Piše: Mirko Dautović
Nakon mesec dana odsustva, pisati o ratu na Levantu deluje kao povratak na bioskopsku projekciju filma čije scene kao da smo već gledali, već im prisustvovali, već ih se užasavali. Visokotehnološka klanica u Gazi, pogromi nad Palestincima na Zapadnoj obali, Hezbolahove pretnje odmazdom za ubistvo njihovih boraca, iščekivanje iranske odmazde zbog ubistva Ismaila Hanijea u Teheranu, i pregovori o primirju koji ne vode nikuda. Vir istorije usisava region sve dublje i dublje, a sunce nade je sve dalje i slabije, pre svega za stotine hiljada žrtava u Gazi. Po podacima Ministarstva zdravlja u Gazi, broj mrtvih je prešao 40.000, ali te brojke odavno više nisu pouzdane. Mrtve nema ko da broji, a ni gde. Pojas Gaze je 40 kilometara apokaliptičnog pejzaža uništenih zgrada kroz koje se u skladu za izraelskim naređenjima potucaju palestinski beskućnici, tražeći „humanitarnu zonu“ u kojoj ih Izrael neće ubiti. Te zone nisu stalno na istom mestu. Izrael ih pali i gasi, i svaki put je sve manja, kako kaže Jan Egeland, predsednik humanitarne organizacije Norveški komitet za izbeglice. Izrael je proglasio 90 odsto teritorije Pojasa Gaze „borbenom zonom.“ Civilna populacija koja je pre rata brojala dva miliona ljudi je bezbedna u samo jednoj desetini teritorije. Svuda drugde su legitimna lovina za izraelsku vojsku, s tim što niko u izraelskoj vojsci neće snositi posledice za njihovo ubistvo u „humanitarnoj zoni“, kao ni za ubistvo humanitarnih radnika ili novinara ili za mučenje zarobljenih Palestinaca. Slike ubijene dece, istranžirane tehnološki najnaprednijim oružjem, se priključuju nizu takvih slika iz prethodnih 11 meseci genocida u Gazi. Na taj neprekidni niz užasa, potpuno je ljudska reakcija okrenuti se defetizmu i priznati sopstvenu nemoć da se utiče na delovanje nezaustavljive izraelske sile koja Boga ne moli. Ostaje nam da svedočimo i, ukoliko smo u stanju – beležimo tok katastrofe.
ODMAZDE
Pažnja svetskog javnog mnjenja, potpuno svesnog kuda stvari idu, se okrenula od Gaze ka dva događaja koja mogu da budu rasplet ili dalji zaplet rata. Ili će pregovori o primirju biti uspešno okončani ili će iranska odmazda za ubistvo Ismaila Hanijea biti eskalacija koja će rat pretvoriti u regionalni. Do podneva 26. avgusta, nijedno se nije desilo i Bliski istok je i dalje u nigdini gde su obe opcije moguće.
U nedelju ujutro su počele da stižu notifikacije o preventivnom izraelskom napadu na položaje Hezbolaha u Libanu. Po izraelskoj vojsci (Cahal), Hezbolah se spremao da lansira hiljade projektila na Izrael, zbog čega je stotina izraelskih aviona dejstvovala i uništila te lansirne platforme. Međutim, Hezbolah je ipak uspeo da lansira nekoliko stotina projektila, po Hezbolahu njih 320, koje su pogodile vojne ciljeve u severnom Izraelu i nanele znatnu štetu. Nejasno je koji je napad prvi počeo. Lider Hezbolaha, Hasan Nasrala, je objavio u nedelju popodne da će Hezbolah proceniti da li je njihov napad na Izrael bio uspešan, i ako jeste, time će biti ispunjena odmazda za ubistvo Fuada Šukra, komandanta Hezbolaha kojeg je 30. jula, osam sati pre nego što će ubiti Hanijea u Teheranu, Izrael eliminisao udarom projektila u Šukrovo prebivalište u južnom Bejrutu. Ubistvo Šukra je pak bila odmazda za pogibiju dvanaestoro druske dece na Golanskoj visoravni 27.jula, za koje je Izrael okrivio Hezbolah i iskoristio za ubistvo Šukra, o čemu smo detaljno pisali u dvobroju 692-693 Novog magazina. U izraelskom napadu ove nedelje, 25. avgusta, je poginulo troje Libanaca, uključujući i jedno dete. U napadu Hezbolaha je povređen jedan izraelski vojnik i kokošinjac, zbog čega je grupa koja inače izaziva strah i poštovanje u arapskom svetu sada meta podsmeha na društvenim mrežama. Od silnih pretnji i najava, uspeli su da isprže 400 pilića.
