Сат судњег дана, симболично упозорење Билтена атомских физичара иза кога је стајао и Алберт Ајнштајн о томе колико нас дели од апокалипсе, овог јануара померен је на рекордних 90 секунди до поноћи. Много битније од самог времена је смер у коме се казаљка креће, а нови корак ближе броју 12 показује да је свет постао опасније место за живот.
Као фактори за потенцијалну катастрофу наведени су руско-украјински рат, биолошке претње, нуклеарна пролиферација, климатска криза, дезинформисање под окриљем државе и технологија која уноси раздор.
Посебно су издвојени „корупција у информацијском окружењу у Америци“ и „руски екосистем државне контроле над информацијама који је блокирао ширење истинитих информација о рату“. Медији су тако (п)остали један од главних фактора за потенцијалну катастрофу, раме уз раме са ратом, нуклеарним бомбама, угљен-диоксидом и коронавирусом.
Истине и лажи
Већ је ушло у пословицу да је истина прва жртва рата, и није било сумње да се на том пољу неће бирати средства ако дође до заоштравања сукоба у коме је од 2014. до 2022. страдало око 14.000 људи, углавном припадника руске националности у Донбасу.
Кремљ је од првог дана искусно контролисао наратив о рату за домаће јавно мњење. Инвазија на Украјину је представљана као специјална операција за ослобађање од нациста, а украјинске власти као америчке марионете, што је значило да се Русија уопште не бори против Кијева већ против Америке. Уобичајена теза је да Запад жели свет без Русије. Домаћи медији су смели да објављују само податке добијене од владе, а сваком ко би рат назвао ратом претила је казна.
Страни дописници су испраћени из Москве, интернет је стављен под контролу и забрањени су Фејсбук, Инстаграм и Твитер. Већина Руса није имала где да види снимке бомбардованог Кијева – на државној телевизији су тврдили да „нико није бомбардовао“ град са цивилима, а грађани Харкова су само желели да питају руску војску „где сте до сада“. Влада је у међувремену донела закон по коме за ширење „лажних вести“ прети 15 година затвора. Данас руски медији пишу о смрзавању немачких грађана или о томе да су Британци остали без тешког наоружања зато што су га послали у Украјину.
Већина западних влада и медија је, с друге стране, одбацивала као ирелевантне разлоге који су довели до рата, а који су могли да дају путоказ за излаз из конфликта. ЕУ је Русију прогласила државом која спонзорише тероризам, њена регуларна војска представљана је као неспособна и злочиначка, а Владимир Путин као болестан и ирационалан вођа. Државној руској ТВ мрежи Раша тудеј забрањен је рад у земљама ЕУ. Читав руски народ је страдао због укупне медијске слике, па су Руси који су због противљења рату проглашавани издајницима и морали да оду из земље, у неким западноевропским државама третирани као да су лично криви за злочине.
Када је оштећен гасовод Северни ток, саботажа је без утврђивања чињеница у већини медија приписана Москви, а ретки амерички листови који су то довели у питање били су Њујорк тајмс и Вашингтон пост. Кијеву је у медијима гледано кроз прсте оно што Русима никад не би, као што је приказивање и иступање ратних заробљеника пред камерама, а није се много пажње посветило ни извештају Хјуман рајтс воча да су украјинске снаге испаљивале забрањене антипешадијске мине на Доњецк.
Сви који постављају непријатна питања у Русији су „издајници“, а на Западу „Путинови људи“. Код две стране које ратују, домаће теме које могу да разочарају грађане се избегавају. У великим антикорупцијским рацијама у Украјини досад су смењене десетине високих државних службеника, укључујући заменика шефа канцеларије председника и заменика смењеног министра одбране. Истраге су у току, а један од новинара који је писао о томе прво се извинио читаоцима. Речи се пажљиво бирају: странци који долазе да се боре за њих су плаћеници, а за нас добровољци. Код њих гину хиљаде војника, код нас мање… Нема ту ничег што већ није виђено, јер се пропаганда тог типа није драстично мењала више од сто година.
„У рату“, написао је 1928. у књизи „Неистине у време рата: пропагандне лажи Првог светског рата“ британски посланик Артур Понсонби, „и морал цивила мора да буде на висини. Зато победе морају да буду преувеличане, а порази, ако не сакривени, онда по сваку цену умањени. Подстицање беса, згражавања и мржње мора бити марљиво и континуирано упумпавано у јавну свест“.
У књизи „Елементарни принципи ратне пропаганде“, белгијска историчарка Ан Морели систематизовала је на основу Понсонбија десет основних техника пропаганде: ми не желимо рат; супротна страна је искључиво одговорна за рат; непријатељ има лице ђавола; ми бранимо племениту ствар, а не приватне интересе; непријатељ намерно чини зверства, а наше грешке су нехотичне; непријатељ користи недозвољено оружје; наши губици су веома мали, док су губици непријатеља огромни; уметници и интелектуалци подржавају нашу ствар; наша ствар је света; они који доводе у сумњу нашу пропаганду су издајници.
Све мање људи верује мејнстрим медијима и тражи алтернативне изворе информисања. Дигитална ера омогућила је да се догађаји прате у реалном времену, а свако са мобилним телефоном и интернетом данас је потенцијални репортер. Традиционални медији су добили конкуренцију у друштвеним мрежама на којима све стране у рату сада покушавају да стекну надмоћ.
Барт Камарц, професор политикологије и комуникација на Лондонској школи економије, написао је прошле године да су Украјинци победници информационог рата не само захваљујући председнику који се разуме у медије, већ и народу који документује злочине и ствара мноштво дубоко дирљивих прича о ужасима рата.
„Украјинци су у потпуности разумели хибридни медијски екосистем у коме живимо и искоришћавају могућности друштвених мрежа за представљање, за емоционалну повезаност и виралност, као и склоност мејнстрим медија да то додатно појачају“, каже Камарц, додајући да су Украјинци усавршили оно у чему су запатисти у Мексику били пионири: привукли су пажњу света, искористили висок ниво међународне солидарности и претворили регионални сукоб у глобални.
Тамара Јорговановић
Извор: Нови Магазин
