Пише: Реј Мекговерн
У јуну 2019. године, Скот Ритер написао је поучан осврт на кључне аспекте Другог свјетског рата под насловом „Оно чега се Русија с правом сјећа, Америка заборавља“. Његове колеге из удружења Ветерани обавјештајне службе за разум (VIPS) били су позвани да прокоментаришу његов текст, након чега се развила неформална размијена мишљења – углавном између Скота и Лерија Вилкерсона.
На 80. годишњицу Дана побједе у Европи, у петак, имам чудну част да се тог величанственог дана сјећам као петогодишњак. Захвалан сам што сам и даље жив и што имам прилику да пренесем мишљења млађих и уважених колега, који су се дуго и озбиљно бавили оваквим политичко-војним темама – и као историчари, и као људи из праксе. Њихов сам текст благо скратио.
Из текста „Оно чега се Русија с правом сјећа, Америка заборавља“
Аутор: Скот Ритер
26. јун 2019.
Дана 6. јуна 2019. године, предсједник Доналд Трамп обиљежио је 75. годишњицу Операције Оверлорд, шире познате као Дан Д, када је око 160.000 америчких, британских, канадских и припадника Слободне француске војске извршило десант на обалу Нормандије у Француској и њену околину.
Говорећи на Америчком војном гробљу и споменику у Колевил-сур-Меру, гдје почива 9.388 америчких војника – већина њих страдалих управо на Дан Д – Трамп је промовисао мит о америчкој свезнајућој и непогрешивој улози који је зачет на плажама Нормандије.
За Американце, Дан Д је најзначајнији датум у обиљежавању Другог свјетског рата. Овјековјечен у књигама, филму са Џоном Вејном и HBO серији „Браћа по оружју“, десант у Нормандији већини Американаца представља преломни тренутак у рату против Хитлерове Њемачке – тренутак када су америчка војска, заједно с британским, канадским и француским снагама, успјеле да се учврсте у окупираној Француској, што је на крају довело до пораза њемачке војске.
Међутим, оно што је Трамп у свом говору занемарио јесте чињеница да је ослобођење Европе почело много прије искрцавања у Нормандији – и да је скоро сав терет тог рата до тада изнијела Совјетска унија.
Трампов говор био је само најновији у низу историјски погрешних изјава америчких предсједника, који се, још од када су започели обраћања поводом Дана Д у Нормандији, углавном своде на величање америчке славе уз истовремено игнорисање доприноса Совјета. Типичан примјер тог приступа био је и говор предсједника Џорџа Буша млађег на 60. годишњицу искрцавања у Нормандији.
Буш је рекао: „Наши војници имали су једну изреку: ‘Пут кући води само кроз Берлин.’ Тај пут до Дана побједе био је тежак и дуг… И историја ће увијек забиљежити гдје је тај пут почео. Почео је овдје, првим отисцима стопала на плажама Нормандије.“
Али Буш је гријешио: пут ка Берлину почео је на прилазима Москви, гдје је совјетска војска у децембру 1941. зауставила њемачке освајаче.
Тaj пут је поплочан у Стаљинграду 1942. крвљу и месом 500.000 погинулих совјетских војника, који су притом уништили више од 850.000 нацистичких војника и њихових савезника; настављен је 1943. на крвавим пољима Курска, гдје је совјетска војска, уз цијену од преко 250.000 мртвих и 6.000 уништених тенкова, разбила посљедњу велику њемачку офанзиву на Источном фронту.
Руси су од јуна 1941. до новембра 1944. уништили више од 40.000 њемачких тенкова. До тренутка када су америчке, британске, канадске и снаге Слободне Француске искрцале у Нормандији, Њемачка је већ била изгубила рат.
Чинило се као да се пут до Берлина завршио америчким заузимањем нацистичке пријестонице и приморавањем Адолфа Хитлера да изврши самоубиство… Али та част припала је Совјетима, који су у двонедјељној офанзиви изгубили преко 81.000 војника и имали више од четврт милиона рањених, док су освајали Берлин од фанатичних нацистичких бранилаца.
Дана 22. јуна 1941. године, нацистичка Њемачка извршила је напад на Совјетски Савез. Око 3,8 милиона војника сила Осовине, уз подршку више од 6.000 оклопних возила и 4.000 авиона, покренуло је изненадну офанзиву дуж непрекинутог фронта који се протезао од Балтичког до Црног мора.
