Први дио можете прочитати овдје
Друи дио можете прочитати овдје
На софијској свечаној вечери био је и посебан сто за најпозваније – велик, елипсаст, смјештен тако да буде и издвојен и на видику. За тим столом, осим предсједника општине, био је, ако се добро сјећам, бугарски министар просвјете, бугарски патријарх, руководиоци Културне коморе. Од писаца били су: Еренбург и Сурков, Садовјану, најистакнутији чланови осталих иностраних делегација, Људмил Стојанов и неки други. Иво Андрић за тај сто није био позван, поготову нијесмо били позвани Куленовић и ја. Међутим, ја то, ма колико изгледало невјероватно, нијесам ни запазио, чак ми није био јасан ни “карактер” посебног стола – сам сам се био забио у неки кут с људима који су ми били најближи, па сам, прошавши једном поред елипсастог стола, помислио да су се и ту скупили људи који су међусобно најближи.
Бугарски домаћини, како конгресних дана тако и на свечаној вечери, како писци тако и остали, готово сву своју пажњу трошили су на Еренбурга и Садовјануа, – угађајући им и тим угађањем наглашавајући: ето какве пријатеље ми имамо! Мени та пажња, као пажња, није нимало сметала. Прво зато што сам сматрао да Еренбургу и Суркову, као совјетским писцима, и припада главна пажња и захвалност гдје год били. Друго, јер ми ни у каквој Глигорићевој “мрачној људској дубини” није долазило да се мјерим с Еренбургом, Сурковом и Садовјануом. Видјевши Садовјануа за почасним столом, ћутљива, повучена у себе, полуспуштених очних капака, наткриљених огромним сиједим вјеђама, ја сам чак помислио да су томе човјеку туђе овакве вечере и репрезентације, да му је доста галаме, пажње, говора, познанстава, фолклора у чакширама, опанцима, зубунима и женским повезачама испод којих млатарају ко зна чије, ко зна кад одсјечене плетенице. Помислио сам тако и чак ми је било жао и неугодно ми је било као да сам и ја крив пред њим. А сметало ми је и још којешта друго на овом пријему – као држање, као поступак уопште. И ја сам, у повратку из Софије, возећи од Цариброда према Пироту, нешто о томе и рекао.
Андрић, човјек више ћутљив него говорљив, тога дана био је закопчанији него иначе. На свечаној софијској вечери у његовом расположењу нијесам примјећивао ничег особитог; особито се тешко примјећивало и данас (на нечитком лицу веома читког приповиједача!), али – било гаје. И кад сам рекао оно о бугарском држању, учинило ми се, у аутомобилском огледалу изнад управљача, да Андрић има нешто да каже. У аутомобилском бројачу километара скочила је на своје мјесто једна цифра, друга, трећа – Андрић је ћутао, и ја више нијесам могао да га нађем у огледалу. Рекао сам у себи: преварио сам се, дабогме, као читач Андрићева лица. Али Андрић је ипак проговорио – и то настављајући моју примједбу, као да сам је изговорио тога тренутка, а не десетак минута раније.
Андрић је, без икаква увијања, осуђивао бугарске домаћине због поступка при одабирању гостију за почасни сто. По коме су мјерилу они то одабирали? Јесу ли узели само руководиоце страних делегација? Не. Јесу ли бирали према значају народа из којег је овај или онај писац? Не увијек. Јесу ли по ужој вриједности писца? Не, ни ту нијесу били досљедни.
– По чему може Садовјану, а ја не могу? – питао је Андрић. – Ја нијесам нимало слабији писац од Садовјануа – рекао је, иако га никад, ни прије ни послије тога, нијесам чуо да говори о својој вриједности и о вриједности других, поготову у поређењу са собом. И рекао је то с оном једноставношћу, с којом се каже нешто што је, ма колико било неуобичајено – сасвим истинито. Андрић је био увријеђен, он се чак револтирао – у револту се, ту и тамо, ипак осјећало да се револтира бивши дипломат. Андрић је чак био опширан, опширан на његов начин, говорио је појачаним гласом, имао је потребу да убиједи, понављао је реченице. Поступак софијских домаћина вријеђао гаје и револтирао “на лицу мјеста”, револтирао га и данас, и то све више, што више прича и обнавља детаље. Ја сам се у овоме слагао с Андрићем, иако – морам признати – без неке особите страсти. Куленовић је био страснији, али ми се чини – формално.
