Пише: Бен Голосовкер
Познадох те по мирису лоја,
о, ти колонијална Гаропаба! –
и по ладовини секвоја.
По плажи дугој, и по боци
вина, чилеанског у фиоци;
најзад, по страху да ће доћ
убице тамне коже и укинути ми
скалп, и удове, у колиби под ноћ.
Све се дешава кроз презент,
рђав као потпетица с гумом слабом,
жутом као реала цент,
бразилскога, са индијанском силабом.
Блиска попут вјероватноће,
прем и далека, попут славе,
ти ми се обрати, вароши драга,
пјешчаном фразом: Аве! Аве!
Генитив: свјесна јеси (кога чега),
наставнице двије, Алешандре, Лусијане
(гварани да научим – смисла има);
80 реала по часу. Свјесна соли, таме,
над таверном пуном џема, саламе,
цријева, гума, ципела што базде;
и посуђа у колиби, пешкира, гаме,
зађевица измеђ’ најамника и газде.
Свјесна си сунца и папагаја била
што се у кавезу дрвеном клати;
о, и те како свјесна историје Бразила! –
и два глагола: љубити, туговати.
И прошлих ми путовања: Јапана, Нила;
свјесна немогућих ми подухвата
(младости, повратка Европи, злата).
На почетку плаже си лака,
о, Гаропаба, дочим на крају,
тешка си к’о атом бола и страха;
бјегунцу шанса нека јеси,
но и гониоцима ти дајеш маха.
Питам се уза зид, пред потјером
што је чине моји преступи, гријеси:
чему мнозина (моје убице у глави) –
и зашто су црни а не бијели, плави?
Акт сапуна, шампона, парфема
на твом, изрицању склоном, тену,
отвори рану – кожи некако свиклу,
но души, закулисно – мрачну вену.
„Ја хоћу крв“, рекла си, на језику
(енглеском, који крви највише просу,
међ’ љубавницима) с разлога проста:
у крв заљубљенима – никада ње доста.
„Пун сам је“, рекох, „не само за дати,
већ и за уплив, купњу, водотечан слап;
мушкарцу– од љубве – срце крвљу пати.“
„Глупости“, чух те, „још није трен знати
кад налити мијех, кад исциједити кап.“
Хотели. Барови. Плаже, жене драге.
Боце, кондоминијум. Фармерке. Бисаге…
Да, паб је поучан. Афекти су моја браћа.
Крв, то су жанрови. (Увијек си таква била:
хорор, балада, бурлеска, водвиљ худ –
теби за млаз крви, мени за стих луд).
Увијек таква; рекох. Крвожедна, но мила.
Дадох. Хљеб и музику. Повјерих, к’о секту,
у Гаропаби. Крв. Пролих, за те. У перфекту.
И сад, све је презент: опраштам се
од граматике, од порције пасуља,
од служавке што кују крми на миру;
од језика гварани; од циганске черге,
од Индихене, и њему ћерце склоне хиру.
Пола мене креће бусом – за Порто Алегре,
а друго пола – бродом, ка Рио де Жанеиру.
