Да је поживео, Џим Морисон скоро сигурно не би, за разлику од свог вршњака Мика Џегера (рођеног 26. јула 1943; Морисон 8. децембра исте године), и старост дочекао уз турнеје, концерте и бине. Не би се бавио ни новинарством, као ни писањем романа. О његовој ненаписаној поезији данас мислим.
Пише: Мухарем Баздуљ/Извор: ОКО/РТС
Џим Морисон је умро у Паризу пре више од пола века, 3. јула 1971, и већ је скоро двоструко дуже мртав него што је био жив. Данас би напунио 80 година.
Кад ми је било тринаест-четрнаест година, у мом тадашњем друштву, на питање о најдражој групи, већина људи би рекла: „Дорси“. Плоче, касете, а ускоро и CD-ови, са њиховим албумима, најбољим песмама те раритетима из оставштине пратили су као саундтрек наше одрастање.
Памтим последњу предратну годину и по филму „The Doors“ Оливера Стоуна где је Морисона незаборавно одиграо Вол Килмер. Није нам тај филм открио Дорсе, али је појачао фасцинацију, а причу о Морисоновом животу, мада сам после прочитао неколико његових биографија, изворно памтим у филмским сценама.
У време кад је у јавности, много више него данас, наглашаван јаз између „праве“ и „популарне“ културе, где је прва била нешто што се наметало из школе, док смо другу откривали сами, Морисон је био пример како се у изразито индивидуалну и некомформистичку поетику инкорпорирају фигуре које је „права“ култура канонизовала лишавајући их тако њихове субверзивне суштине. А знао је и да лирику подвуче понешто сложенијом музиком од типичне рок подлоге, као у оној рецитацији краја „Америчке молитве“ коју прати Албинонијев „Адађо“.
У том времену пре интернета, ми смо се негде докопали и полароид фотографије с Морисоновог гроба замишљајући властите будуће паришке излете. После се појавила и књига „Визије“ у преводу Воје Шиндолића из које најбоље памтим лепо артикулисану оду ларпурлартизму у којој се каже да није тачно да се филм приказује због гледалаца, јер се филм може вртeти и у празној сали, него да филм потврђује егзистенцију публике. Скоро све у овој књизи је повезано са филмом као уметношћу и магијом биоскопа, све до детаља који неколико пута потенцира, о Лију Харвију Освалду, који је бежећи након убиства Кенедија покушао да се сакрије у биоскопу.
Сва ова „рецепција“ Морисона као уметника и човека дешава се у мојим тинејџерским годинама, између тринаесте и двадесете. Наставио сам да га слушам и читам, али нисам открио ништа ново, тако ми се барем чинило све до пре који дан, када сам из неке ладице ископао заборављени роковник у који сам 2002. и 2003. записивао кратке утиске о прочитаним књигама, односно преписивао цитате који су ме се посебно дојмили.
Године 2003. сам читао Морисонову „Дивљину“ у преводу Милоша Ђурђевића. Преписао сам из књиге три текста: једну песму, један микроесеј и један афоризам. Читао сам те редове, исписане властитим рукописом, не сећајући се више шта сам о њима тачно тада мислио, али прилично уверен да ме сада дотичу чак јаче него онда.
Ево песме:
смијешно,
непрестано очекујем
куцање на вратима
добро, то ти слиједи
кад живиш међу
људима
Куцање? уништило би
моје снове илузије
понашање & држање
Борбу јадног пјесника
да избјегне стисак
романа & коцкања
& новинарства
Ово је, рекао бих, песма о Морисону након што је одустао од рокенрола, односно Морисону који није постао рок звезда. Аристотел је рекао да у самоћи могу живети само бог и животиња, Ниче је додао да може и филозоф јер је он и једно и друго, Морисон би можда рекао да може и песник јер је он и једно и друго и треће, али само ако се одрекне искушења романа, коцкања и новинарства. Ваљда су роман, коцка и новинарство једини начини на који и песник може зарадити неки, какав-такав, новац.
Ово је микроесеј под насловом „Ауто-интервју“:
По моме мишљењу, интервју је нова умјетничка форма. По моме мишљењу, ауто-интервју је суштина креативности. Поставите себи питања и покушате пронаћи одговоре. Писац једноставно одговара на низ неизречених питања.
Као када свједок у судници одговара на питања. То је оно чудновато подручје гдје тражите и онда изаберете нешто што се догодило у прошлости и искрено се покушавате сјетити што сте тиме хтјели постићи. То је кључна ментална вјежба. Интервју ће вам често пружити прилику да свој ум сучелите с питањима, а по моме мишљењу то је бит умјетности. Интервју вам такођер даје прилику да покушате уклонити све сувишно… покушајте бити експлицитан, точан, одређен… без пресеравања. Претходници форме интервјуа су исповједаоница, расправа и унакрсно испитивање. Кад нешто кажете, то више не можете порећи. Касно је. То је уствари егзистенцијалистички тренутак.
Ово ми се учинило као нешто што може да послужи као мото за роман. Не верујем да је Морисон читао Пенжеа, али је очито Џојсов „истражни поступак“ на сличан начин фасцинирао и њих двојицу и Данила Киша. Иако је у „Животу, литератури“ постављачу питања у интервјуу дао име стварног човека Габија Глајхмана, чини ми се да је најбоља жанровска одредница те незавршене књиге управо „ауто-интервју“.
Напослетку, ту је и афоризам:
Ништа друго не може преживјети холокауст осим поезије и пјесама.
Овде се, наравно, већ на први поглед јасно препознаје полемичка жаока према Адорну и његовој ваљда најчувенијој реченици („Писати поезију после Аушвица је варварство.“). С друге стране, међутим, Морисон не говори о поезији после, него о поезије пре, али поезији (и песмама!) које преживљавају.
Важно је ово „поезије и пјесама“ (у оригиналу „poetry and songs“) пошто се инсистира на певаним песмама. Из перспективе наше културе тешко је не сетити се легенде о настанку песме „Ђурђевдан“ („Прољеће на моје раме слијеће“).
Читајући ово помишљам како Морисон да је поживео не би скоро сигурно, за разлику од свог вршњака Мика Џегера (рођеног у јулу 1943; Морисон је рођен у децембру исте године), и старост дочекао уз турнеје, концерте и бине. Не би се, мислим, бавио ни новинарством, као ни писањем романа. Писао би поезију, не нужно у стиховима.
О тој ненаписаној поезији данас мислим.
