Пише: Ранко Рајковић
Првомајски контрапункт
“Пиши ми, макар највеће лажи, само једно ти не кажи – да већ свршено је све * …
Да је на личном плану свршено све може се саопштити разговором, ћутањем, погледом, СМС поруком која стаје у 160 бајта меморије. Да свршено је све на друштвеном плану обично се предочава доношењем одређеног закона.
Занемаримо на тренутак разговоре, ћутања, мобилне телефоне, меморијске просторе, килобајте, законе које доносимо једнако лако као што пишемо СМС поруке.
Романтичну музичку нумеру “Пиши ми”* Нене Ивошевић која је послужила за увод тексту можемо послушати касније на линку.
Позабавимо се мјестом писма у нашем друштву и времену.
Зашто се више не шаљу писма? Зато што су изашла из моде. Прегазило их је вријеме. Што је утицало да писма изгубе своју улогу?
Писање писма захтијева писменост, образованост, надахнутост, самосвијест, полазиште, јасне мисли, циљ, потребно вријеме… дакле све оно у чему наше вријеме оскудијева.
Писма ишчезавају. Нема више дописивања љубавних, пријатељских, породичних, филозофских. Некада су у тим сферама размијењена писма завршавала у књигама које су се с уживањем читале, налазиле своје мјесто на полицама библиотека, постајале дио лектира и културних заоставштина друштва.
Међутим једној врсти писама вријеме није наудило. И даље се пишу пословна, позивна, попратна, обавештавајућа, опомињујућа писма. Пишу се и писма којима се нешто наручује или некоме даје пуномоћје. Највећи број тих писама заводи се у дјеловодницима, похрањује у архивама а често учествује и у судским поступцима.
Можда вам је промакло да се нашем, актуелном времену намеће и једна сасвим нова врста писама. Та писма су све присутнија у медијима и то на ударним мјестима. Та писма се зову писма подршке. Неко их назива и петицијама. Писма подршке разликују се од осталих писама по броју потписника. Кадкад тај број може бити и троцифрен. У дугим колонома ређају се једно испод другог имена припадника разноразних професија уз које иду руку под руку др, мр, академик, историчар, књижевник, режисер, глумац, слободни умјетник, предузетник, културолошкиња, политиколошкиња, активисткиња, драматуршкиња, психолошкиња и остале именице родносензитивног језика. На писмима подршке не ријетко нађу се и печати невладиних организација. Писмима подршке придобија се јавно мњење у корист одређеног лица, захтјева, појаве, догађаја.
За првомајске празнике који ће нам протећи уз 5 нерадних дана објелодањујем Писмо подршке нераду које је као дио нематеријалне баштине овјерено код нотара у престоници Црне Горе.
Писмо подршке нераду
О сладка лијености!
О предивни нераду!
Хвала ти Боже што си нас населио у Долини богова и омогућио нам да се баш ту ородимо с лијеношћу, нерадом, залудношћу, досадом и патриотизмом. Захвални смо ти на мјесту које си себи и својој сабраћи намијенио а нама уступио како би у њему успјешно одољевали мрскоме раду уз хвалоспјеве и покличе које смо узели за мото овог писма.
Овим путем позивамо суграђане да се супроставе традиционалним прославама 1. маја међународног празника рада јер је рад директна пријетња нашим обичајима, навикама и традицији.
Много је похвала изречено у част нерадника и много клетви бачено на раднике али нигдје то није тако снажно одјекнуло и у пракси се спровело као на нашем драгом Цетињу. Чувена изрека „Ко ради о глави му се радило“ наше је ауторско дјело. С плагијаторима ћемо се ћерати до суда у Стразбуру.
Ми из Долине богова сматрамо да је право на нерад једно од основних, како божанских тако и људских права. Да није нерада и права на нерад не би се у свијету толико говорило о социјалној правди, о хуманости, о солидарности и великодушности, о доброчинству и обзирности, о разумијевању и поштовању пуне слободе човјекове. Да нема нерада не би се препричавала и у књиге улазила она чувена боемства, нехајности, хладнокрвности, равнодушности, немарности, расијаности. Без нерада не би било ни многобројних шала, доскочица, вицева и духовитости које су прославиле наш град и наше нераднике. Нерад је наш ресурс насушни којег се нипошто не смијемо одрећи.