– Зашто је онда позван Садовјану из Румуније, а није нико из Југославије? – питао је Андрић. -Шта то значи?… Мени самом је до свих тих репрезентација као до лањског снијега, али – у питању је моја земља. Мени је овдје до угледа моје земље…
Андрић је то, нешто скраћено, још једном поновио. И наглашавајући, и револтирано – чак је, у аутомобилском огледалу преда мном, прошао фрагменат љутитог покрета руком. И све што је рекао, било је тачно; аутентичан је био и његов револт – у све то сумње није могло бити. Па ипак, револт је мјестимично дјеловао неубједљиво, као нешто не сасвим природно, а оно “моја земља” – готово као туђа фраза. То је, ваљда, долазило отуда што нијесмо били навикли да видимо Андрића револтираног, што он сам није имао “технике” револта, што, уобичајени, пречесто понављани спрегови ријечи или реченице нијесу никако ишли уз њега.
Послије повратка из Бугарске ја сам у Борби од 1. и 18. октобра објавио два политичка чланка о диригованој, глајхшалтованој реакционарно-провокаторској дјелатности југословенске и бугарске домаће агентуре америчких и енглеских империјалиста (Трговци домовином и Глајхшалтовани провокатори). Тих дана, при сусрету у Удружењу књижевника, Андрић ме погледао тако као да сам му нешто потребан. Сачекао је да останем сам, па је, без икаква увода, као у повјерењу и гледајући на прекиде, рекао даје прочитао – не сјећам се више да ли оба ова моја чланка или један од њих. Напоменуо је сасвим обично да никад није био љубитељ политичких чланака, да их је свакад мало читао, па и то – до половине.
Моје чланке (или чланак), међутим, прочитао је с интересовањем до краја. Похвалио је темпераменат, логичност, језик.
– По моме мишљењу, публицистика треба да буде онаква.
Ја сам свој публицистички рад сматрао споредним, узгредним, данак дневним потребама, и зато ме Андрићева похвала није особито узбудила – уосталом, ми онда за оваква узбуђења нијесмо имали ни времена! Али ја бих био неискрен кад бих устврдио да сам према овој похвали био сасвим равнодушан – ипак, то је било мишљење Андрића, мајстора реченице, скупог не само на покуду него и на похвалу, човјека кога сам све више поштовао, чак на неки начин и лично почињао да волим. Још више бих био неискрен кад бих рекао да сам и најмање посумњао у Андрићеву искреност, у његове побуде. Помислити да Андрић покушава да ме “подмаже”, да ми се удобри као члану агитпропа ЦК КПЈ, то нијесам могао из поштовања према њему, а то нијесам ни допуштао себи, чувајући се, како се то онда говорило, од “априористичког неповјерења у људе”; осим тога, сам мој стварни положај као члана агитпропа који по статуту нема никакве “власти”, чинио је да на неки начин држим да и други то знају и немају разлога да ми “подилазе”. Све се, дакле, стицало тако да отклања сумњу, прекида пут к њој.
Андрић и ја смо понекад са састанака управе Савеза писаца (почетак Француске улице) заједно одлазили до почетка Призренске улице у којој је Андрић тада становао. У једној таквој прилици ја сам, не сјећам се више ни из ког разлога ни како, поменуо Андрићево одбијање да потпише њемачко-недићевски проглас против партизана (тзв. антикомунистички манифест). Показало се да је Андрић већ осјећао потребу да мени или да уопште рече о том одбијању своју верзију и своју оцјену. И он је, не журећи али и нц одгађајући, најкраће и најнегласније што се могло, то и урадио.
-Видите, то одбијање… – почео је, не подижући погледа. – Ту се претјерује. Испада као неко велико јунаштво. Међутим, ту никаквог јунаштва није било.
