У последње време пуно се пажње посвећује проблемима православних помесних црква јер су ти проблеми управо повезани са друштвом и политиком
Пише: Александар Ђокић
Недавно, 27. маја, одржан је велики сабор Украјинске православне цркве (Московске патријаршије) који је после три месеца интензивног рата у Украјини формализовао одређене сентименте православних верника у Украјини, али и украјинског друштва уопште. Пре него што изложимо шта је заиста сабор УПЦ одлучио треба истаћи конкретне чињенице које ће нам помоћи да разумемо поменуту атмосферу унутар украјинског друштва, а уједно и ситуацију у којој се УПЦ нашла од 24. фебруара, почетка рата.
У Украјини постоје две православне верске структуре које се налазе у међусобном конфликту: Православна црква Украјине, коју као канонску признају грчке цркве на челу са Цариградском патријаршијом и Украјинска православна црква, коју као канонску признају све остале помесне цркве. УПЦ располаже са више храмова од ПЦУ, а такође има више активних верника (људи који редовно посећују храмове и учествују у литургији). Међутим, ПЦУ ужива већу популарност у украјинском друштву међу људима који се декларишу као православци (без обзира да ли су активни верници или не). Тако је по последњем истраживању Кијевског међународног института социологије, објављеног јуна 2021. године, 58% испитаника који су се декларисали као православци изабрало ПЦУ као своју цркву, док је исти избор са УПЦ начинило 25,4%, остатак грађана Украјине који се сматрају православцима изразио се да не осећа приврженост ниједној црквеној организацији. Овде још једном треба направити дистинкцију међу активним верницима и људима који баштине православни идентитет, али нису заинтересовани за верски живот. У целини, у Украјини се 72,7% грађана изјаснило да исповедају православну веру, 8,8% да су гркокатолици (унијати), 6,8% да су атеисти, 2,3% да су протестанти, 2,3% да припадају другим хришћанским конфесијама и 0,9% да су римокатолици.
Разлог за већу популарност ПЦУ од УПЦ у друштву је њена јасна националистичка усмереност, док се УПЦ не позиционира као црква Украјинаца, већ православних верника у Украјини, богослужбени језик ПЦУ је украјински, док је код УПЦ то црквенословенски у руској редакцији. Још један разлог мање популарности УПЦ су њене канонске везе са Руском православном црквом, чија је она формално део, иако је у управљању свим црквеним пословима, и у сфери финансирања, УПЦ апсолутно самостална. Једноставније речено, ПЦУ отворено пропагира украјинство, док УПЦ исповеда православље без националне обојености. У УПЦ су тако сасвим добродошли и национални Украјинци и национални Руси и било који други православци, док ПЦУ себе недвосмислено види као инструмент пропагирања украјинског националног идентитета.
УПЦ се нашла у великој опасности од почетка рата у Украјини због њених веза са Руском православном црквом. Почевши од 24. фебруара однос грађана Украјине према Русији се нагло погоршао. По истраживању јавног мњења истог најпрестижнијег украјинског социолошког института, однос према Русији међу грађанима Украјине је у фебруару 2021. године био подељен – 42% Украјинаца је имало негативан однос према Русији, 41% позитиван. Од краја 2021. године однос према Русији се постепено погоршава, тада Русија иступа са ултиматумом Сједињеним Америчким Државама у коме захтева да оне повуку НАТО на границе од 1997. године, а уједно почиње да гомила војску дуж украјинске границе (50% Украјинаца је против Русије, 37% је и даље подржава). У мају 2022, три месеца од почетка рата, 92% грађана Украјине се негативно односи према Русији, док се позитивно према њој односи свега 2%. Може се претпоставити, иако од 2021. године по том питању нема нових истраживања, да је и УПЦ изгубила популарност од 24. фебруара. Притом треба истаћи да то није само због њених формалних веза са РПЦ, већ и због подршке војним дејствима Русије у Украјини које у јавност износи патријарх РПЦ Кирил.
Треба такође споменути да по украјинском законодавству црквене организације нису правна лица, већ су то парохије понаособ. Уколико већина парохијана једне парохије изрази жељу да пререгиструје своју парохију у односу на црквену организацију којој припада, закон је у том подухвату на страни грађана, а не верских организација. Управо је на тај начин, у одређеном броју случајева кроз примену или претњу насиљем, у другом кроз убеђивање, мањи број храмова пренет са УПЦ на ПЦУ. Највећи број храмова, то јест парохија, нарочито у урбаној, градској средини ипак није мењао свој статус и остао је део УПЦ. Парохије су прелазиле у састав ПЦУ обично у руралним срединама западне Украјине, где је украјински национализам знатно радикалнији. Дакле, УПЦ се нашла у једној врло опасној ситуацији, где може изгубити и вернике и храмове, па чак и део клира, уколико јавно не изрази своје незадовољство у односу на став патријарха РПЦ Кирила, који је у више наврата подржао војна дејства у Украјини. Разуме се да би УПЦ била у проблемима све и да је руски патријарх остао по страни или осудио рат, али је под тренутним условима сам опстанак УПЦ доведен у питање.
У складу са новонасталом ситуацијом, УПЦ је сазвала горепоменути сабор на коме је, између осталог, изразила несагласност са ставовима патријарха РПЦ Кирила, још једном одлучно осудила започињање рата у Украјини и позвала на обуставу ратних дејстава и почетак преговора, али и подвукла своју независност и најавила промене устава УПЦ у том правцу (помиње се и чин мироваренија што је прерогатив искључиво аутокефалних православних цркава). Из РПЦ су могли да се чују опречни гласови, Александар Шћипков, човек без црквеног чина који има дужност у једној од комисија РПЦ, оптужио је УПЦ да је стала на пут раскола по „директиви Стејт департмента Сједињених Америчких Држава“, док су патријарх Кирил и митрополит Иларион, који је задужен за спољне односе РПЦ, иступили са уздржаним изјавама у којима изражавају наду да се црквено јединство међу УПЦ и РПЦ неће нарушити, додали су и да разумеју тешку позицију у којој се налази УПЦ. На недељној литургији, 29. маја, митрополит УПЦ Онуфрије споменуо је патријарха Кирила у молитвама, али не као свог архијереја, већ као једног од поглавара помесних цркава. Руководство ПЦУ је са своје стране истакло да не верује у искреност намера УПЦ да се одвоји од РПЦ, јер сабор УПЦ није прекинуо односе са РПЦ, нити обновио односе са Цариградском патријаршијом (на шта посебно треба обратити пажњу). Може се закључити да је УПЦ донела једну изнуђену одлуку да се представи као независна од РПЦ услед несносних околности, изазваних почетком ратних дејстава усмерених против Украјине, ставова патријарха Кирила који та дејства подржавају, наглим и апсолутним падом популарности Русије и свега што је са њом повезано у Украјини, као и неминовним порастом украјинског национализма.