Позната као Операција Барбароса, њемачка офанзива десетковала је совјетске снаге, пробила прве линије одбране и дубоко продрла у совјетску територију, започињући сукоб који ће трајати готово четири године.
Током тог периода, погинуло је више од 26 милиона совјетских грађана, укључујући 8,6 милиона војника Црвене армије (ово су конзервативне процјене — поједини извјештаји који се ослањају на тајне податке указују да укупан број жртава можда премашује 40 милиона, од чега више од 19 милиона војника).
[За поређење, у америчким оружаним снагама током цијелог рата, и у Европи и на Пацифику, погинуло је или нестало око 407.000 војника – што је мање од 5% совјетских губитака.]
Трауматични утицај онога што се у Совјетском Савезу назива Велики отаџбински рат не може се преувеличати. Потпуно разарање читавих региона од стране њемачких освајача представља нешто што Американци никада нису доживјели, и самим тим не могу ни истински разумјети.
Запели на Западу, неумољиви напад са Истока
Иако је искрцавање у Нормандији протекло успјешно, продор у унутрашњост Француске био је сасвим друга прича. До 23. јуна 1944 — свега 17 дана након Дана Д — америчке и британске снаге нашле су се заглављене у жестоким борбама с њемачким трупама које су биле утврђене иза густих живица, што је кретање пјешадије и оклопних возила учинило готово немогућим.
Лука Шербур и даље је била под контролом Нијемаца, што је значило да преко потребна логистичка подршка није стизала до војника на фронту. Озбиљно појачање њемачке одбране у Француској могло је да доведе у питање опстанак савезничког плацдарма.
Али таквог појачања није било — из простог разлога што су све расположиве њемачке снаге биле ангажоване у борби на живот и смрт на Источном фронту, покушавајући да се изборе с масовном совјетском офанзивом познатом као Операција Баграцијон… [која] је у односу на оно што се дешавало у Француској изгледала као нешто много веће и страшније.
[Операција Баграцијон названа је по царском генералу који се борио против Наполеона.]
До тренутка када је Операција Баграцијон заустављена, средином августа 1944, око 400.000 војника њемачке Групе армија Центар — најискуснијих и најбоље увјежбаних у Вермахту — било је мртво, рањено или заробљено, а уништено је и око 1.350 тенкова.
Ова совјетска офанзива пробила је огромну рупу у њемачким линијама коју су морали попунити људством и опремом које би, у супротном, било пребачено ради обуздавања искрцавања у Нормандији.
Зашто је све ово важно? Зато што су чињенице важне. Историја је важна. Охолост и ароганција које произилазе из једностране, преувеличане и крајње нетачне америчке верзије Другог свјетског рата…
…потпуно занемарују било какав руски поглед на будућност континента који су Совјети ослободили крвљу и жртвом десетина милиона својих грађана. Док ми, Американци, настављамо да славимо једну уљепшану и готово фиктивну слику догађаја, Руси обиљежавају стварност утемељену на чињеницама.
… Доћи ће вријеме када ће охолост заснована на фикцији доћи у судар са реалношћу која почива на истини. А ако нас историја нечемe учи, онда је то да ће боље проћи они који се тачно сјећају поука прошлости, него они који су, због свог незнања, осуђени да понављају исте грешке.
Коментар Лерија Вилкерсона
У реду је и потпуно оправдано исправљати историјске представе које су очигледно погрешне… Али, свака таква „исправка“ треба бар да обухвати цјелину приче, а не само њене дијелове.
Праву стратегију Сједињених Држава у Другом свјетском рату, ако се каже у стилу Џорџа Маршала, представљала је идеја да постанемо „арсенал демократије“ — иако је тај појам, наравно, погрешан, јер они за које смо били готово егзистенцијална логистичка подршка били су Совјети, који свакако нису били демократија.
Маршал је знао да ми нисмо најбољи војници на свијету — ни близу тога. Па како онда побиједити у глобалном сукобу против оних који јесу — против Вермахта? Маршал је знао да оно што ми радимо боље од свих јесте — производња. Тако су настали „доларски људи“. Тако је измишљен Војно-индустријски комплекс (MIC). Претварање највећих производних капацитета у историји човјечанства у ратну индустрију — то је оно што смо ми урадили.
