Пише: Ранко Рајковић
Добро познати стих „Мало руках, малена и снага“ данашње вријеме нам је допунило новином која би могла гласити “Мучне приче снагу потрошише”
И заиста приче које пласирамо једни о другима, теме око којих се свађамо и солимо памет једни другима, уз такозвану борбу за очување имагинарног мултикултуралног богатства спутале су нам и мозак и језик и руке. Погубисмо и оно мало здравих, менталних способности које смо наслиједили из претходне државе.
До јуче смо се представљали побједницима и страдалницима на славним поприштима историје. Данас личимо на самодовољну, неартикулисану, галамџијску гомилу која тавори у завјетринама псеудоисторије.
Оно што вадимо из тмина прошлости и довлачимо у садашњост зарад политичког профита често добија патетичне и трагикомичне ноте. Нашим разнородним мегаломанствима, умишљеностима, манипулацијама не види се крај.
Стратешки партнери који оцјењују наше напредовање ка Европској унији избјегавају да директно кажу на што им личе наши политички маскенбали. Из чисте куртоазије према државној симболици коју су нам признали ћуте на наша вербална улагивања и кокетирања са проевропском стазом. Кадкад нас онако изокола опомену да нам држава пати због неизграђених институција и недостатка владавине права. То до нас не допире.
Свети Стефан већ трећу сезону под кључем, Паштровићи имају визију како опет да буде звијезда туризма
Умјесто да престанемо с партијским маскарадама и унутрашњим лудирањима, умјесто да се организујемо у борби против криминала и корупције, умјесто да се боримо за економски просперитет, друштвену правду и једнакост пред законом ми и даље булазнимо о очувању неких тобожњих мултикултуралних вриједности.
Црна Гора је далеко од мултикултуралних вриједности на које се упорно позива. Црна Гора има етничку шароликост али нема мултикултурални потенцијал. Напротив. Црна Гора и даље живи у племенско родовском друштву у коме су улоге братстава и племена преузеле политичке странке. Идеје заједништва, саморазумијевања и зближавања препуштене су идеологијама.
Иако мултиконфесионални и мултинационални склад припадају вишем цивилизацијско-интелектуалном нивоу и духовној просвећености црногорски политичари о њима непрекидно причају. Можете мислити како те њихове омиљене и неизоставне фразе звуче у културно духовној пустињи.
Смијешно је позивати се на мултикултуралност у држави чија је култура омеђена границама етничких обиљежја, декларисаних идентитета, партијских утицаја, посједа и подјела. Добро нам је познато да оно што не прође кроз партијско сито нема шансу да се позиционира у црногорском друштву.
Поразно је да наши политичари не праве разлику између мултикултуралности техничког типа и суштинске мултикултуралности.
Да ли сте примијетили дјело актуелног српског писца у црногорским часописима или дјело црногорског писца у српским часописима. Нијесте, нити ћете. Исто важи за бошњачка, албанска, хрватска и остала међукултурална повезивања. Изузетно ријетки покушаји успостављања партијски непротежираних међуодноса и прожимања по основу квалитета културних садржаја за последицу имају активирање оптужби за четништво, усташтво, фундаментализам, клерофашизам.
И као врхунац црногорског парадокса ТО се, све заједно у пакету, означава као директан атак на један бронзани осмијех на једном бронзаном споменику на тргу слободе у једном црногорском граду. Зар вам ТО није чудно?
Да ли сте заборавили како је Црна Гора без пардона заједничко, изузетно вриједно и квалитетно мултикултурално наслеђе маказицама исјецкала и одстранила из ђачких образовних програма и лектире. Из културе су истјерани Радичевић, Змај, Црњански, Ћопић, Десанка… Да чудо буде још веће маказице које су их изрезале прослављају се као побједоносни гол односно фудбалски потез који је узвисио дрес са државним грбом и имиџ нове мултинационалне репрезентације.
На тренутак покушајте да замислите станаре различитих националисти, вјера и култура у заједничком стану који се државом назива. То могу бити спортисти, ђаци, студенти, смјенски радници, службеници, људи који преживљавају трагајући за својом животном шансом. За очекивати је да ће се по природи ствари станари у заједничком стану договарати о праведној подјели трошкова становања ма колико се по начинима живота разликовали.
Свети Стефан већ трећу сезону под кључем, Паштровићи имају визију како опет да буде звијезда туризма
Црна Гора је мултикултурални стан у коме владају другачија правила. Опљачкани и осиромашени станари заједничког стана међусобно се сукобљавају око статуса најбогатијег станара. Једни се боре да заштите материјална добра и сваку другу инокосност најбогатијег станара који се с њима домунђавао иза леђа и против интереса других станара. Други станари безуспјешно покушавају натјерати најбогатијег станара да макар нешто плати и придржава се неког од правила у заједничком стану.
Они први тврде да најбогатији станар мора остати изнад закона и правила јер је носилац станарског права и да би без договора с њим заједнички стан пропао. Они други сматрају да је стан наслијеђен и да су право становања стекли сви станари преко генерација и генерација предака које су у њему живјеле.
Када неко од станара опомене најбогатијега станара на његове обавезе према стану (нпр. да мора платити дуг) половина станара загракће да ће то угрозити мултикултурални склад стана. По њиховим назорима сваки захтјев за измирење дуга упућен најбогатијем станару нарушава мултиетничку атмосферу стана. Нормално је да се најбогатији станар деценијама пропагирао такву врсту мултикултурализма и мултиетничности. Ненормално је и крајње мазохистички, чиме год били мотивисани, да значајан дио осиромашених и опљачканих станара и даље јавно брани големо богатство, бизнисе и привилегије најбогатијег станара Најбизарније од свега је што се они станари који не подлежу шупљој причи, фразама и паролама најбогатијег станара називају рушитељима мултикултуралног склада у стану. Кратко речено то је концепт досадашње мултикултуралне Црне Горе. Хоће ли и када Црна Гора еволуирати у нешто смисленије, моралније и културније?