Андрић је, без икакве своје заслуге, од некога дознао о постојању и садржају тога “манифеста”, о одлуци да се већ слиједећег дана културни радници окупе и да се од њих затраже потписи на њега. Премишљајући шта да чини, Андрић се, на муци, сјетио да у неком шумадијском селу има познаника и отпутовао јек њему на три дана, док прегрми хајка на потписиваче. Четвртог дана, рачунајући даје све већ готово, вратио се у Београд. И тек што се умио од пута, споља је неко зазвонио. Андрић је отворио – на вратима је, с некаквом “фасциклом” у рукама, стајао човјек у униформи послужитеља краљевског министарства просвјете – као и у жандармерији, униформа је и овдје остала иста и под њемачко-фашистичком командом.
Господин министар Јонић послао ме је господину Андрићу да потпише… – рекао је послужитељ и отворио “фасциклу”.
А шта то господин Андрић треба да потпише?
Манифест против комуниста.
Жалим, али господин Андрић је отпутовао још прије три дана – нема га…
Послужитељ је погледао зачуђено, срамежљиво се осмјехнуо.
– Па ја вас, господине Андрићу, познајем, ви сте долазили у министарство. Ви сте господин Андрић.
Андрић је видио да се више нема куд.
– Е па — рекао је послужитељу – кад ви кажете да ме познајете, да сам ја Андрић, реците господину министру даје господин Андрић казао да га нема код куће… – То је било све.
Андрић није анегдотичар, није козер, није ни у ком смислу хвалисавац и човјек који себи мора “одати признање”. То већ рађа увјерење да он својом верзијом и оцјеном случаја с “Антикомунистичким манифестом” није хтио ништа друго до оно што је рекао: сметало му је претјеривање, које и иначе, ни у чему, не подноси. А да је то тако, коначно потврђује један други Андрићев поступак из рата, односно Андрићев послијератни однос према том поступку. Наиме, Андрић, позвавши се на “изванредне прилике” (окупација!) у којима се земља налази, писмено је ускратио Светиславу Стефановићу, хитлеровско-недићевском комесару у Српској књижевној задрузи, да у своју “антологију” нове српске приповијетке укључи и њега, и ни мени ни икоме од људи с којима сам ја пријатељевао или долазио у додир није о томе годинама рекао ниједне ријечи (све се ово открило тек касније).
Андрић је редовно, нарочито зими, одлазио у Сарајево, остајући тамо по два-три мјесеца – босанска влада обезбиједила му је тамо добру, мирну собу с послугом и огријевом. У вези с путовањем у Сарајево и боравком тамо он је често помињао Родољуба Чолаковића, ондашњег предсједника босанско-херцеговачке владе: Роћко је нешто понудио, нешто је организовао, нешто је учинио, нешто паметно савјетовао – између редака читало се пријатељство које је Андрићу, несумњиво, импоновало. Да избјегне питања о томе шта књижевно ради кад борави у Сарајеву, Андрић је сам унапријед приказивао ствар тако као да онамо иде како човјек већ иде у завичај – просто живи, срета људе, разговара, чак прима савјете. Али једном је ипак био одређенији – рекао мије како прикупља грађу за сарајевску хронику. Је ли то било тачно, или је то био само измишљен посао да се “замаскира” стварни књижевни посао – нијесам знао и не знам.
Послије једног оваквог боравка у Сарајеву Андрић је био код мене у гостима – којим је поводом то овај пут било и како је конкретно Андрић дошао, не сјећам се. Али се добро сјећам тога да је он овом приликом био занимљивији. Био је разговорни]и, примјетно живљи, радозналије је слушао, чак је пресио са столице на канабе. И ту, на канабету, испричао је – ја такво нешто нијесам чуо од њега никад више, ни дотад ни потад – кратку садржину “приповијетке коју ће написати”.
