Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
Научно-фантастични филм 2001: Свемирска Одисеја, британског редитеља Стенлија Кјубрика по истоименој књизи Артура Кларка снимљен је 1968. године. Тема људске еволуције, програмиране интелегенције, и утицаја ванземаљаца на нашој планети. Уводну секвенца, експозицију филма чине дуги наративни интервали, велики тотали, тотали са експресионистичком фотографијом сунца које се рађа на обзорју каменог пространства. Не изненађује што су се овим дилемама бавили и Франсоа Трифо, Жан Лик Годар, Роман Полански, Сидни Ламет, Џон Стерџес.
Међу њима, без обзира на појединачне домете, највише пажње привукао је Стенли Кјубрик са својим дјелом .Карактеристични звуци амбијента, чудне птице, мајмуни, зрикавци, предатори и грабљивице окупљени око извора живота – воде. Борба за за опстанак. Приказ људске еволуције која у појединим манифестацијама инстинкта нажалост, није отишла од својих прапочетака!? Преживјели астронаут Боуман сусријеће се са другим монолитом у орбити Јупитера, који га пропушта кроз пролаз ,,пун звијезда“ – кроз вријеме и простор, да остари, умре и поново се роди у новој фази егзистенције. То би био сиже овог филма који одавно слови као неразумљив. Утицајна и јединствена, на хладној дистанци, опсесивна, претенциозна, спорна, излуђујућа, заувијек фасцинантна – Она је све то -»2001: Свемирска одисеја«.
Да ли је то само пука радозналост или осјећање да више нисмо сами себи довољни, да смо дио космоса, и да ли уопште можемо да докучимо крај овог развоја па тиме и наше цивилизације? Сигурно је да филм одступа од првобитне намјере редитеља Стенлија Кјубрика да створи ’’пословично добар СФ-филм“ на основу интригантне приче „The Sentinel“. Косценаристе, писца Артура Ц. Кларка. Кјубрик игнорише жанровске конвенције па овај не наликује ни једном СФ-филму прије њега. Специјални ефекти које је осмислио избирљиви Кјубрик, а разрадио пионир на том пољу Даглас Трамбулл, добили су Оскара као блистава мјешавина науке и фантазије. Кадрови док из капсуле ка свемирској станици Дејв лебди и пролази кроз спектар боја дјелују заиста очаравајуће и пријемчљиво за око,представља посебност и љепоту бесконачности.
Мајмун бијесан разбија остатке костију, у ‘Слоу’; огрмна кост лети ка небу и морфингује се у свемирски брод, уз Штраусову музику: На лијепом плавом Дунаву. Борба за воду и плијен, борба за опстанак. Да ли смо ми психолошки спремни да у тој тежњи за потпуним самоодржањем, самоостварењем и сазнањем учинимо коначно тај судбоносни корак према космосу и свијету?
Зар човјек од памтивијека није подизао поглед према небу и упирао прстом на звијезде? Не траје ли та игра са свемиром колико и живот? Да ли ћемо икад сазнати нешто више о њеној суштини? Мистериозна грађевина је затрпана прије четири милиона година. Мисија за Јупитер први покушај одласка на 80 миља далеко од Земље, пола милијарде миља дуг пут. Ако свемирски брод може да путује сто хиљада миља на час, ако с њим рукује човјек помоћу најсавременијег компјутера који је његов ум створио и да води са собом астронауте смјештене у коморе за хибернацију — зар и филмски израз не би морао да буде на нивоу тог сазнања. Припреме за овај филм трајале су доста дуго, али је зато досегнута невиђена техничка перфекција и готово потпуна вјеродостојност у свему ономе што су аутори замислили.
Овај филм задивљује својим изразом, макетама, триковима па превазилази апсолутно све до тада урађено. Одлична фотографија , боја, специјални ефекти, детаљи. То је истински велики спектакл који распаљује машту и узбуђење, али и који настоји да импресионира тежњом да све то буде подређено потребама нашег сазнања. Када би се само регистровали кадрови у којима налазимо људски говор тешко да бисмо могли да измјеримо више од четрдесет минута, а филм траје укупно два часа и двадесет минута.
Само уводна секвенца филма, без реплике или дијалошких сцена траје 26 минута. Кјубрик је пред собом имао жељу да оствари визуелни доживљај, али такав који ће се налазити негдје између познатог и непознатог и који ће кроз путању која води између свјетлости и таме доћи у предјеле подсвјесног.
У појединим секвенцама филма Одисеја изгледа као интермецо или боље речено балада о Свемиру, она то свакако није и не може бити, већ дубоко промишљени, просањани пројекат и продукцијски одлично реализован филм, с обзиром да је настао 1968 године. Одисеја је својеврсна антиципација многих пројеката који су реализовани послије овог Кјубриковог филма.
Пажљиви рад на мимици и најбоља протетичка шминка шездесетих, у првом од четири одвојена чина филма, створили су најбољу имитацију мајмуна коју је човјек икада створио на филму (и још увијек је ефектна, мада неки сматрају да је креација Џона Чемберса у Планети мајмуна боља).
