На почетку, оставимо по страни чињеницу да многе политичке мурале цртају инструисане навијачке групе, као и да против њих протестују представници неолибералног невладиног сектора којима је главни и једини задатак да пропагирају друштвене вредности неолиберализма (или култур-марксизма у зависности са које тачке посматрате овај феномен). То што је сам рат вештачки, будући да у њему не учествују слободни појединци, већ припадници интересних група, и није толико важно уколико желимо да анализирамо идеолошке поделе у српском друштву.
Рат мурала се данас проширио са лика Ратка Младића на Борислава Пекића, то јест окршају су се поред ултрадесничарских навијачких скупина и неолибералних НВО придружили и неоанархисти (самопрозвани анархосиндикалисти). То се може закључити по натпису „смрт четницима“ испод лика Пекића, који не би оставили неолиберали, а још је мање вероватно да су то били навијачи. Већ примећујемо да су представљена три радикална правца: радикална десница, радикални центар и радикална левица. Наравно да ове три групе не чине већину идеолошких усмерења у српском друштву, о томе нема ни речи, суштина је да однос према одређеним историјским личностима показује уверења савремених грађана Србије.
Треба имати у виду да се ради искључиво о интерпретацији, или доживљају, датих историјских личности, не неком објективном приказу њихових убеђења или поступака. Ове личности постају пуки лајтмотив носиоца одређене идеологије и ништа више од тога. Осим тога, политичке партије у Србији не демонстрирају читав спектар идеологија и убеђења који егзистира, макар међу образованијим делом становништва. Ту се намеће и питање да ли треба узимати у обзир идеолошке правце којима припада мали број људи. Иако се изборни процес базира на демократском начелу „један човек, један глас“, културни утицај тако не функционише. Образовани, урбани и активни појединци са својим идеолошким уверењима имају већи утицај на друштво од појединца са мањим социјалним капиталом и угледом.
Битно је разумети да периоди велике политичке поларизације, обично изазвани узурпацијом власти од стране ауторитарног режима, привремено замагљују идеолошке разлике. У том погледу, за време једнопартијске диктатуре у Југославији, разлике између либерала, конзервативаца и националиста биле су знатно мање видљиве него у периоду слободног партијског надметања од 2003. до 2012. године. Раних 90-их стање идеолошке поларизације антикомунизам/комунизам било је изражено у постојању три релевантне политичко-идеолошке опције: конзервативно-либерална Демократска странка (међу чијим оснивачима је Пекић, а и Коштуница, Чавошки, Никола Милошевић, Десимир Тошић, Мићуновић, доцније Ђинђић), рани националистички Српски покрет обнове (Драшковић, Шешељ) и рибрендинговани огранак СКЈ за Србију – Милошевићев СПС.
Не улазећи у расправу ко је био чији шпијун и шта је ко од поменутих после радио, видимо да је српско друштво имало магловиту идеју о идеологијама, након готово пола века гушења слободне политичке мисли. То показује спој либерала и конзервативаца, који у стабилним демократским друштвима у доба мира морају бити раздвојени у различите покрете. Данас се српско друштво поново суочава са постојањем једног ауторитарног режима, који изнова поларизује српско друштво на оне који су „за“ и „против“. Идеологије су још једном обесмишљене, не само поларизацијом, већ и чињеницом да се владајућа Српска напредна странка труди да буде и левица и десница, за демократију и диктатуру, за Исток и Запад… СНС покушава самостално да мимикрира вишестраначје, а толерише фунцкионисање Дачићевог СПС-а искључиво зато што овај може Вучићу да буде опасна конкуренција за победу на председничким изборима у првом кругу.
Определити савремену идеологију није једноставно, тешко да се читав спектар може свести на традиционалну поделу на десницу, левицу и центар. Издвојићемо четири маркера идеолошке идентификације: 1. друштвене вредности (традиционалне vs. прогресивне); 2. економски модел (корпоративни капитализам vs. државни капитализам); 3. геополитика (Запад vs. Исток); 4. врста владавине (демократија vs. аутократија). Подразумева се да међу овим поделама постоје многобројне нијансе, као и мање важне поделе као што је облик владавине (монархија vs. република). Маркери нису константни и мењају се у складу са развојем политичких, социјалних економских идеја уопште, те променом друштвених односа. Утопистички маркери попут бескласног друштва или неутралности нису наведени.
Уколико ставимо у маркере обе стране рата око мурала Ратка Младића добијамо чисте супротности: ултранационалиста се дешифрује као човек који верује у традиционалне вредности, државни капитализам, оријентацију према Истоку и аутократију; неолиберал подржава прогресивне вредности, корпоративни капитализам, Запад и демократију (уколико је базирана на прогресивним вредностима). Скрнавитељи мурала Пекићу не уклапају се у доминантне маркере, јер њихове вредности не коренсподирају са друштвеном реалношћу. До таквог стања долази када нека особа баштини чисто теоријска политичка убеђења. Ако би којим случајем идеје анархосиндикализма направиле продор у друштву, могли бисмо да конструишемо маркере и за њих.
Разлике између ултранационалисте и конзервативца јесу у демократичности потоњег, другим речима конзервативци не верују у достизање циљева путем примене силе. Умерени либерал се разликује од конзервативца по питању друштвених вредности и геополитике. Он је прозападни прогресивац. Од неолиберала га најчешће одвајају економске вредности, а често и за нијансу конзервативније друштвене вредности (које су ипак либералније у поређењу са онима којих се придржава конзервативац). Закључујемо да су главни идеолошки правци у Србији: ултранационалистички, конзервативни, умерено либерални и неолиберални. Конзервативни и умерено либерални грађани Србије чине већину становништва, с тим што су конзервативци најбројнија појединачна група. Ултранационалисти и неолиберали су у мањини.
Око мурала Ратку Младићу ступили су у неформалну коалицију ултранационалисти и конзервативци, док су умерени либерали и неолиберали на другој страни. До овог стања је довела подржка мурала режиму и подршка борцима против зида од стране непопуларног НВО сектора. У одбрану мурала Пекићу стали су, напротив, конзервативци и умерени либерали. Пекић је за неолиберале превише конзервативан, а за ултранационалисте одвећ либералан. У складу са тиме, када би се суочили мурали Младића и Пекића, други би сигурно превагнуо.
На основу тога можемо видети које вредности су прихватљивије за грађане Србије. Најмање су свакако прихватљиве неолибералне, али је пожељно да конзервативци и умерени либерали увиде потребу заједничког отпора онима који подржавају ауторитарност и друштвено насиље са десне и леве стране. Та друштвена коалиција треба да буде привремена – до збацивања актуелног режима, као што су разлике између националиста, конзервативаца и либерала биле мање изражене у време отпора комунистичкој диктатури. Након повратка демократском стању, партијска конкуренција треба да се базира на супарништву конзервативаца и умерених либерала.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
