Све наше заблуде (IV дио)
Државу и нацију као и идентитет који из њих проистиче можемо посматрати као збир политике и културе. Политику или владавину државом Црном Гором у историјском контексту сагледавамо кроз дјеловање средњевјековних феудалаца и њихових оружаних размирица, преко владарских лоза, динанстија, здружених заједница, политичких лидера који су у датим временским периодима столовали у нашим данашњим државним границама.
Како да сагледамо и вреднујемо културу у Црној Гори?
У чему се испољавала моћ наше културе. На који начин нас је култура изградила у нацију и државу? На ово питање није тешко одговорити. Замајац културе и просвећености Црној Гори су доносили извањци. Наши унутрашњи капацитети су били нејаки за значајније културне домете. И данас када говоримо о култури у историјској Црној Гори ми се позивамо на извањце. Позивамо се на практично дјеловање пристиглих просвјетитеља и њихове доприносе културно-образовним уздигнућима Црне Горе. Додуше позивамо се и на хроничаре, путописце, историчаре и на сва она штива у којима описују како су видјели нас и територију коју насељавамо. А гледали су нас саосјећајно, са симпатијама често и са одушевљењем на сличан начин на који и ми данас гледамо на нешто ново и питорескно.
Међутим нама као народу у свом том шаренилу недостаје поглед изнутра на културу и њене животне садржаје. Мало је свједочанстава о култури. Изостанак унутрашњег погледа на културу као интегративни фактор чини нашу државност мањкавом. Опредијелили смо се да нацију и државу представљамо у наглашено симболичној и формалној равни, такорећи без културе, што је лоше. Културна и економска историја Црне Горе није предмет наше пажње. Изостанак стваралачких и културних достигнућа у једној заједници не може се закамуфлирати изношењем мноштва сувих података, историјских датума, личних документа, фактографских записа што наши политичари, национални историчари, убијеђени патриоти, занесењаци и романтичари упорно раде.
Стање у ком се налази црногорско друштво препуно је изазова. Ми на те изазове ни дан данас не одговарамо културом. Нема унутрашњих културних прегнућа и дјелотворности. Разлог је што имамо веома мало компетентних, креативних и слободомислећих људи који би се суштински ухватили у коштац са изазовима. Наше друштво по инерцији његује стајалиште да не треба промишљати актуелну стварност већ славну историју. Живимо у атмосфери самодовољности и етноцентричности. Битни су нам свој грб, своја застава, личности које ће се клањати застави и држати руку на срце приликом извођења химне. Сматрамо да смо се тиме одужили држави. Културу нити стварамо нити ширимо. Имитирамо је такорећи на симболичном мултикултуралном нивоу.
Ништа чудно. Нијесмо једини. По питањима историје и културе Балкански народи су уображени и арогантни. Проблеми настају када ту врсту осионости и самодовољности својим васпитно-образовним процесима власти Балканских држава почињу преносити на младе генерације. У том послу један интелектуални и здравомислећи дио друштва је способан да пружи отпор, заустави те идеолошке злонамјере и разобличи их. Ми такав дио друштва нажалост немамо. И то је наш главни проблем у култури. Иако најмања међу Балканским земљама Црна Гора је у својим образовним програмима највише десетковала општи културни ниво. Елиминисала је свјетску културну баштину у корист партијских идеологија и партијских медиокритета. Не смијемо заборавити да је политика још прије десет година из ђачких уџбеника и лектира избацила драгуље како општецивилизацијске тако и шире националне културе. Упражњена мјеста је попунила својим унутарпартијским и коалиционим партнерима и апаратџицима.
Дошли смо дотле да у Црној Гори на пољу културе не постоје полемике, дебате, недоумице. Култура се углавном везује за партијске наклоности и новац којим се отуда финансира. Суштином културе у Црној Гори се бави неопростиво мали број људи. И они мало по мало узмичу пред доминантним ставом да нам култура мора бити искључиво национал-патриотска. У друштву влада прагма да се култура мора залагати да очува везе са прошлошћу каквом је дежурни историчари представљају. Интересантно је примијетити да у Црногорској култури нема сатире, нема критике власти, нема побуне, нема субверзивности, нема аутентичних културних садржаја који се дотичу садашњости.
Културњаци као и политичари дјелују под снажним утицајем грандоманства националне историје. Уопште узев чак ни друштво, у својим еуфоријама, не уочава колико смо прецијенили историју државности Црне Горе. Указујемо на примјере. Наспрам једног миленијума црногорске државности који смо помпезно прославили 2016. године, налазе се историјске сиротице, државе попут Швајцарске са непуних 400 година државности, Италије са непуних 300 година државности, Аустрије о којој се као држави говори тек у задњих 150 година. Шта би тек рекла јадна Малта са непуних 60 година своје државности спрема Црне Горе са 1000 година државности. Мислим да би Црној Гори као најмањој држави на Балкану било корисно да, вулгарно речено одуши од историје и напумпа се садашњошћу. Лакше би се могло дисати са мање историје а више културе. Не би било лоше да се по питањима државног трајања нађемо у друштву са Швајцарском, Луксембургом, Италијом, Аустријом, Малтом …
Миленијум државности доводи у заблуду младе људе. Лако упадају у замку националне препотенције, умишљености и свађа са сусједима. Прекоупирани миленијумском историјом заборављају на садашњост. Не виде реалност у којој им се налази држава. Не питају се што се дешава са нашом просвећеношћу и нашом културом? У чему се огледају наши културни домети?
Данас Црној Гори више него икада прије недостаје култура као дио активних животних садржаја и култура као интегративни фактор друштва. Парадоксално али истинито. Културе нам недостаје у времену када се више него икада спомиње мултикултуралност. Каква је то мултикултуралност с ниским нивоом културе. Каква је то државност непрожета креативним културним и цивилизацијским достигнућима. Заблуда да су комунисти друштвена авангарда и људи изузетног кова преносила се некада младим а сада већ остарелим генерацијама предуго времена. Не треба је понављати. Није добро говорити садашњој младежи да људима рођеним у Црној Гори само поријекло гарантује изузетне идентитетске црте. Не треба ширити фаму да нам неко те идентитетске црте покушава потријети, украсти, омаловажити. Довољно се придржавати онога чега се придржава свијет. Човјек има вредност сам по себи и својој култури а не по историји национа из кога долази.
Ранко Рајковић
