Поводом прије три дана додијељене Нобелове награде за мир
Пише: Ранко Рајковић
Након 79 година, два мјесеца и два дана одлучено је да се онима који су страдали на самом крају Другог свјетског рата а који су једини од свеукупног човјечанства уживо видјели атомску печурку додијели Нобелова награда за мир. Ову бизарну вијест саопштио је Нобелов комитет 11. октобра 2024. године. Нобелова награда за мир доспјела је у руке људима који су преживјели двије експлозије атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки 6. и 9. августа 1945. године. Преживјели из земље излазећег Сунца су се организовали у удружење Нихон Хиданкио. Показали су се стрпљивим, вриједним и послушно организованим у тумачењима сопствених живота. Дочекали су да им највеће почасти у виду Нобелове награде за мир прије неки дан стигну од Западног свијета чији их је Лидер бомбардовао.
О стрпљењу јапанских жртава писао је Ноам Чомски у књизи „Што то у ствари хоће Америка“ изашлој још у прошлом вијеку. Неколико година послије нуклеарне катаклизме из 1945. године жртве атомског бомбардовања, покушавале су кроз документарне филмове обавијестити свијет о катастрофалним последицама употребе нуклеарног оружја. У Америци су ти документарни филмови били строго забрањени. Када су се напокон Америчке власти смиловале и дозволиле њихово приказивање гледаоци су филмове могли видјети само у четвртима „Црвених фењера“ гдје су се приказивали порнографски филмови. Ноам Чомски описује реакције публике састављене од лучких радника, возача камиона, ситних деликвената, криминалаца и осталих профила својствених четвртима Црвених фењера. Публика је аплаудирала Атомској печурки над Хирошимом. Смијали су се сценама у којима су људима отпадали удови, грчила се тијела, умирали у најтежим мукама од последица радијације. Из таме биоскопске дворане допирале су масне шале, вицеви, морбидне досјетке и добацивања на рачун осакаћених и обољелих од жртава озрачених нуклеарном експлозијом.
Јапанци познати по упорности стрпљиво су чекали и само чекали. Повјерење у земљу која је баш над њиховим градовима Хирошимом и Нагасакијем први пут у Свијету (надајмо се и последњи) употријебила атомско оружје расло је из године у годину. У Јапану се развило велико поштовање према Америци и беспоговорна послушност америчким диктатима. Јапанци су спомињали само атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки и њихове последице али не и оног ко је те бомбе бацио. Бомбе стравично разарајућег дејства као да су саме од себе пале с неба.
Стефан Одеги француски писац, 2005. године објавио је књигу „Теорија облака“. Књига се може читати и као историја метеорологије кроз поглавља у којима је научно вјеродостојно описиван напредак у истраживању атмосфере и појава (облака) у њој. Роман има лијепо повезане и лако читљиве елементе еротике, алхемије, мита, научне фантастике. Носећи лик, Јапанац, модни креатор настањен у Паризу, центру свјетских модних збивања дјелује из позадине приче. Страст Акира Кумоа су облаци. Страсно прикупља документацију о историји облака и свих заљубљеника који су облаке истраживали у науци – физици, меторологији, сликарству, личним дневницима и слично.
Акира Кумо је као дијете преживио атомску печурку-нуклерани облак изнад Хирошиме. Та слика му се урезала у памћење. Означила је његов даљи живот и развила му опсесивну страст према облацима. Учинила је да своје енормно велико богатство троши прикупљајући све што се тицало историје облака. Мислим да неки књижевни критичари то погрешно тумаче када Акирина прегнућа називају колекционарском ексцентричношћу. На живот Акира Кумоа ја гледам другачије. Као читалац књиге „Теорија облака“ њеног јунака и све што се збива око њега посматрам кроз оптику нуклеарне експлозије и атомске печурке.
По трагедији и страхотама Другог Свјетског рата са судбинама Хирошиме и Нагасакија може се упоређивати судбина Њемачког града Дрездена. Американци и Британци су током два дана од 13. до 15. фебруара бомбардовањем уништили Дрезден престоницу Саксоније. Град умјетности и музеја, популарно називан Фиренцом на Елби (Лаби), град који се био прогласио отвореним градом без војске и оружја, срављен је са земљом. О страдњу Дрездена изузетно убедљиво свједочи америчко-њемачки писац Курт Вонегат у својој култној књизи “Кланица пет”.
Бомбардовање Дрездена назива се највећим савезничким злочином у Европи. Ево једног од многобројних записа о том догађају:
“У раздобљу од 13. до 15 фебруара 1945, у четири напада 769 америчких и 527 британских бомбардера разорило је овај град с 3900 тона запаљивих и експлозивних бомби. Ватрена олуја која је услиједила спалила је 6,5 квадратних километара градског центра.
Напади су били тако темпирани да су и спасилачке екипе и ватрогасци из првог и другог вала били побијени. У међувремену, пламени облак се понегдје уздизао и до 250 метара изнад тла, те је усисавао све што му се нашло на путу. Амерички пилоти су могли видјети паклену буктињу с удаљености од чак 400 километара, а врућину осјетити и на висини од 8000 метара.
Спаса није било ни у подрумима, јер је ватра извлачила сав кисик, те је неколико хиљада људи умрло од тровања угљен-моноксидом. Мртве нитко није могао ни покопати ни прецизно пребројати, те су спаљивани на градским трговима. Процјењује се да је погинуло око 35.000 становника овог града.”
Рационалан човјек зна да је у општој катастрофи Другог Свјетског рата било много оправданих али и потпуно бесмислених и нехуманих уништења. За једно апокалиптичко уништење (бомбардовање Дрездена) био је задужен британски генерал Краљевског ратног ваздухопловства Артур Харис. Артуру Харису је подигнут споменик у Лондону који дан данас стоји на свом мјесту. Натпис о спрженом Дрездену Њемачке власти су уклониле из свог страдалног града.
Јапанци, попут Њемаца који ћуте о разарању Дрездена, и даље вјешто, строго дипломатски и повјерљиво избјегавају да саопште откуда су се створиле атомске печурке изнад Хирошиме и Нагасакија.
То су обрасци Новог Свјетског Понашања које је успостављено кажњавањем и награђивањем народа на основу консензуса постигнутог између оних који су џелати и оних који су жртве.
Нобелов комитет је по истом принципу афирмисао Свјетски мир додјељујући највеће награде, Нобелове награде за мир, и креаторима бруталних ратова попут Барака Обаме и жртвама нуклеарних ратних злочина, преживјелима из Хирошиме и Нагасакија, окупљених у удружењу Нихон Хиданкио, познатијих под именом Хикабуше.
Заташкавање бомбардовањима уништеног и спаљеног Дрездена. Релативизовање и прекрајање историје нуклеарног разарања Хирошиме и Нагасакија наговјештава могућност да ће се посегнути и за уништавањем књига које свједоче о ономе што се уистину догађало. Зато док сте још на вријеме читајте књиге јер историјска документа се увелико симулирају, преправљају, дератизују, стерилишу и надевају хормонско-документарним препаратима.
На дјелу је безпоговорна покорност слабијег према јачему. Свједочимо дозирању сјећања код жртава, добровољним заборавима сопствених страдања и „хуманизованом“ еутаназирању оних који су звјерски убијени. Све су то неспорна достигнућа новог степена људске Цивилизације. На вама је да ли ћете их усвојити и спокојно живјети са њима или ћете их макар кроз добру књижевност у кућном миру преиспитивати.
Да нијесам читао Чомског, Вонегата, Одегиа можда о овоме не бих ни писао нити вам препоручивао читање.