Је ли том приликом код мене био још неко од књижевних и политичких радника, не могу да се сигурно опоменем – некако ми се чини даје био. Али Андрић је, у том сам сигуран, причао за “ужи круг”, за оне који су били поред њега – то је дошло као потврда, допуна разговору о склоности сељака да се око земље парничи без краја и рачуна, губећи при том и средства и памет. Андрић је испричао како се, кад је Аустроугарска окупирала Босну, пронио глас да се кметство укида, и како је сељак Симан закључио даје земља коју ради његова и ничија друго, и ага ту више нема шта да тражи; како је ага ипак узјахао кљусе, узео вреће и дошао да тражи. Симан је, с рукама испод потиљка, лежао у шљивику, задовољан, свој на своме. Ага му с пута, с коња назива добар дан, а Симан му лежећи одговара: “Добро и јесте” и, не помјерајући се с мјеста, миче усправљеним стопалом десне ноге, набачене на лијеву, тамо-амо, као јако забављен тим. Андрић је све то причао врло живо, лице му је било свјетлије него иначе, чак се ситуацијама и реченицама које је сам измислио смијуљио као да су се негдје десиле, од некога, смјешљивог, чуле. И то што је ту испричао ушло је затим (или је већ било ушло) у приповијетку која је послије годину или двије дана објављена. Али мени се чини даје Андрић, оно колико је онда испричао, – испричао боље него што гаје написао.
У октобру 1946. одржање први конгрес југословенских књижевника, на коме је основан Савез књижевника Југославије. На том конгресу, на ком сам ја, по одлуци организационог одбора, односно агитпропа ЦК КПЈ, био референт (ја сам реферат агитпропу враћао двапут, јер ми се није писао, а статут Савеза, којим сам такође био задужен, просто сам превалио на Стефана Митровића, такође члана агитпропа, увијек спремног да у послу повуче и за мене), – на том конгресу предсједавао је Андрић. Он је то чинио озбиљно и једноставно, али је у тренуцима кад је требало да он као предсједавајући интервенише или нешто одлучи, погледом тражио помоћ од мене (ја сам сједио међу делегатима, у партеру). Мени је то сметало. И ту сам се први пут директно запитао: зашто Андрић тако гледа у мене, стоје то тако њему нужно – је ли могућно да он (Он!) то чини зато што сматра да сам ја нека власт, “дрматор”, како је четнички полусвијет говорио? Запитао сам се, осјетио непријатност од питања и слутњи, нашао онај сверешавајући одговор да се то Андрић све тјешње везује за комунистичку партију – и конгрес се завршио како је и било планирано. Андрић је постао предсједник Савеза књижевника; Вељко Петровић је опет престао да ми се јавља и избјегавао је моје поздраве; настављали су се послови разних врста, журба увијек иста.
Једнога дана, послије сједнице у управи Савеза (ја сам у тој управи био потпредсједник), Андрић ме је некако одвојио и повео ме до прозора простране собе и тамо ми је рекао како има нешто да поразговара са мном — он ме је, кад год је имао да каже нешто посебно, одводио тако испред тих прозора. Пошто сам одмах, по Андрићеву снебивању, видио да се ради о некој “приватној ствари”, предложио сам да пођемо у шетњу – тако се о неугодним стварима најлакше разговара. На улици – дање био управо за шетњу: сунчан, жут од свјетлости јесењег лишћа; над градом је блистало високо небо – Андрић ми је рекао да се нашао у озбиљној невољи са станом. Његову гарсоњеру уништила је, са свим намјештајем и књигама, једна од посљедњих америчких бомби које су пале на Београд. Пошто је остао без стана и постеље, Андрића су узели к себи неки познаници, уступивши му једну, не баш погодну собу – у тој соби сам, неким послом, био једном код Андрића. Људи су му учинили услугу, али услуга се већ претвара у терет за њих и за њега. Он не може да буде некоме на терету, а они опет постају све нетрпељивији и због његове дјелатности (то је било вријеме кад је београдска чаршија – анонимно, полуанонимно, у приговору -режала на Андрића као на свог “протежеа” који се “продао комунистима”). Он зна каква је оскудица у становима, он није хтио да одузме кров никоме ко је у горем положају од њега, али сада, збиља, ако се некако може…
