Што би за свјетски поредак значио трајни Руско-Украјински мир и које су шансе да до њега дође?
Било би то ново и веома корисно поглавље у историји цивилизације. У интересу мира окончала би се ера смицалица, деструкција и безобзирних интереса великог Хегемона. Свијет би се, као што се то дешавало током претходних миленијума, несметано и без страха наставио развијати кроз своја добровољна савезништва и мултиполарне принципе. Главна препрека миру на истоку Европе су западна и прозападна инсистирања на уништењу и фрагментацији постсовјетске Русије. Што спашава Русију у процесу који јој је Запад намијенио. Русију чува дух грубог руског мужика који је опстао и под дезорјентисаним Горбачовом, дух који се одржао и послије пијаног Јељцина, којег је Запад дочекао као дар с неба, дух који, као што видимо, истрајава и под ауторитарним Путином. Запад се преварио у својим калкулацијама о руском народу. Руси нијесу подложни дуготрајној резигнацији и апатији. Русија је исувише далеко и од оног самурајског креда да као клонула и обешчашћена земља сама изврши харикари пред Америчким господаром као што је то урадио традиционални, а наставио савремени Јапан, покорно клечећи пред Америком и активно прећуткујући зло које га је задесило у Хирошими и Нагасакију. Јапанци не само да не спомињу ко је проузроковао те двије атомске печурке већ заузимају непријатељски став према свима који их на тај догађај подсјећају. И Украјина слиједи примјер Јапана. Одриче се својих страдања и жртава из претходних ратова, одриче се језика частољубља и слободарства како би се покорила интересима западних поробљивача. За Украјину је веома битно да русофобију искаже и на симболичком пољу. Украјина уклања споменике руској култури а подиже споменике следбеницима фашизма. Украјина се приклања фашистичким симболима. Користи их како би се у осветничком жару обрачунала са руским језиком и сопственим грађанима који га говоре. За те ствари је немогуће пронаћи рационално оправдање.
Ипак уколико прихватимо могућност да историјски револти и реваншизми због којих Украјинци оживљавају нацизам могу бити логични и разумљиви онима који су дубоко лично доживјели руски терор и на сопственој кожи га осјетили запитајмо се како ти исти људи гледају на америчке бизнисе у Украјини којима су се бавиле династије Бушових, Клинтонових, Бајденових, Блинкенових, Нуландових, Олбрајтових…
Спада ли то у домен бирократских протокола Свјетске Трговинске Организације или завређује пажњу интелектуално проницљивог а перфидно искоришћеног Украјинског народа. Колико год била снажна и страствена мржња Украјинаца према Русији и чиме год да је оправдавана, тој мржњи не треба дозволити да заогрне заборавом оно чему је Украјина послужила Америци. А послужила јој је између осталог и као пункт за инсталирање америчких лабораторија за биолошко ратовање и експериментисање са Украјинским становништвом. Украјинци не смију сметнути с ума ни стварање моћне мреже својих супербогатих олигарха израслих на енормној корупцији у Украјинском друштву и њихових повезаних бизниса са високорангираним Америчким политичарима попут рецимо Хантера Бајдена, сина америчког предсједика Бајдена.
Да ли је у страстима мржње, освете и одмазде које владају у Руско-Украјинским односима могуће размишљати о плану за трајни Украјинско-Руски мир? За сада међу западним савезницима Украјине не постоји воља да се о томе чак и необавезно разговара. Без обзира што и мир као и рат посједују веома важне нивое профитабилности нико о миру као општој добробити још није спреман да размишља. Руско-Украјинском страдању се не дозвољава алтернатива. Да ли је то тако због неког евенетуалног плана Б? Можда.
Што ако Американци по плану Б потајно навијају да Русија употријеби атомску бомбу на тлу Европе. Што ако Американци желе да кажу Русима добро дошли у нуклеарни клуб. Можда је Европа несвјесна те могуће подвале. Можда јој Европа хрли у сусрет на исти начин на који је хрлила у сусрет уништењу свог енергетског снадбијевања путем гасовода Сјеверни ток 2. Да ли Украјина по америчком наговору самопожртвовано саучествује у том евентуалном сценарију?
Одговоре нећемо сазнати до дана евентуалне Европске катаклизме. Молимо се Богу да до ње не дође. У међувремену важно је подсјетити се на једну занемарену последицу рата у Европи. Руско-Украјински рат представља велику и мање примјетну борбу за људску популацију. Демографски ослабљеној Русији рат доноси прилив становништва. Ратом дерогирана Украјина доживљава одлив становништва. Из ратних искустава знамо да се на завичајна згаришта људи не враћају. Поготово се не враћају на радиоактивношћу озрачена подручја и просторе засуте касетним бомбама. Америка се потрудила да таквих подручја буде што више. Када и ако дође до мира много важнији ће бити биланси становништва, њихова физичка и ментална стања, контаминираност територија, страх од заосталих бомби од биланса ратних штета, пројектованих одштета, нових инвестиција и планова обнове пострадалих подручја.