Снабдијевали смо Совјете преко Ирана (на примјер, 840.000 точкаша) и преко Мурманска. Без иранске линије (која је, у ствари, активирана ПРИЈЕ него што су САД ушле у рат у децембру 1941), Стаљинград никад не би био успјешно одбрањен. Шеста армија генерала Паулуса би побиједила и стигла до нафте коју је Њемачка толико жудила.
Укратко, без комуникационих и снабдијевачких линија које су Сједињене Државе успоставиле преко Ирана и Мурманска, Совјети би били тешко поражени.
Својим студентима сам обично приказивао један стари, зрнасти црно-бијели снимак руског команданта пука како улази у Берлин. Крупан план возила у ком је био: „ФОРД“. Морамо причати цјелу причу.
Одговор Скота Ритера
Као неко ко је цијели живот посветио проучавању Црвене/совјетске/руске војске, и то како из перспективе историчара (моја дипломска теза бавила се доктринарним везама између царске и совјетске армије), тако и као професионалац који се припремао да се с њима суочи на бојном пољу, увијек настојим да приступим теми одговорно и на основу чињеница.
Прочитао сам обимну литературу о Источном фронту, а посебно сам захвалан на радовима Џона Ериксона — Пут до Стаљинграда / Пут до Берлина, као и Дејвида Гланца — Кад су се сударили титани. Обојица ауторa препознају огроман значај програма ленд-лиза за совјетске ратне напоре, али ниједан му не придаје статус кључног фактора побједе.
Гланц се посебно детаљно бави тим питањем и пише: „Да Западни савезници нису испоручили опрему и извршили инвазију на сјеверозапад Европе, Стаљину и његовим заповједницима би можда требало дванаест до осамнаест мјесеци више да докрајче Вермахт. Исход би вјероватно био исти, само што би совјетски војници газили француске атлантске плаже, умјесто што су се састајали с Савезницима на Елби.“
Ни у ком случају не умањујем улогу коју су САД одиграле. Али моје читање историје указује на то да је генерал Паулус већ био изгубио битку за Стаљинград прије него што је званично и почела — њемачка војска била је исцрпљена у бруталним зимским борбама 1941–42.
Одговор Лерија Вилкерсона
И ја стојим иза свега што сам рекао о томе како су Сједињене Државе искористиле свој невјероватан производни капацитет да помогну Британцима, Слободној Француској, Русима, другим мањим „савезницима“, као и себи — и то на начин без преседана, водећи рат на два велика фронта, у Европи и на Пацифику (и, нажалост, управо је то родило војно-индустријски комплекс). Врло је мало дубинских студија о томе, јер логистика није „секси“ тема.
Као што је Парменион учинио Александра Великог великим (види Логистика македонске војске), тако је амерички производни капацитет „побиједио“ у Другом свјетском рату. Наравно, и велики број мртвих и преживјелих совјетских војника — као и партизана од Стаљинграда до Кијева, те бројне грешке њемачке команде — одиграли су кључну улогу. Исто важи и за чувени тенк Т-34, нарочито код Курска, гдје је просјечно растојање у борби било свега шест метара, а тенкисти с обе стране, са којима сам лично разговарао, трајно су изгубили слух због страховите буке коју је истовремено испаљивање толико тенковских топова производило.
Свако ко је читао Заборављеног војника Гија Сајеа (прави На западном фронту ништа ново Другог свјетског рата), зна колики је био допринос Совјета — и тај допринос је, једноставно речено, био грандиозан. Логистика, осим што није атрактивна тема, увијек је потцијењена, занемарена и ријетко добија заслужено мјесто. Таква је њена природа — поготово у Америци, гдје одрастање под утицајем Холивуда има подједнак утицај као и родитељи.
Скот Ритер је бивши обавјештајни официр Маринског корпуса САД-а, који је служио у бившем Совјетском Савезу у оквиру спровођења уговора о контроли наоружања, у Персијском заливу током Олује у пустињи и у Ираку као инспектор за разоружање оружја за масовно уништење. Његова најновија књига је Разоружање у доба перестројке, у издању Clarity Press.
Лоренс Вилкерсон, пуковник (САД, у пензији), гостујући професор на Колеџу Вилијам и Мери, бивши шеф кабинета државног секретара Колина Пауела.
Реј Мекговерн, бивши обавјештајац пјешадије америчке војске и касније шеф Одсјека за совјетску спољну политику у ЦИА; такође био и званични брифинг-официр за Предсједников дневни извјештај (1981–1985).
Извор: Consortium News
