Батрићевић, који неспретно глуми црногорског Че Гевару, се приказао јавности као трансцедентални квазиинтелектуалац и рецентни псеудопартизан. У сваком случају, врло недостојна личност
Бијесни текст Бобана Батрићевића, под скаредним насловом „Торокање по Методологију и Ђаоникију“, објављен 11.08.2023. на порталу Антена М, представља памфлет написан у препознатљивом стилу етаблираних пропагандиста ФЦЈК са Цетиња, које се јавности представљају као некaкви „битни професори“ а у суштини им је основна дјелатност приземна пропаганда.
Па хајде, да погледамо какав је био концепт дотичног памфлета.
На почетку текста Батрићевић за православне свештенике каже да «шире мржњу и ксенофобију», «они нијесу попови и калуђери, они су торокуше и проповједници мржње».
Потом слиједе цитати изјава митрополита Јоаникија и владике Методија у чији смисао или оспоравање не улази. Не оспорава их нити даје свој став, па текст примитивно завршава салвом увреда и надобудних квалификација.
Ево неких од њих: «попови Цркве Србије имају само једну мисију – да загађују Црну Гору, да запишавају њену историју и територију», да «изводе специјалне операције присвајања, асимилације и субверзије».
Дакле, Батрићевић је у том скаредном тексту цитирао по три изјаве митрополита Јоаникија и владике Методија, при чему уопште није објаснио своју позицију и став по ономе што су они изнијели.
Умјесто тога каже “из понуђенога се јасно види»!? Шта се види?
Из понуђеног текста се само види словесно бауљање текстописца и пар сметлишта ниских квалификација.
Батрићевић се уопште није одредио према темама које је цитирањем црквених великодостојника отворио. Умјесто тога, почетак и крај текста су конципирани као жонглирање увредама, које је могао исписати и без цитирања изјава јер цитати у овом случају немају смисао.
У том смислу, можемо навести било који примјер од тих шест наведених изјава. Довољно је један, да тема буде опширна.
Рецимо, изјава владике Методија: „А онда ти, који су водили те друге – комунисти који су свакакве злочине радили – али ми који сљедујемо за истином смијемо рећи истину: да су јаме напунили од којих су неке дан-данас, а то је страшно рећи, у 21. вијеку, пуне људских невиних костију, око Никшића, Котор јама, има јама Талијанка гдје су Италијане такође бацали, убили су свештеника, угледне људе, домаћине. Дан-данас су те јаме пуне и не смије нико да помене њихова имена, ни да крене да вади људске кости из тих јама”, послије чега је поставио јавности бесмислено питање везано за дотични цитат: «шири ли љубав и опрост, основне постулате хришћанства»?
Која промашена питања!
Исправна и логична питања које се за дотичну изјаву владике Методија могу поставити су, рецимо: да ли је тачно да ли и сада постоје стратишта, јаме у којима се налазе земни остаци људи који су пострадали у периоду тзв. «Лијевих скретања» у Црној Гори? Да ли су та «Лијева скретања» била злочин? Да ли су у њима страдали невини људи, без икаквог разлога или с разлозима који нису били оправдани за њихову смрт?
На сва три питања одговор је потврдан. То су факти. Дакле, у чему је проблем?
Умјесто да се одреди према теми злочина «Лијевих скретања» и несахрањивања земних остатака људи послије 75. година, Батрићевић се смјехотресно бакће питањем «љубави или опроста» и текст филује увредама.
То и јесте неартикулисано торокање и неозбиљан «интелектуални» осврт.
«Лијеве грешке-друго име за злочин»
За разлику од историчара Батрићевића, његов колега историчар Драгутин Паповић је на ту тему имао фељтоне у Вијестима 2005. године , што се може наћи на сајту «Библиотека Монтенегрина», под насловом «Лијеве грешке-друго име за злочин».
Паповићев наслов фељтона све говори о «Лијевим грешкама», дакле: «друго име за злочин». На самом почетку текста Паповић децидно каже сљедеће: «Комунистичка партија Југославије је током 1941. и 1942. године народноослободилачког рата организовала, припремила и извела злочин. Доказни поступак за ову тврдњу је једноставно извести….» .
Дакле, Паповић тврди да је у питању злочин, а шта мисли Батрићевић по том питању: можемо нагађати!? Можда тупо трепће, и не мисли ништа?
Да се разумијемо, историчари Паповић и Батрићевић припадају истом идеолошком кругу. Фељтон Паповића је лако доступан на Интернету па се може у цјелости прочитати, за разлику од Батрићевића који никад ништа није написао по овој теми.
Самим тим, његове увреде на рачун владике Методија по питању цитиране изјаве представљају пропагандистичко млаћење празне сламе и демонстрацију личних фрустрација.