Od ubistva Hanijea i najava odmazde, analitičari međunarodnih odnosa su se pitali da li će takozvana „Osovina otpora“ (Mihvar al-Mukâvama), koju čine Iran, Hezbolah, jemenski Huti, i iračke „Narodne mobilizacijske snage“ (Hašd al-Šabi) napasti Izrael zajednički, u istom trenutku, ili će napasti odvojeno. Nasrala je juče objavio da će svaka članica Osovine zasebno izvesti odmazdu u povoljnom času. Dakle, iranska odmazda će se možda još uvek desiti. Ona je najavljena u petkovim propovedima u džamijama širom Irana 16. avgusta, jer ako se ne desi, „Izrael će postati još drskiji u svojim provokacijama“, rekao je ajatolah grada Širaza, Lotfolah Dežkam.
Već mesec dana se očekuje ta odmazda i prvo se postavljalo pitanje kakav oblik će ona da ima, a nakon nedelju-dve, pitanje se promenilo u „Zašto se odmazda još uvek nije desila?“ Jasno je da Iran nešto čeka, ali šta? Možda su svesni sopstvene ranjivosti, sad kad je jasno da je unutrašnja bezbednost toliko šuplja da su im ubili gosta na predsedničkoj inauguraciji. Ako bi zaratili direktno sa Izraelom, da li bi izraelski agenti u Iranu mogli da ubiju i predsednika Masuda Pezeškijana i komandanta Iranske revolucionarne garde, generala Hoseina Salamija, pa čak i vrhovnog vođu Islamske republike, ajatolaha Alija Hamneija?
Druga briga Teherana su njegovi sopstveni građani. Protesti koje je izazvalo ubistvo mlade Đine Mohse Amini septembra 2022. su trajali mesecima i nikada nisu slomljeni. Nisu se ni ugasili. Samo je došlo do primirja između režima koji je svojim građanima doneo bedu a od religije napravio okov. Tada, SAD nisu intervenisale niti podržale proteste. Da li bi oni mogli opet da buknu ako bi Izrael i Vašington udarili na ciljeve Revolucionarne garde?
NUKLEARNO ORUŽJE, PREGOVORI
Treće pitanje u Teheranu se tiče američkih predsedničkih izbora u novembru. Ko bi bio bolji stanar u Beloj kući za Iran? Kamala Haris ili Donald Tramp? Zasigurno je to Harisova, jer iako i ona tvrdi da bi stala u odbranu Izraela, pitanje je koje bi od njih dvoje izvelo preventivni napad na Iran. Tramp je već ubio njihovog komandanta, Kasema Solejmanija, povukao Ameriku iz pregovora o iranskom nuklearnom programu, i prošle nedelje su američke obaveštajne službe objavile da je Iran sproveo hakerske napade na Trampovu kampanju. Ovde treba uzeti u obzir i poglede glavnih iranskih saveznika, Kine i Rusije. Ovim dvema silama odgovaraju različiti predsednici. Dok Moskva podržava Trampa, Peking bi radije hteo Harisovu. Iako Rusija i Iran bliže sarađuju u vojnim stvarima, Peking je daleko bitniji i kao trgovinski i kao politički partner. Ako bi Iran sada povukao potez koji bi eskalirao rat u regionalni, kandidatkinja Demokratske partije bi imala geopolitički požar iza sebe koji bi mogao da pomogne Trampu, nikako njoj.