Подсјећамо да смо свјетски признатом празнику рада Првом мају, ми, становници Долине богова први окрњили славу. Огољели смо га до коже веселим досјеткама и шаљивим дјечјим пјесмицама које ћемо уз извињење читалаштву овом приликом навести у оригиналу- “Први мај, први мај, скини ми се па ми дај” орило се Цетињем.
Боже мој, нерад је у нашем случају углавном весела работа али зна бити и тешка казна. Не дај вам господе Боже да осјетите колико је мучно подносити нерад током суморних кишних дана у нашем граду. На Цетињу када почну падати кише неупоредиво теже је ништа не радити него радити било што. У то се своједодно убиједио и славни писац, нобеловац Бернард Шо. Када се са Цетиња вратио у своју Ирску послије два мјесеца Бернард Шо нам је послао дописницу с једном једином реченицом- “Пада ли још увијек киша на Цетињу?”. Његова реченица подсјетила нас је на дуготрајне кише које уз меланхолију доносе и инспирацију.
Током дугих кишних периода на Цетињу смо смишљали надимке за своје суграђане. Надимци су били плод наших луцидности, цинизма али морамо признати и пакости. Надимци су били симпатични, подругљиви, поспрдни, неукусни али и оригинални у својој психолошкој и физичкој позадини. Надимци су се примали. Више него успјешно замењивали су крштена имена. На тај начин људима смо продубљивали и надопуњавали идентитете. Временом смо се са појединаца и њихових личних живота преселили на поље историје. Ту смо били још плодотворнији. Постали смо она иницијална каписла којом је почела борба за црногорски идентитет. Нажалост плодове наше забаве и доколице приграбили су политичари и историчари. Ђаво је однио шалу. Ситуација је пријетила да нерад добије обрисе неке врсте рада.
Иначе нерад је тежак посао не само у току кишовитих јесени и музгавих зима већ и љети када дању упече звијезда а на Цетињу воде нема. Али јаки смо ми. Дубок је наш душак. Издржаћемо још много и кишних јесени и жарких љета. Искористићемо вријеме да се организујемо, да потписујемо петиције и боримо се свим расположивим средствима с циљем да се нашем нераду призна бенифицирани радни стаж. Имамо дебеле разлоге за то.
Неколико година прије пада Берлинског зида и све вријеме послије пада зида нерадом смо систематски, стопу по стопу, покоравали Цетиње. Упорно смо куражили и подржавали нераднике који су сваки час писали писма подршке нераду. Подстицали смо нераднике, афирмисали их, ширили идеју нерада и укорењивали га на Цетињу. Ослободити Цетиње стега рада био је прави подвиг у датим историјским околностима. Наше националне вође и политичка герила успјели су саботирати, онеспособити, деактивирати, угасити и уништити велики број на тржишту изузетно успјешних цетињских предузећа у којима су се попут мишева били угнијездили и труд и рад и прегалаштво и ентузијазам генерација и генерација Цетињана. У одсудној битци поразили смо рад и раднике уздижући на њихов рачун значај Цетиња у националној историји. Постали смо престоница државе. Историјско језгро града са широком околином претворили смо у Долину богова. Ослободили смо се од сваке помисли на рад. А и вакат је било.
Веле, ако је то тачно, да смо се још у претпрошлом вијеку у доба тешких, гладних година снажно одупирали раду. Руковођени слободарским духом и нерадом, по једној причи, супроставили смо се помоћи у храни која нам је бродовима пристизала из руске луке Одеса. Бродови су били пуни класова(клипова) неокорубаног(неокруњеног) руметина(кукуруза). Што су мислили пошиљаоци, да ћемо онако гладни подлећи искушењу и работати око руметина и бакћати се с окласинама. Прерачунали су се. Бастадури смо ми. Рекли смо им НЕ. У спомен на тај период скована је изрека у смислу тешко оном ког Русија храни. Бранили смо се увијек сами.
