Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Читамо ових дана о инциденту на филмском фестивалу у Сарајеву, гдје је један филм осуђен само на основу трајлера као „ширење четничке пропаганде“. Вјерујем да би закључак био исти и по огледаном филму, али не због тога што филм „не треба гледати“ већ због тога што постоје главе, затроване идеологијом, којима не треба гледање ничега. Они већ све знају, све су пресудили и све давно прогласили. На давно одржаним сједницама, давних комитета.
И сад, ко год доведе у питање истину комитета, тај врши ревизију истине и изазива немире. А шта је наука без истраживачког немира? Шта умјетност без никад откривене тајне?
На страну то што лично не преферирам Бајићев редитељски учинак. И да не причам о томе колико ми је антипатична његова конекција на државне јасле, која као да га ослобађа одговорности за умјетнички квалитет. Умјесто да га обавезује. Све то, дакле, сад по страни.
Остаје питање има ли нечији умјетнички подухват легитимни грађански простор да се искаже? У питању је прича о војној акцији савезничког ваздухопловства. Па ту недавно гледали смо филм „Хитлер- посљедњи дани“ који је све само не црно-бијела представа о људском чудовишту.
Филм – ако не ваља као филм, узалуд му велике теме и трајлери. Не-гледање ће бити његова највећа осуда и казна. То се управо збило са амбициозним и никад завршеним Бајићевим пројектом „Равна Гора“ (па још – трилогија!). Али забранити било којој теми да буде стављена на платно? Понављам: било којој теми.
Па то је баш, друштвени брлог.
П.с.
Гледали смо и „Лолиту“ (педофилију) и свакојаке канибале, инцестуозне везе….. приказивање Хтлера и његових нациста у свакојаком свијету. Све је, ама баш све добило простор за умјетнички израз и прилику да потражи своју публику. Само ето не може српски сељак и његова мука да спаси угроженог и да га врати у слободу демократије, макар Србија остала у тами једноумља задуго још.
До читања у сљедећем броју….