А филм је препун очаравајућих призора: неочекивани, фасцинантни рез са коске, којом пријети и коју баца човјеколики мајмун, на сателит који се окреће, величанствено помрачење Сунца тачно изнад монолита, орбитални валцер свемирске станице и шатла који пристаје уз њу, кружни простор на ’’дискаверију“ за посаду (што је, у мањој верзији, постало стварност у пројекту НАСА за спејс шатл).
Зато у свом редитељском поступку, ма колико баратао са техничким савршенством израза, његова машта је тражила за себе моделе и ван логике и спољних ознака реалног. Умјесто традиционалних правила сајнс-фикшна у стварању тих чудесних визуелних пространстава активиран је људски дух како би се дошло до пројектовања оног што само он може да наслути, види или пожели.
Кјубрик не бјежи од тога да је његов филм тек једна од људских илузија.
Овај филм својим главним секвенцама показује изглед васионске станице на двјеста миља изнад земље, функционисање самог васионског брода, демонстрира се рад универзалног компјутера Хала-9000, систем истраживања свемира, начин живота у свемирским условима, тешкоће до којих долази када се поквари компјутер, астронауте у стању хибернације, излазак у свемир и низ других појединости. И звук је на високом нивоу, са експерименталном хорском музиком, класичним композицијама („Тако је говорио Заратустра“ Ричарда Штрауса, па класични валцер, Ј. Штрауса ;’’На лијепом плавом Дунаву“), по којима се увијек сјећамо филма, и комадићи минималистичког дијалога („Open the pod bay doors, Hal“). који се навелико примјењују у омажима и културним референцама. Као и наравно, музике Арама Хачатуријана.
Док гледамо филм све је до те мјере беспрекорно и у функцији филмске конструкције да се добија тотална илузија у коју је немогуће не повјеровати. Одисеју 2001. можемо посматрати као тајанствену авантуру, као проповијед, или као визију која је сасвим разумљиво представљала врхунски „трип“ за хипике на психоделичним дрогама, али чак и када се гледа просто као упечатљив спектакл, остаје непревазиђена. Одисеја захтијева да буде гледана на великом платну да би била доживљена и поштована у потпуности. Међутим, уз сву ту фасцинантност има и појава које наводе на критичку дистанцу. Његово мајсторство је заиста изузетно, лакоћа, доживљај довољно маштовит и убједљив да нас заведе. Зар сунчев зрак, само свитање и све оно док сам ембрион не заплови свијетом, нису ипак демонстрација бравурозности и могућности самог филма?
Одисеја плови према суперчовјеку: Да су се Кларк и Кјубрик у свом филму задржали на искључиво овом нивоу приче, »2001: Одисеја у свемиру« била би, умјесто једне истински грандиозне визије, тек једна прворазредна свемирска авантура. Ипак, ако би издвојили могуће мане онда би могли говорити да су то претјерана апстракција и недовољна нарација о једва артикулисаним, нерасвијетљеним спекулацијама о поријеклу и судбини људског живота. Али ово је надокнађено узбудљивом релацијом човјек-машина, визуелном строгошћу и мирноћом и, изнад свега, чудесном рапсодијом о небу и Земљи и бескрају иза њих.
Идеја је, међутим, била у томе да се — не игром маште, већ досљедношћу логичке индукције — прикаже сва мјера људске маштовитости; све до оног истог тренутка када се човјек одистински суочи са тајнама космоса. И, супротно другим писцима научне фантастике, који у журби човјека и машине, једној новој врсти кентаурског мита, виде предуслов, и средство, испуњења давнашњег човјековог сна о отискивању из првобитне »земаљске колијевке« (Циолковски), Кларк и Кјубрик, истражујући могућности једног равноправнијег односа између човјека и космоса, у којем људско биће неће бити тек зрнце између зрнаца звјездане прашине, у својој живој спекулацији стижу до концепта суперчовјека, или тачније речено, »човјека са надљудским моћима«.
Све је, уосталом, управо у томе; сва Људска наука само је израз тежње ка постизању божанског а оно на крају припада само – Богу! С овог становишта посматрано, двије су индикације — обје препуне узбудљивих и далекосежних наговештаја — у »Одисеји у свемиру« од кључне важности. Прва је појава црног монолита у битним трануцима људске еволуције, друга је рађање Дјетета-Звијезде из остатака онога што је некад био космонаут Дејвид Боумен.«
Монолит оностраног иза кога се са сигурношћу и увијек поново помаља сунце.Круг је затворен. Почетак и крај живота, црни монолит као праг на почетку, црни монолит као праг на крају, и, поново до ембриона. Црни монолит изгледа као врата и кључ свих тајни, оба свијета, али, то још нико посвједочио није? Крај филма са барокном собом и сагледавањем сопственог живота изазивао је различита тумачења. Да ли је то одступање од дијалектичког схватања људског развоја или враћање на дарвинизам, у који узгред буди речено писац ових редова не вјерује, јер да смо настали од мајмуна онда не би били ту гдје јесмо, него са својима – у шуми! Човјек није постао од човјеколиког мајмуна, већ га је створио Господ Бог- по лику своме!
Извор: РТЦГ
