Пише: Ранко Рајковић
Прашина је суштински чувар ствари. Колико год прашине да их покрије ствари под њом задржавају своју убједљивост. Осим тога прашина има улогу часовника. Откуцава вријеме и физички означава простор у коме се ствари налазе. Прашини ништа не може утећи. Под дејством гравитације прашина континуирано покрива површине, намјештај, књиге, слике, предмете…све око нас. Прашина се прилагођава облицима. Шири мир и спокој свједочећи о протеклом времену. Прашину најлакше откривамо прстом. Притиснемо јагодицом прста одређено мјесто повучемо и на основу рефлексије свјетлости која се укаже испод трага који је оставио прст процењујемо колико је дуго било прекривено прашином оно што смо дотакли.
Код куће имам пуно ствари које је прекрила прашина. Као сувишне и непотребне одређене предмете сам одаљио од себе. Склонио сам их на удаљене полице, високо испод самог плафона. Прије неки дан из чисте доконости узех мердевине, попех се и скидох три четири сувенира које сам донио са путовања. О сваком од њих уз одговарајућу фотографију написаћу малу причу. Надам се да ће те причице ипак неко прочитати прије него их прекрије прашина.
Прича прва, Матрјошке
Јутрос сам матрјошку живих боја скинуо с најгорње полице. Меком шведском крпом очистих је од прашине. Затим почех да је пажљиво расклапам. Редом сам вадио једну матрјошку из друге матрјошке. Добио сам седам дрвених луткица. Поређао сам их на плочи кухињског стола. Затим сам их фотографисао.
Док их посматрам питам се што су значиле када сам их донио из Русије прије 30 година а што значе данас. Неко их назива бабушкама мада је оправданије рећи матрјошке јер носе једна другу у утроби као што мајке носе дјецу у својим утробама. Руске дрвене луткице које се смјештају једна у другу буде ми успомене на протекло вријеме и просторе које сам уз њих доживио.
Матрјошке које видите на фотографији купио сам у Москви на Тагањки. Понуђене су ми полутајно. Било је то у вријеме финансијског хаоса када је на политичку сцену Русије ступио Борис Јељцин. Рубља је била у великом паду. Прије Јељцина Запад је због Перестројке (економских и политичких реформи совјетског друштва) упућивао велике похвале и исказивао изузетну срдачност према руском предсједнику Михаилу Горбачову и његовој супрузи Раиси. Бијаше то лијеп пар. Раиса се истицала елеганцијом, Михаил ћутањем. Одасвуд су им стизали позиви. Многе земље су се надметале у жељи да их угосте и искажу им поштовање. Пропутовали су Михаил и Раиса бијели свијет уз највише државне почасти. У својој шездесетој години Михаил Горбачов је добио Нобелову награду за мир. Није стигао да отпутује у Осло и прими награду али је у говору који је у његово име прочитао замјеник министра иностраних послова Русије нагласио “1990. година је тачка прекретница”. И била је тачка прекретница. Након те године Свијет је добио једног јединог непорецивог и у спровођењу сваког свог плана брутално незаустављивог Господара.
Борис Јељцин наследник Горбачова у том добу наликовао је полупијаном, мамурном и припростом руском мужику, такође једном од симбола Русије. Американци су обожавали управо такав имиџ Русије. Борис Јељцин се понашао као прави руски мужик, пио је, куњао, изненада ширио руке, гласно причао масне вицеве, штипао за задњице секретарице… Налазио се у стању аналогном ономе у којем се за његовог предсједниковања налазила и Русија. Запад је био усхићен таквом Русијом. Матрјошка Русија како су је Руси одувијек називали негдје у дубини своје, руске душе, стидјела се сама себе.
Горбачов је омогућио уједињење Источне и Западне Њемачке 1990. године и распад Варшавског пакта 1991. године. Јељцин је заједно са Горбачовом охрабрио и поспјешио експлозивно ширење НАТО пакта према границама Русије. Стигло се дотле да је Мадлен Олбрајт поручила Русији како неће моћи задржати Сибир у својим границама јер то огромно богатство по мишљењу Америчке администрација припада човјечанству а не Русији. Сви смо знали ко је лидер човјечанства и дрски самовласник коме је по мишљењу Олбрајтове требао припасти Сибир. Можда би тако и било да се није појавила нова матрјошка. У стварности била је растом најмања али по логици ове руске дјечје играчке морала је бити највећа како би у њу могле стати све оне матрјошке (личности) које су јој претходиле. Немам последњу матрјошку. Међутим иако немам лутку с ликом садашњег предсједника Русије Владимира Путина не осјећам да ми нешто недостаје у колекцији коју сам скинуо с најгорње полице и очистио од кућне прашине.
Знам да због те једне, недостајаће матрјошке, у мојој колекцији сувенира, Русија више није у блату, понижењу, распаду, страдању, безакоњу, безнађу које јој је Запад намијенио открићем и фаворизањем прво Горбачова а потом још јаче Бориса Јељцина, последње лутке у мом комплету.
Иначе као што можете примијетити на фотографији код мене је најмањи цар Николај Други Романов, мало већи је Лењин, још већи Стаљин и тако редом до Јељцина. Колекцији недостаје само један у којег би се могли спаковати сви остали. Када бих успио купити ту највећу матрјошку не само да бих комплетирао свој сувенир већ бих имао у руци цјелокупну историју Русије за последњих 150 година. Уколико неко зна гдје и на који начин могу комплетирати колекцију био бих му захвалан на информацији.
Post Scriptum
Ни од обрнутог паковања матрјошки, са највећом лутком, царем Николајем Другим Романовим кога заједно с породицом у Октобарској револуцији стријељаше бољшевици, не бих одустао. У том случају поредак би био обрнут. Када бих расклопио Николаја Другог Романова наишао бих на Лењина. Расклапањем Лењина указао би ми се Стаљин. У утроби Стаљина лежао би Хрушчов, у другу Хрушчову друг Брежњев, у Брежњеву реформатор Горбачов а у Горбачову руски мужик Борис Јељцин. Она најмања последња фигурица био би Владимир Путин. Тако мајушни Путин, или његов, по логици ствари још ситнији наследник имао би улогу атомског језгра чије би разбијање довело до атомске експлозије и свјетске катаклизме.