Која је сврха крварити и чекати у реду да те као демографски урнисан народ приме у изблијеђелу и похабану митологију Европске Уније. Већ се назире да је митолошко биће Европе потамнило. Европа* је престала да сија. Европа је постала поносна што ју је кћерка Америка поклопила својом сјенком. Каква је улога Велике Британије у Руско-Украјинском сукобу? Који је интерес Велике Британије, која је прије 4 године иступила из Европске Уније, да се рат у Европи одржи и продужи. Вјероватно су финансијски разлози у питању. Британска улога у Руско-Украјинском сукобу на самом почетку рата била је професионално потпаљивачка. Борис Џонсон је долазио у Кијев како би спријечио преговоре о миру. Послије његове мисије улога Енглеске је постала мање професионална, јер по свему судећи рат на тлу Украјине својим трагичним исходима ће надмашити све перверзије са којима се Енглеска до сада прославила у свјетској историји ратовања и колонизовања нових свјетова.
Да ли су Британци свјесни да долази вријеме када ће велике нуклеарне силе Кина, Русија, Индија бити принуђене да својим миротворачким и монетарним интеграцијама узврате на финансијски терор Англоамеричког коорпоративног духа.
За оно што су урадили Европи англо-америчком естаблишменту неће узвратити Европљани већ тамо неки заборављени и непросвећени лудаци са Европске периферије који сличе ликовима из романа Толстоја, Горког, Бабеља, Чехова, Гогоља. Неуспјешни покушаји Запада да синхронизују циклусе спољњег уништавања и самоуништавања Русије трају дуже од вијека. Што ако и Украјински процес, који је смишљен на том фону, пропадне. Што ако се деструкција која долази споља не споји с унутрашњом деструкцијом Русије.
Што ако ти обједињени подухвати не успију поцијепати Русију. Што ако и та замисао пропадне као и оних неколико изведених револуција од фебруарске, октобарске, преко информбировске, до перестројке. Што ако се Први и Други свјетски рат овога пута искажу само као увод у Трећи свјетски рат коме је Украјина послужила као повод?
Да ли је дуготрајно злостављање руског становништва на територији Украјине искоришћено као стварни повод за рат или су разлози дубље природе. До чега може довести злостављање становништва које се у последње вријеме шири на унутрашњост Украјине и пограничне регије Русије допирући чак до Москве. У Руско-Украјинском оружаном сукобу неће бити пресудна премоћ оружја, нити сателитски навођени дронови, нити извање војне снаге умијешане у конфкликт зараћених страна. У том рату најважнија ће бити неизмјерност Русије.
Неизмјерност је оно што Русију, за сада, штити од потрошачког и коорпоративног духа Запада. За Русе је Сибир живот утиснут у књижевности, музици, култури. За Запад је Сибир извор ресурса. И у најсуровијим условима, климатским и политичким, у Сибиру се патило и скончавало али је истовремено и цветао и својом жилавошћу се доказивао обични људски живот. За разлику од Сибира на Аљасци, Америчкој држави која по клими и ресурсима сличи Сибиру, живот припада авантуристима, усамљеницима, скупо плаћеним компанијским радницима и менаџерима. У Сибиру је живот прожет суровом хладноћом природе али и топлином вјере и звуком звона који се разлеже са торњева дрвених цркава у неизмјерним пространствима које као свој дом осјећају генерације и генерације Руса. На Аљасци се људи тек досељавају. На Аљасци влада борба с дивљином у Сибиру врхуни љубав према дивљини.
У неизмјерност Русије уткане су као нити народне културе шуме и степе, срце и душа, иконе, суровост сјекире, изгубљене и добијене битке. Није то узалуд описивано у дјелима Ивана Тургењева, Фјодора Достојевског, Сергеја Рахмањинова, Харвардског професора историје Џејмса Билингтона. То су само малени каменчићи у неизмјерном мозаику слике Русије. Без обзира што су и Тургењев и Достојевски и Рахмањинов и Солжењицин своје животе живјели и на Западу чак и по западним мјерилима они никада нијесу изгубили изворни руски сјај. Тај руски сјај колико год се Запад трудио не може замаглити економија, склоност ка луксузу и жудња за америчким стандардом и “вриједности”. Доказали су то својим дјелима и својим животима и на истоку и на западу и Тургењев и Солжењицин, и Рахмањинов и Набоков, и Нурејев, и Довлатов и многи други.
Запад је можда успио освијестити и преобратити оне више него небитне русе попут Березовског, Абрамовича и осталих олигарха које је само због новца примио под своје окриље рачунајући да их може употријебити као борбено средство против неизмјерности Русије. А неизмјерност Русије може нестати само у природним демографским процесима. Оно што је у животу усађено неизмјерном љубави према природи нестаје само онда када нестану ти пејзажи и пред очима Руса и у сјећању Руса. Руси у природни пејзаж заљубљени, остају до краја живота предани вјери која из руских пејзажа извире. Вријеме је да то Запад схвати и да се с тиме помири.
Ранко Рајковић
*
Коријен ријеч Европа потиче од акадске или феничанске ријечи ереб што значи „земља заласка сунца”
