Пише: Рајмонд Гус
Превео: М. М. Милојевић
Опште је место рећи да историју пишу победници. У време писања овог есеја у Гази је на снази примирје, иако једнострано, зато што као и обично у таквим случајевима Израел наставља да спорадично бомбардује Појас. Искуство претходних таквих примирја не подстиче поуздање да ће се ово задуго одржати. Ипак, могло би бити корисно размишљати о стању које је сада установљено и које намеће питање: уколико је ово крај, која страна је победила? Један начин да се ово одреди јесте да се погледају ратни циљеви обеју страна и да се сагледа који су остварени а који нису. Уколико је једна страна остварила већину својих најважнијих циљева она је „победила“, уколико није она је „изгубила“.
Постоје, наравно, запањујуће разлике у расположивим ресурсима и капацитетима двају страна: Израел има велику и брижљиво обучену војску са практично неограниченим снабдевањем најмодернијим, високотехнолошких наоружањем на свету, укључујући борбене авионе, тенкове и хеликоптере, док палестинска страна представља коалицију милиција коју чини неколицина бораца опремљених личним наоружањем, ракетама домаће израде и неким импровизованим средствима (од којих је највећи део израђен, изгледа, од покупљених, неексплодираних израелских убојних средстава). Ово значи да су и могући циљеви којима стране теже системски другачији.
Израел је успео у спровођењу масивног разарања, али нису остварили ниједан од својих званичних (или полузваничних) ратних циљева. Нису истребили становништво Газе или га принудили да напусти Појас, упркос двогодишњем општем рату; нису поразили, разоружали или распустили Хамас, и нису повратили своје таоце војним средствима – практично сви су враћени кроз преговоре са Хамасом, иако су преговори били према израелским речима последња ствар коју су желели.
Уколико је Израел изгубио да ли то значи да су Палестинци победили? Могла би се образложити ова теза. После свега, прокламовани циљ Хамаса било је да прибаве средства којима би могли да отворе преговоре о размени заточеника. Израелци држе хиљаде палестинских затвореника, укључујући много деце, и многи су у дуготрајном заточеништву без подигнутих оптужница. Пошто према међународном праву Израел нелегално окупира Источни Јерусалим, Западну Обалу и Газу и пошто окупирана популација има право на оружани отпор против окупационе силе, заробљавање израелског војног особља је начелно потпуно легално. Пошто је израелска влада у прошлости била вољна да врши размену заточеника, стицање израелских војних заробљеника деловало је као добар начин да се ослободе заточени Палестинци. Испоставило се да је то исправна рачуница, пошто се узајамно договорена размена затвореника на крају и десила.
Штавише, можда није претерано уочити и један могући крајњи циљ, наиме, да се Израел доведе у позицији у којој ће збацити маску либералног, рационалног друштва, и открити своју праву природу бесудне и крвожедне звери. Уколико је Хамас заиста имао овакав циљ 7. октобра, изгледа да су га остварили преко било чијих очекивања. Нико ко је посматрао са усхићењем преношени геноцид које су Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) изводиле не може више да размишља о Држави Израел, ционизму на исти начин. Једном када су маске пале, постало је тешко да се не види право ционистичко лице. Догађаји у Гази су преобликовали, можда трајно, не само став према садашњој израелској влади и израелском друштву у целости – које је знатном већином и са ентузијазмом подржавало извођење геноцида – већ такође и начин на који људи размишљању о целој историји ционистичког насељавања Палестине.
Посматрање разарања у Гази које се уживо одвија је, другим речима, неповратно изменило широко прихваћено сагледавање израелске прошлости. Све мање и мање људи сада размишља о њој као очајничком покушају да се изнађе сигурно уточиште за прогоњену групу; све се више сагледава као још једна инстанца старе европске колонијалистичке приповести, односно, попут британских насеобина у Ирској, Аустралији и Северној Америци, француских у Алжиру, јужноафричког апартхејда и тако даље. Ова идеја Израела као сетлер-колонијалне државе присутна је унаоколо још од почетка ционизма, и многи рани предводници описивали су овај државотворни пројекат у том појмовном оквиру. Ово гледиште оснажено је на Западу када је истакнути интелектуалац Максим Родинсон објавио есеј „Израел као колонијални подухват“ (Israel, fait colonial) у часопису Les Temps Modernes 1967. године, али је то била једна ниша међу различитим гледиштима све док ужаси у Гази нису постали толико очигледни да је постало немогуће игнорисати их. Сада су та гледишта део главног тока, и неће лако бити потиснута.