Ја му стана нијесам могао обећати али сам му обећао да језика и ногу нећу пожалити. И нијесам их одиста пожалио. Пошто сам знао да би сваки директан покушај у градском одбору или у градском партијском комитету био узалудан, као што су били узалудни сви моји покушаји да спасим стан и атеље Цуце Сокић, да ишчупам стан за професора Петра Колендића, музичара Барановића и толике друге, – обратио сам се, “ударајући у најтање жице”, Ђиласу као секретару Централног комитета и свом личном пријатељу. Ђилас је, шетајући по канцеларији и држећи шаке за ременом на панталонама, слушао, слагао се, одобравао, и кад му се учинило да је све готово, рекао мије да молим Блашка Нешковића (предсједника српске владе). Ђилас није био крут човјек, није био формалист, није био без људских осјећања и политичког инстинкта, наш однос је, ругајући се самом себи и мени, понекад “самокритички” називао “љубавничким”, – па ипак је могао, и понекад кад такво шта баш не очекујеш, да направи поступке који противурјече свему овоме. Тако ме је, као ово сад Нешковићу, негдје пред сам рат послао чак у Сарајево, илегалцу Дуки (у рату сам видио да је то био Ђуро Пуцар) – да њему, без икакве Ђиласове поруке, изложим своје разлоге и молбу да се дипломираном студенту филозофије Милошу Поповићу (погинуо у Петој офанзиви као борац Пете, мајевичке бригаде), човјеку истина мало несређеном, али за наше прилике веома радном и начитаном, неодступном антифашисти, скине бојкот под који гаје, због “критизерства” и повезивања с “фракционашком” групом у Бањалуци, била ставила београдска студентска антифашистичка организација, лишивши га учешћа у антифашистичком покрету и сарадње у напредној штампи. Тако је поступио и кад су, такође пред сам рат, неки крути и брзи “комитетлије” у Македонији, на основу некаквих измишљотина, ставили под бојкот Косту Рачина. Рацин је из Велеса, куд је био протјеран, долетио к мени, ја сам с муком пронашао илегализованог Ђиласа, убјеђивао сам га, молио, гарантовао, а он је одбио сваку подршку, сваку препоруку – нека иде у Скопље и нека се тамо оправда, што, уосталом, сиротом Рачину није пошло за руком. Тако је поступио и кад сам, одмах иза рата, молио да ЦК помогне сасвим незбринутој жени и дјеци Стевана Галогаже – иди у Загреб и изложи ствар Бакарићу. То је онда код Ђиласа сигурно било настојање да се не намећу одлуке нижим форумима, страх да се можда не попусти личном пријатељству и не поступи пристрасно, али сигурно и потреба да се неко други помучи с тим – бриго моја пређи на другога. А то је било све то и сада, кад ме послао Нешковићу.
Благоја Нешковића, с којим сам био близак још 1936, кад је он био љекар-стажер а ја болесник грудног одјељења државне болнице, први пут сам “заокупио” Андрићевим “стамбеним проблемом” на пријему поводом Дана републике, убрзо послије разговора с Ђиласом. Нешковић је ствар прихватио једноставно и запитао ме шта све ваља да се осигура. Ваљало је да се осигура стан од двије собе (за рад и за спавање), с малом кухињом и купатилом, с намјештајем, постељином, најнеопходнијим посуђем – Андрићу је, да поновим, од бомбардовања пропало све што је имао. Нешковић је хтио да се домаћински све предвиди и утаначи: колико чаршава, колико јастучница, шта управо од посуђа, ваља ли набавити и стону лампу. И кад је све било предвиђено и утаначено, кад се он, подижући крупне обрве, из свега тога “преслишао”, рекао ми је да ће још сјутра задужити свога шефа кабинета. Сјутрадан мије телефонирао даје урадио како мије обећао. Међутим, шеф кабинета је и код њега био – шеф кабинета. Једно подсјећање, друго подсјећање – Нешковић се смије зачуђено: замисли, овај шеф све обећава, а не свршава. Опет сусрет с Нешковићем, и он слеже раменима, мука му је и узима да све сврши лично. Још једном понављамо шта оно све треба прибавити, и послије пет дана Нешковић ми је предао кључ од стана: стање у једној од оних мирних улица поред парка с Вуковим спомеником, двије собе, кухињица, купатило, писаћи сто, кауч, постељина, простирка, посуђе – све како је било договорено, све је сам прибавио, прегледао, пребројао. И ја сам одмах послао Андрићу кључ и адресу новог стана.
Наставиће се…
Извор: Jergovic.com
