Политика је партија покера, иако нема зеленог покривача на столу кад засиједају политичари. Свако блефира, а изгледа да Ервин има најбољи “poker face”. Нико не може да провали што он стварно мисли, такав му је говор тијела
Да се не лажемо, побједник транзиције је Ервин Ибрахимовић. Упала му је кашика у мед кад је пао ДПС. Нико му ништа није замјерио, а на политичкој љествици се попео. Сами су му се нудили. Сарадња са ДПС-ом је практично заборављена, а сад се мијешају неке нове карте, па “ко што понесе”.
Политика је партија покера, иако нема зеленог покривача на столу кад засиједају политичари. Свако блефира, а изгледа да Ервин има најбољи “poker face”. Нико не може да провали што он стварно мисли, такав му је говор тијела.
Кад би политика била фер игра, имало би се што замјерити Ервину. Али након што су закопали ратне сјекире УРА и Демократе, након што смо видјели да “од љубави до мржње има тако мало”, политика је тренутно грабљење, на ивици отимачине. Кад се каже да неко добија “40%” то је као улог, пресликана игра карата. И чему онда на силу гурати у парламент термине попут “чојство и поштење”, кад се све врти око фотеља, пара и моћи.
Данас се пљују, сјутра се воле, зарате па се измире, а у тој игри, Ервин се држао мудро по страни и чекао да наступи. Дочекао је, сад користи прилику, зна какав улог има, можда мало блефира, а можда и не. Питање је ако се не договоре и не буде Владе, па се буде ишло на нове изборе, ко ће на неким следећим најбоље да прође. Можда баш Ервинова странка буде још јача. Јер, много људи гласа због интереса, а Ервин се показао као “учињен”.
Није се Ервин прославио министровањем, али је у таквој ситуацији да је свима исплативије газити остале министре него њега. Није да му се није гледало кроз прсте. Али апетити су порасли. Ервин жели велики дио колача. И нека проба, али и Синатра је пјевао да је загризао више него што може да прогута (When I bit off more than I could chew). Незгодно је то. Алавост у политици је још гора него у гастрономији. Гурман ужива, алавима се слоши, јер не уживају, само трпају храну.
Проблем је што Ервин представља Бошњачку странку, а кроз њега ће људи гледати и Бошњаке. То је погрешно, али то је дијелом и злоупотреба националних термина и заједница у формирању политичких покрета. Тако је и ДПС у називу имао термине демократија и социјализам а да нису са њиховом партијом ти термини имали посебних додирних тачака. Бошњачка странка сада је иста као и сви остали, бори се за што више власти и фотеља. Грабажа.
То није слика Бошњака, то је слика политичара. Јер ако Ервин жели све за себе, то не значи да су сви Бошњаци као Ервин. Њега је политика узела под своје, а људи изгубе компас од камера, удобних фотеља, дневница и силних додворавања њиховом лику и дјелу.
Али ко зна колико ервина има и на другим странама. Ко је све себе видио високо и колико, у каквим удобним фотељама, то ћемо тек да чујемо и видимо. Ово је вријеме преамбициозних, јер сви желе фотеље и функције, иако појма немају о одређеним ресорима. Умишљају да су хоботнице, да могу све да постигну, а ако не постигну, увијек је лако окривити друге, колеге или претходнике, то је свеједно.
Ако нешто запне, Ервин ће рећи да му смјештају, да је посриједи опструкција, љубомора, саботажа, да су се сви уротили против њега, а он је само хтио да уради добро, сам, жртвовао се да преузме на себе толико функција само да би држави донио добро. Биће ту занимљивих прича, и неће их причати само Ервин. Јер, мало је оних који су признали да су покушали и нису успјели, па се склонили. Већина је невина, мултиталентована и радна, а криви су други.
Чекамо да се појави министар који ће рећи “Пробао сам, киксао сам, идем сад”.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
