Sat sudnjeg dana, simbolično upozorenje Biltena atomskih fizičara iza koga je stajao i Albert Ajnštajn o tome koliko nas deli od apokalipse, ovog januara pomeren je na rekordnih 90 sekundi do ponoći. Mnogo bitnije od samog vremena je smer u kome se kazaljka kreće, a novi korak bliže broju 12 pokazuje da je svet postao opasnije mesto za život.
Kao faktori za potencijalnu katastrofu navedeni su rusko-ukrajinski rat, biološke pretnje, nuklearna proliferacija, klimatska kriza, dezinformisanje pod okriljem države i tehnologija koja unosi razdor.
Posebno su izdvojeni „korupcija u informacijskom okruženju u Americi“ i „ruski ekosistem državne kontrole nad informacijama koji je blokirao širenje istinitih informacija o ratu“. Mediji su tako (p)ostali jedan od glavnih faktora za potencijalnu katastrofu, rame uz rame sa ratom, nuklearnim bombama, ugljen-dioksidom i koronavirusom.
Istine i laži
Već je ušlo u poslovicu da je istina prva žrtva rata, i nije bilo sumnje da se na tom polju neće birati sredstva ako dođe do zaoštravanja sukoba u kome je od 2014. do 2022. stradalo oko 14.000 ljudi, uglavnom pripadnika ruske nacionalnosti u Donbasu.
Kremlj je od prvog dana iskusno kontrolisao narativ o ratu za domaće javno mnjenje. Invazija na Ukrajinu je predstavljana kao specijalna operacija za oslobađanje od nacista, a ukrajinske vlasti kao američke marionete, što je značilo da se Rusija uopšte ne bori protiv Kijeva već protiv Amerike. Uobičajena teza je da Zapad želi svet bez Rusije. Domaći mediji su smeli da objavljuju samo podatke dobijene od vlade, a svakom ko bi rat nazvao ratom pretila je kazna.
Strani dopisnici su ispraćeni iz Moskve, internet je stavljen pod kontrolu i zabranjeni su Fejsbuk, Instagram i Tviter. Većina Rusa nije imala gde da vidi snimke bombardovanog Kijeva – na državnoj televiziji su tvrdili da „niko nije bombardovao“ grad sa civilima, a građani Harkova su samo želeli da pitaju rusku vojsku „gde ste do sada“. Vlada je u međuvremenu donela zakon po kome za širenje „lažnih vesti“ preti 15 godina zatvora. Danas ruski mediji pišu o smrzavanju nemačkih građana ili o tome da su Britanci ostali bez teškog naoružanja zato što su ga poslali u Ukrajinu.
Većina zapadnih vlada i medija je, s druge strane, odbacivala kao irelevantne razloge koji su doveli do rata, a koji su mogli da daju putokaz za izlaz iz konflikta. EU je Rusiju proglasila državom koja sponzoriše terorizam, njena regularna vojska predstavljana je kao nesposobna i zločinačka, a Vladimir Putin kao bolestan i iracionalan vođa. Državnoj ruskoj TV mreži Raša tudej zabranjen je rad u zemljama EU. Čitav ruski narod je stradao zbog ukupne medijske slike, pa su Rusi koji su zbog protivljenja ratu proglašavani izdajnicima i morali da odu iz zemlje, u nekim zapadnoevropskim državama tretirani kao da su lično krivi za zločine.
Kada je oštećen gasovod Severni tok, sabotaža je bez utvrđivanja činjenica u većini medija pripisana Moskvi, a retki američki listovi koji su to doveli u pitanje bili su Njujork tajms i Vašington post. Kijevu je u medijima gledano kroz prste ono što Rusima nikad ne bi, kao što je prikazivanje i istupanje ratnih zarobljenika pred kamerama, a nije se mnogo pažnje posvetilo ni izveštaju Hjuman rajts voča da su ukrajinske snage ispaljivale zabranjene antipešadijske mine na Donjeck.
Svi koji postavljaju neprijatna pitanja u Rusiji su „izdajnici“, a na Zapadu „Putinovi ljudi“. Kod dve strane koje ratuju, domaće teme koje mogu da razočaraju građane se izbegavaju. U velikim antikorupcijskim racijama u Ukrajini dosad su smenjene desetine visokih državnih službenika, uključujući zamenika šefa kancelarije predsednika i zamenika smenjenog ministra odbrane. Istrage su u toku, a jedan od novinara koji je pisao o tome prvo se izvinio čitaocima. Reči se pažljivo biraju: stranci koji dolaze da se bore za njih su plaćenici, a za nas dobrovoljci. Kod njih ginu hiljade vojnika, kod nas manje… Nema tu ničeg što već nije viđeno, jer se propaganda tog tipa nije drastično menjala više od sto godina.
„U ratu“, napisao je 1928. u knjizi „Neistine u vreme rata: propagandne laži Prvog svetskog rata“ britanski poslanik Artur Ponsonbi, „i moral civila mora da bude na visini. Zato pobede moraju da budu preuveličane, a porazi, ako ne sakriveni, onda po svaku cenu umanjeni. Podsticanje besa, zgražavanja i mržnje mora biti marljivo i kontinuirano upumpavano u javnu svest“.
U knjizi „Elementarni principi ratne propagande“, belgijska istoričarka An Moreli sistematizovala je na osnovu Ponsonbija deset osnovnih tehnika propagande: mi ne želimo rat; suprotna strana je isključivo odgovorna za rat; neprijatelj ima lice đavola; mi branimo plemenitu stvar, a ne privatne interese; neprijatelj namerno čini zverstva, a naše greške su nehotične; neprijatelj koristi nedozvoljeno oružje; naši gubici su veoma mali, dok su gubici neprijatelja ogromni; umetnici i intelektualci podržavaju našu stvar; naša stvar je sveta; oni koji dovode u sumnju našu propagandu su izdajnici.
Sve manje ljudi veruje mejnstrim medijima i traži alternativne izvore informisanja. Digitalna era omogućila je da se događaji prate u realnom vremenu, a svako sa mobilnim telefonom i internetom danas je potencijalni reporter. Tradicionalni mediji su dobili konkurenciju u društvenim mrežama na kojima sve strane u ratu sada pokušavaju da steknu nadmoć.
Bart Kamarc, profesor politikologije i komunikacija na Londonskoj školi ekonomije, napisao je prošle godine da su Ukrajinci pobednici informacionog rata ne samo zahvaljujući predsedniku koji se razume u medije, već i narodu koji dokumentuje zločine i stvara mnoštvo duboko dirljivih priča o užasima rata.
„Ukrajinci su u potpunosti razumeli hibridni medijski ekosistem u kome živimo i iskorišćavaju mogućnosti društvenih mreža za predstavljanje, za emocionalnu povezanost i viralnost, kao i sklonost mejnstrim medija da to dodatno pojačaju“, kaže Kamarc, dodajući da su Ukrajinci usavršili ono u čemu su zapatisti u Meksiku bili pioniri: privukli su pažnju sveta, iskoristili visok nivo međunarodne solidarnosti i pretvorili regionalni sukob u globalni.
Tamara Jorgovanović
Izvor: Novi Magazin