Да ли је Хамасово деловање 7. октобра било неупитни „успех“? Тешко је прихватити овако нешто због запањујуће цене која је плаћена: 70.000 документованих цивилних жртава (укључујући 20.000 деце) уз још много оних који су и даље затрпани испод рушевина, вештачки изазвана глад, неизрециве смрти од дугорочних, али непосредних ратних последица, хиљаде ампутираних дечијих удова (од којих су многи уклоњени хируршким интервенцијама без анестетика зато што је Израел блокирао достављање медицинских потрепштина), болнице, школе и цивилна инфраструктура које су бомбардовањем претворене у гомиле рушевина.
Уколико је упитна општа процена догађаја од 7. октобра и њихових последица, можда Израелци, такође, могу да тврде да би и њихов глас о овој ствари требало да се саслуша. Инсистирати на „сопственом гласу“ не значи диктирање оквира расправе или располагати било каквим правом вета. И не би требало да очекујемо једногласје.
Да цена „успеха“ може бити толико велика да постане неподношљива приметио је краљ Пир Епирски 279. године пре Христа када је запазио о бици код Аскулума: „Још једна оваква победа и изгубио сам“. Да ли је цена Седмог октобра била вредна? Сваки покушај да се одговори на ово питање мора узети у разматрање различите чиниоце, укључујући шта су биле алтернативе. Да ли је статус кво пре Седмог октобра (деценијска израелска опсада Газе) био дугорочно подношљив? Ко може да пружи одговор на ово питање? Ако већина Палестинаца мисли да је оно што су морали да пропате било вредно жртве, да ли су посматрачи из далека они који би смели да им противурече?
Губитак контроле над наративом о једном сукобу није најгора ствар која може да се деси једној групи, као што ни пуки војни пораз, могло би се поткрепити, није најгоре могуће исходиште рата. У Америчком грађанском рату, унионистичке снаге Севера однеле су победу и њихова верзија дешавања је оно што се сада чита, али иако је Амерички Југ био разорен и политичка структура Конфедерације расформирана, становништво је наставило да постоји и на располагању је мноштво приказа рата са про-конфедерацијског становишта. Судбина античког града Картагине је са оба становишта злокобнија: град није само поражен него су га Римљани збрисали на крају Трећег пунског рата. Поврх тога, немамо ни најмању представу како је Картагина видела рат због тога што су картагински прикази у потпуности ишчезли. Све до модерних археолошких истраживања све што смо знали о Картагини, њеним људима и њиховим веровањима било је оно што су нам саопштили њихови непријатељи, Грци и Римљани.
Многи Израелци не желе само да протерају или истребе Палестинце, они желе да убеде људе да они никада нису ни постојали. Јасна је чињеница, међутим, да обилна документација злочина почињених у Гази сада постоји и да је јавно доступна. Палестинска ствар у понечему подсећа на противљење рату у Вијетнаму или на супротстављање апартхејду у Јужној Африци, нешто што је подстакло на деловање људе широм света, од којих многи нису непосредно укључени и од којих многи уобичајено нису заинтересовани; то је у доброј мери исходиште израелског деловања. Настојања Израела и његових западних савезника да обликују наратив било је мање више у потпуности неучинковито. Будућност је непознаница, али можемо бити са поуздањем уверени да ко год буде писао историју, израелска жеља да из њених записа истисне само име „Палестинац“ остаће неиспуњена.
Аутор је амерички политички филозоф и истраживач деветнаестовековне и двадесетовековне европске филозофије; сада је професор емеритус на Универзитету у Кембриџу; посебно су истакнути његови доприноси о филозофији идеологије у делу The Idea of a Critical Theory као и заступање политичког реализма у америчкој политичкој филозофији; Алистер Мекинтајер (1929-2025), шкотско-амерички етичар и политички филозоф забележио је „да нико међу савременим моралним и политичким филозофима не пише боље есеје“;
Извор: New Left Review/ Sidecar