Četvrti motiv za nedelanje Teherana je iranski nuklearni program. Međunarodna agencija za atomsku energiju već mesecima upozorava da Iran obogaćuje svoj uranijum na čistotu od 90 procenata. Ne postoji mirnodopska primena toliko obogaćenog uranijuma. Američki državni sekretar Entoni Blinken je rekao pre mesec dana da je Iran „nedelju do dve“ udaljen od proizvodnje materijala za atomsku bombu. Iran tvrdi da nema takve ambicije, kao i da postoji pravna prepreka – ajatolah Hamnei je 2003. godine lično izdao fatvu, religijsku uredbu, u kojoj je zabranio proizvodnju oružja za masovno uništenje, i ustvrdio je da je upotreba nuklearnog oružja suprotna islamskom ratnom pravu, jer služi za uništenje civilnih populacija. Pa ipak, kao i svaka druga uredba, i fatva se može povući ako se promene okolnosti. Postoji i Dogovor o neširenju nuklearnog oružja, čijeg je Iran potpisnik, ali i potpis se može povući. Štaviše, članom 10 Dogovora, takva mogućnost je i predviđena, ukoliko su „izvanredni događaji … ugrozili vrhovne interese države.“ Atentat na Khamneija, kao i pozivi javnih ličnosti u Izraelu da se preventivno izvrši nuklearni napad na Iran, bi mogli poslužiti kao izgovor Teheranu da tako i postupi i dovrši svoj program nuklearnog naoružanja. Izrael bi onda morao triput više da razmišlja o udarima na Iran, nuklearnim i drugojačijim.
Konačni motiv, peti, Irana, da ne deluje još uvek jesu pregovori. Ova interpretacija dolazi iz američkih diplomatskih krugova, koji smatraju da Iran ne želi da ugrozi pregovore o primirju, i da su pretnje odmazdom retoričko sredstvo da se Izrael podstakne na prihvatanje uslova primirja. U ovom tumačenju, odmazda je Damoklov mač koji neće pasti na Izrael, ukoliko se postigne primirje sa Hamasom.
Mirko Dautović: Tri faze mirovnog plana za Gazu, Čiji je, ko ga prihvata i hoće li ga biti?
NETANJAHUOVI ZAHTEVI
Ali u kakvom su stanju sami pregovori? Dogovora nema, samo vesti da delegacije Izraela i Hamasa čas odlaze, čas se vraćaju na pregovore koje ne vode oči u oči, nego preko medijatora: Egipta, Katara, i Sjedinjenih država. Moramo reći da do sada nikakav tekst predloga nije dat javnosti na uvid. Sve što imamo su teze i nezvanični nacrti dati medijima. Predlog koji je američki predsednik nazvao „izraelskim“ i koji je predstavio svetu 31. maja je bio prilično tanak ali ga je Hamas izgleda prihvatio, dok ga je Izrael odbacio. Za tri meseca od tada, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je stalno postavljao dodatne uslove, čim se delegacije približe dogovoru. On zna da, ako se postigne primirje, njegova vlast je gotova. Njegovi ekstremistički koalicioni partneri žele nastavak genocida u Gazi i njegovo proširenje na Zapadnu obalu gde vladaju pogromi izraelskih kolonista nad Palestincima. Čak se u tim, ekstremističkim krugovima, traži i okupacija i izraelska kolonizacija južnog Libana.
Trenutno, zahtev Netanjahua u pregovorima jeste da se Izrael zapravo ne povuče iz Pojasa Gaze, već da se Pojas preseče na pola i odseče od Egipta dvama koridorima: Necarim i Filadelfi. Necarim koridor preseca Pojas Gaze. To je ulica koju su bageri izraelske vojske prosekli kroz urbani leš Gaze, sve do mora. Drugi koridor, Filadelfi, odvaja Egipat od Gaze. Ostanak izraelske vojske u Necarimu bi onemogućio da Palestinci mogu da se vrate sa juga na sever Pojasa, a kontrolom nad Filadelfijem bi se verovatno nastavila izraelska blokada humanitarne pomoći. Nema razloga ni ne verovati da bi izraelska vojska sa takvih pozicija nastavila da ubija Palestince, bilo da su pripadnici Hamasa ili ne.
Ovaj zahtev je stoga neprihvatljiv za Hamas, i to znaju i Izraelci. Izraelski mediji su javili početkom avgusta da šefovi vojske i obaveštajnih službi shvataju da Netanjahu ne želi ni mir ni povratak talaca. Samo rat. Amerikanci više ne pričaju o mirovnom sporazumu. Ovo je tek „premošćujući dogovor.“ Premošćavanje do čega? Kada se vidi da se spominje trajanje od 10 nedelja, postaje jasno. Za 10 nedelja su američki predsednički izbori. Poenta ovih pregovora više nije da se spasu Palestinci, nego da se kroz hrpe njihovih leševa raskrči koridor kojim bi se Demokratska partija dovukla do 5. novembra.
Izvor: Novi Magazin