Садашњој Украјини и Одеси пружили смо руку у њиховим тешким мукама. Рекли смо им ДА. Одужујемо им се лежерним пјешачењима по Цетињу. Сваке неђеље већ пуне двије године лаганице шетамо за Украјину. Када због принципа узвишеног нерада дође тренутак да скратимо трасу шетње, одлучили смо да аутоматски повећамо број сједника за Украјину. Нећемо је оставити на ћедилу. Сјеђећемо за Украјину сваког радног дана и викендом и празницима, чак и прековремено, само у инат малом броју преосталих радника на Цетињу и наравно у знак пркоса руским агресорима.
Нерад је учинио наш град божанским мјестом. Зато смо у обавези нерад чувати и унапређивати га сваком приликом како би остао наш препознатљиви бренд. Не зову нас за џаба становницима Долине богова. Не завиде нам узалуд због нерада. А завист је опасна ствар.
Из зависти непријатељ нит оре нит копа. У последње вријеме освједочени противници црногорске државности воде подлу кампању да нам се ускрати 1% средстава из буџета Црне Горе која добијамо по основу нерада.
Јадни они. Не схватају да бити нерадник значи не везати се у ланце рада, а прави Црногорци као што је навелико познато не љубе ланце.
Богате и нестручне нераднике којих је пуна Црна Гора нико не дира. Окомили су се на наше високопрофесионалне патриоте и од историје исцрпљене житеље Цетиња, града хероја. Поручујемо им неће моћи ове ноћи.
Живот је кратак као љетња ноћ. Није богат онај ко га троши на рад већ онај који ужива у нераду. Све ће вам бити јасније када прочешљате историју од Римских царева, преко Француских Лујева па до Форбсове листе свјетских богаташа. Ниједно име са тих спискова није се трошило у раду. Сви су уживали у нераду и у проводима. Ваљда су они знали што им ваља чинити.
Рад је крвник и слободног времена и људског здравља. Сјетите се само изрека „Уморан као пас“ на енглеском Dog-tired. Кад рад узме свој данак може се рећи и “Липсао као пас” на енглеском He sleeped like a dog. Постоје сличне изреке и о коњу на свим језицима. Без намјере да упоређујемо људе са псима и са коњима морамо примијетити да су пас и коњ биле дивне, слободне животиње све док их човјек није преварио, припитомио и натјерао на рад. Коња је претворио у теглећу животињу сапету уздама и тјерану бичем, а пса у дежурног чувара који читав живот, без дана одмора, везан ланцем ради и у дневној и у ноћној смјени. Нећемо допустити да се у нашем граду чује “Ради као коњ” или “Уморан је као пас”.
Умним људима је јасно да рад у својој суштини представља колетералну штету нерада и људске слободе. Иако је више него јасно да рад опасно нагриза, разграђује и разводњава нерад гледаћемо на рад као на нужно зло под условом да се одвија што даље од Цетиња.
Осим тога не заборављамо да у садашњој политичкој ситуацији, на овом нашем трусном Балкану, сваки рад служи искључиво туђој а нама ненаклоњеној држави која је својим радним односима заробила на стотине хиљада и наших сународника и људи који воде поријекло из наших крајева. Није се стало на томе. Из поменуте земље у огромној трговинској несразмјери увозимо такорећи све производе рада од најосновнијих животних потребштина до непријатељски настројене политике.
Поручујемо прво њима а онда и свима осталима да ниједан велики радник, ниједан мали радник, ниједан домаћи радник, ниједан страни радник, ниједан радник од куће па чак ни онај најмањи радник који попут мрава не стаје од јутра до мрака неће успјети да поколеба нашу одлучност да останемо доследни нашем стеченом праву на нерад.
У част нерадних дана за првомајске празнике све јунаке рада свог поздрављамо пјесмом циља нашег стратешког:
„Никад неће бит прилике
На Цетињу да се диже
Ништа теже од кашике“
Овјерено код нотара на Цетињу априла мјесеца 2024. године
Својеручно потписао Атанас Ступар алијас …(нечитко)
