Пише: Ранко Рајковић
Двојицу великих Енглеза пјесника и драматичара Виљема Шекспира и сликара Вилијема Тарнера дијели раздобље од скоро два вијека. Двојицу великих Срба (у географском смислу Црногораца) пјесника и драматичара Петра Петровића Његоша и сликара Петра Лубарду дијели мање од једног вијека. Ево неколико опаски о имењацима, о два велика Виљема и о два велика Петра, и о начинима на који се приступа њиховим дјелима.
Не знам да ли су уопште и у којој могућој мјери енглески критичари повезивали дјело сликара Вилијема Тарнера са дјелом драматичара Виљема Шекспира. Неважно ми је да ли су Шекспирова поезија и драме инспирисале Тарнера. Не марим да ли су критичари размишљали о коинциденцији да се Вилијем Тарнер родио 23. априла а Виљем Шекспир умро 23. априла 159 година раније. Евидентно је да су код Његоша и Лубарде изостале видљивије нумеролошке везе. Занима ме из ког су се разлога појачале оне друге, алузивне везе између пјесника драматичара из 19. вијека и сликара из 20. вијека.
Ви који ово читате свједоци сте заједно са мном да се у Црној Гори пречесто повезује дјело сликара Петра Лубарде са дјелом пјесника и владике Петра Првог Петровића Његоша .
Да ли су Енглези нешто испустили или смо ми у нечему баш претјерали питање је сад.
Како је и колико енглески пјесник и драматург Виљем Шекспир могао својим дјелом утицати на енглеског сликара Вилијема Тарнера? Да ли је ово смислено питање за Енглезе?
Свети Стефан већ трећу сезону под кључем, Паштровићи имају визију како опет да буде звијезда туризма
Како је и колико пјесник, књижевник и филозоф Петар Петровић Његош утицао на сликара Петра Лубарду? Без сумње да је ово изузетно подстицајно питање које инспирише многобројне критичаре, књижевнике, филозофе у Црној Гори.
Хибридни спој ликовности Петра Лубарде и књижевности Петра Петровића Његоша продуктивно дјелује на наше ствараоце који свој филозофско-поетско-ликовни сензибилитет пројектују на црногорско тле олако спајајући оне пршљенове које је Мандељштан опјевао стиховима :
“Звери моја, веку мој лепи,
Ко ће ти погледати у очи,
И својом крвљу ко ће моћи
Пршљене двају столећа да залепи?”
У овој причи крв ће уступити мјесто палети и кисту сликара с једне стране и мастионици и перу пјесника с друге стране. Процес стварања дјела препустићемо дубоко интимном ослушкивању сопственог умјетничког била у свом вијеку, животном и друштвеном.
Сматрам да су, на примјер, тезе о међуутицајима, љепоте и свјетлости, естетике и етике, спиритуалности и унутрашњих слојева поезије и сликарства неуспјешна и концепција и конекција. Узалудно је на тај начин читаоцима сугерисати подударности и балансе између два различите језика, ликовног и књижевног.
Тешко је побројити а камоли анализирати колико је и каквих све текстова изникло на повезивању различитих умјетничких вибрација или у овом конкретном случају плодотворних “дијалога” које су на црногорском кршу водили пјесник Петар Петровић Његош и сликар Петар Лубарда.
Немам ништа против извора инспирације али имам потребу да скренем пажњу само на једну ствар.
Језик ликовности је различит од језика књижевности. Као такве није их упутно спајати и преплитати у непосредним паралелама. Поготово то не треба радити у предугим текстовима гдје се покушавају извести докази о прожетостима генија и стваралачких путева Његоша и Лубарде.
Вјерујем да код Енглеза нема дугих филозофских трактата и успоредби сцена из Шекспирове “Олује” са Тарнеровим сликама олујног мора.
Насупрот њима код нас у Црној Гори такве врсте успоредби (Његоша и Лубарде) постале су неизоставно правило. Погледајте само колико ли је само наших интелектуалаца, културолога, филозофа, књижевника, критичара, универзитетских професора, (придодајте им какве год епитете желите) у последње вријеме повезивало Његоша и Лубарду.
Његошево дјело се углавном приписује дубокој филозофији и трагици времена . Доживјело је да га данас у Црној Гори нападају и бране из различитих национално-вјерских углова и перспектива. Лубардино дјело је таква чаша жучи мимоишла.
Необично је да се појављују реномирани аутори који Његошево дјело повезују и комбинују са драматичношћу присутној вијек касније на Лубардиним сликама. Иако се ради о потпуно другачијем друштвеном контексту, околностима и духу времена у коме се формирало Лубардино сликарство таквих повезивања је све више.
Многобројни проучаваоци Лубарде и Његоша никако да прихвате постојање два посве различита језика, језика књижевности и језика ликовности. Првоме језику су подређена дјела Петра Петровића Његоша, другоме језику дјела Петра Лубарде. У првом случају можемо говорити о литерарно-филозофском у другом случају о визуелном аспекту.
Недавно су новине “Вијести” у свом културном додатку, читав мјесец дана, у 4 наставка објављивале епопеју о Лубарди и Његошу под нехронолошким насловом “Лубарда и Његош”. У наставцима су се нејасно и на збуњујући начин мијешала два аспекта, ликовни и књижевни.
Понекад ми се чини да се врли репрезенти и тумачи црногорског културног наслеђа понашају као корисници платформе за брзу поруџбину. Два језика стапају у једну поруџбину.
Тражиш, нађеш, платиш преко нета – Клик, Бум, Трас, Ананас… Његош и Лубарда заједно у разглас!
И тако добијамо на стотине и стотине збрканих, алузивних и метафоричних страница.
Потписане су од стране десетина и десетина аутора инспирисаних личним доживљајима онога што би се могло културом и умјетношћу назвати под условом да се ради о компетентно разрађеним темама. Када то изостане, када се помијешају простори, времена, језици, алати ето дугих унутрашњих монолога који читаоце само замарају. А читаоци су ријетке звјерке. Гледаоци, посматрачи, односно поклоници визуелних умјетности такође су драгоцјена врста. Не треба оптерећивати и збуњивати ни једне ни друге.
