, лепо је видети да у Србији постоје аутори који схватају и разумеју своје ликове и тему, као што нам то нуди први филм Синише Цветића „Усековање“.
Славу Усековање (илити пуно име Усековање главе светог Јована Крститеља) један од ликова филма назове најдепресивнијом славом јер нема музике, и можда је управо такав колорит околине потребан да би се испричала оваква прича, о потонућу једне обичне породице у једном крајње необичном времену. Али немојте да вас ова паушална оцена славе превари, јер филм „Усековање“ је све само не депресиван.
У овом филму пратимо славу породице, и у центру приче су отац, мајка и млађи син, као и њихова ближа родбина и пријатељи. Отац и мајка се разводе. Он (Бојан Жировић) је интелектуалац изгубљен у новом времену, а врхунац његовог живота је осликан у освајању сезоне Слагалице на ТВ-у. Она (повратница у домаћи филм Александра Балмазовић) жели да и даље буде лепа и изазована у четрдесетим, а наслућујемо кроз причу да је без обзира што бракоразводна парница није покренута, већ кренула даље са својим љубавним животом. Развод је уствари тајна коју сви знају, осим најмлађег им сина Јована, који већ неколико дана не спава уз помоћ спида.
Прича почиње тако што отац бизарно губи сто за славу (лагана метафора како је изгубио место као глава породице и монолит око ког се фамилија окупља) одакле све креће низбрдо, довољно да узнемирава главне јунаке, а довољно обично да можете да у ове проблеме можете да поверујете. Вести о корони, забрани окупљања, могућности доласка комуналне полиције провејавају, али више да допринесу атмосфери, него да би је користили као заплет. Ту су и њена мајка (Александра Плескоњић) жена која открива друштвене мреже за место за налазак партнера у трећој доби, и његов отац, (Момо Пицурић) бивши полицајац Ознаш на ког пазе, јер не може да се стара о себи.
У госте им долазе бивша жена његовог брата али и сам брат, бивши наркомани, (Дубравка Ковјанић и Златан Видовић) који су ту да покрију бесциљну младост деведесетих, али и женина сестра и њен муж, (Милица Јаневски и Александар Ђурица) који представљају екипу пословних људи који су се лепо снашли после у 21. веку.
Ту је и старији син са женом (Марко Грабеж и Јована Гавриловић) који као и многи припадници његове генрације, кад је решио да одрасте, схватио је да му недостаје бесциљно губљење времена, видео игре и блеја. Ипак центар пажње је на Јовану. Клинцу у раним двадесетим, самоувереном али без покрића, нихилистом, претенциозним онолико колко младић његових година може бити (изјава о томе како живи у септичкој јами паралелних светова то најбоље говори).
Не види напред јер назад је видео само генерације пропале на један или други начин. Доброта иза тог мрачног аватара је очигледна, а он ће пробати кроз снимање квазифилозофских видео клипова, дрогу и тренс музике да је сакрије. Ипак по хришћанском мотиву – „ко је без греха нек баци камен први“, бранимо овог дечака, јер препозањемо своје узалудне борбе и псеудо-филозофије из тог доба. Помаже наравно и посматрање његовог деловања кроз очи заљубљене девојчице (Анита Огњановић) која је исти падавичар као и он. Ту је наравно и цела прича о Чешкој секти која верује у долазак ванземаљаца по одобране…
Редитељ Синиша Цветић и сценариста Давид Јаковљевић узимају тему коју је довољно људска и позната, тако да свако у њој може да се препозна, али и да исту спроведу у дело. Сви смо били на слави, присуствовали натегнутим „смалл талк“ општеместашким разговорима о времену, свакодневници, политици и шта нам све раде они који „спремају биолошки рат против нас“. Сви имају тајне, које се читају између редова и које сви знају. Постоји довољно зле крви за столом да нико ни са ким никад не прича до краја живота, али опет су сваке године ту. Нема хероја или антихероја, све су то обични људи са животним проблемима које су донели за сто. На крају, како то све обично бива, све проблеми се преламају на деци, а кад се то примети и провали, често буде касно.
Цветић, као и многи светски, тако и домаћи аутори, тему распада нуклеуса друштва, односно породице преводи у ново време јако успешно. Филм ће свакако подсетити можда највише на Анг Лијев „Ице Сторм“ с тим што се дешава на Медаку 3, и има много мање секса, јер овим ликовима једноставно није до тога. У мору успешних и комплексних остварених улога, истичу се млади Павле Менсур који је овим филмом на сјајан начин одбранио свог Јована као представника генерације која се свакодневно губу у „танкој дугој линији од нечега до ничега“, али и Анита Огњановић, његова другарица по изгубљености.
Њихови дијалози и игре су право мало мрачно срце овог филма. Екипа за „одраслим столом“ функционише као тим и греота би било истакнути или изоставити некога.
Општеместашки би било надвијати се на овом причом као класичном сторијом о сурвавању моралних вредности и непостојања породице, јер та прича се вози већ неколико деценија, и народ се већ одавно поделио на оне који умеју и не умеју да играју по тим правилима. Оно што овај филм издиже је нада у комуникацију између ближњих, јер сви ти велики проблеми могу да постану јако мањи, само уз неколико линија дијалога. А у овом филму, ти дијалози су сјајно написани.
Милош Дашић
Извор: Данас