Да би стври биле јасније, ево једног инсерта из наведеног фељтона Паповића који говори о тим догађајима: «Смрт је царовала у потезима КПЈ. Заведен је систем општег терора у коме нико није био сигуран. За најмањи гест непријатељства према НОП-у губила се глава. Нешто слично као у времену терора јакобинског термидора, само што су комунисти сматрали да им нијесу потребни судови слични онима које је Конвент успоставио.
Ликвидације су биле масовне и одвијале су се углавном из потаје или стријељањима. Комунисти су се водили логиком: ако их не можемо придобити можемо их и морамо ликвидирати. Црвени терор се показао у пуној снази, доносећи ново искуство Црној Гори, а истовремено је отворио врата бијелом терору који ће се само надовезати на комунистичке злочине, што је створило ситуацију да је Црна Гора 1941. – 1942. била несрећна земља јер су јој искључив политички избор били партизани и четници.»
Дакле, Паповић децидно наводи да је «црвени терор» био иницијатор зла које се десило, да би се тек потом јавио «бијели терор» као његова последица.
Руководство КПЈ је кривац за спиралу зла која је настала, и то је већ историјски и научни факт. Или није!? Шта мисли Батрићевић?
По теми «Лијевих скретања», Паповића је цитирао и наводио хрватски «Вечерњи лист», у ауторском тексту Ивице Радоша 22.07.2016. године, под насловом: «Партизани су већ ‘41. стријељали и своје – звали су то лијеве грешке».
У тексту се наводи сљедеће: « ‘Лијевим скретањима’ или ‘лијевим грешкама’ у Црној Гори озбиљно се бавио повјесничар Драгутин Паповић.
„Комунисти су имали веома прагматичну и једноставну, али и примитивну политичку стратегију која се сводила на матрицу: сваког противника треба ликвидирати. Људски животи за КПЈ су у односу на политичке циљеве били другоразредна категорија“, пише повјесничар Паповић који наводи примјер из мемоара Боже Љумовића, најмоћнијег човјека Покрајинског комитата КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак 1941. године: „Ми смо се играли људским главама, као да су биле главе од купуса“, писао је Љумовић.
Противник или непријатељ мора се физички уништити, без обзира тко је то био. Убијали су онога за кога мисле да им је у том тренутку непријатељ, а то може бити и комунист „колебљивац“, „петоколонаш“, овисно о томе што се коме прилијепи. Но, жртве масовних ликвидација 1942. у Црној Гори углавном су били сељаци па се не може говорити о некој класној борби јер су и убојице били сељаци.»
Подршка помамљеном колумнистичком дивљању
На исти начин како је извријеђао владику Методија, Батрићевић би могао сада извријеђати и свог колегу Паповића, на основу мишљења изнешеног у фељтонима о «Лијевим грешкама».
Свакако би био ред да се Батрићевић напокон одреди према «Лијевим скретањима», умјесто што се прси скандалом који је изазвао.
Да изнесе став и супротстави своје мишљење, али не владици Методију јер није достојан да му се више уопште обрати: већ свом идеолошком колеги Драгутину Паповићу.
Батрићевић, који неспретно глуми црногорског Че Гевару, се на овом примјеру приказао јавности као трансцедентални квазиинтелектуалац и рецентни псеудопартизан. У сваком случају, врло недостојна личност.
Ситуацију овом идеолошки искичмљеном лику неће поправити петпарачка пропагандна игра око суђења због увреда које је изнио у свом скаредном тексту, нити подршка коју му даје аморална и лицемјерна «ситна боранија» Црне Горе. Како лицемјерна?
Рецимо, подршку Батрићевићевој «слободи говора» је дала извјесна Далиборка Уљаревић, која је својевремено тужила грађанина Туровића који је у једном коментару на Фејсбуку у вези ње написао: «Како је ружна, све јој просто». Туровић је потом завршио на оптуженичкој клупи Суда за прекршаје, због «дрског понашања».
А у случају Батрићевићеве колумне, Уљаревићка даје подршку салви увреда које су пласиране, јер је то «слобода изражавања»!? Није, ваљда?
Како ништа није имала против што је у тексту митрополит етикетиран као «Ђаоникије», намеће се питање: да ли би имала ишта против да је неко у наслову неког текста назове «Буљаревићком», рецимо? И да јој таква скаредна етикета остане за стално?
Толико о поимању грађанског код «ФЦЈК принчева и НВО принцеза», који «тумарају као гуске кроз маглу» демонстрирајући дупле стандарде кроз подржавање ошашављених колумнистичких лавежа и ритања која су често присутна у медијима бившег диктатора. У њима морал, очито «станује под задњицом».
Војин Грубач
