Пише: Радивој Радић
Одговор на текст Александра Павловића: „Зашто кажеш Ана а не мислиш на Малколма“, Данас, Културно пропагандни комплет Бетон бр. 180, 21. фебруар 2017.
У осврту на моју најновију књигу „Клио се стиди: против злостављања историјске науке“ (Бгд 2016), Александар Павловић ми замера што сам осим о тзв. српској аутохтонистичкој школи, која истрајава на идеји „Срби народ најстарији“, писао и о књизи Ане ди Лелио „Битка на Косову у албанском епу“ (Бгд 2010) и на тај начин их ставио у исти кош.
При том је поменуо и моју претходну књигу сличне тематике „Срби пре Адама и после њега“ (Бгд 2003, 2005, 2011, 2015) за коју није изнео никакву примедбу.
Упадљиво је да Павловић није пажљиво прочитао поднаслове мојих књига који су прецизнији од њихових метафоричких наслова. Тако испод наслова „Срби пре Адама и после њега“ стоји „Историја једне злоупотребе: Слово против ‘новоромантичара’“ што јасно подразумева да ће реч бити о српским псеудоисторичарима и тзв. аутохтонистичкој школи. Међутим, испод наслова „Клио се стиди“ стоји знатно шири и свеобухватнији поднаслов „Против злостављања историјске науке“, јер, нажалост, добро је познато да историјску науку не злоупотребљавају само тзв. аутохтонисти. Исход таквог приступа био је да је у књизи своје место „нашао“ и немали број појединаца са академским звањима, а то се и њеним овлашним читањем лако може проверити. Ту хетерогену кохорту главних ликова моје књиге повезује непознавање историјских чињеница и неупућеност у методологију историјске науке.
Када је у питању италијанска ауторка Ана ди Лелио, „социолошкиња, новинарка и политичка аналитичарка“, на више примера сам показао њено незнање и завађеност са историјском методологијом. Међутим, Павловићу се очито нису свиделе моје оцене о историјској димензији њене књиге, те је прегао да по сваку цену одбрани оно што се одбранити не може. Стекао се утисак да је сваку примедбу коју сам упутио госпођи Ди Лелио доживео као личну увреду. Просто је дирљиво са каквим се горљивим покровитељством уживео у улогу заштитника њеног „лика и дела“, а све умотано у тобожњу непристрасност. Павловић је закључио како је њена студија „један фолклористичко-етнолошко-антрополошки увид у албанску традицију“, што ја нисам ни оспоравао, нити сам у своме осврту о тој димензији књиге расправљао. Писао сам искључиво о њеном фрапантном непознавању историјских чињеница, о силесији погрешака и нонсенса и трапавој аргументацији која је на њима почивала. Једном речју, када је познавање средњег века у питању и историја југоисточних делова Балканског полуострва госпођа Ди Лелио „не зна ни две унакрст“.
У помањкању снажнијих аргумената, међутим, Павловић је произвољно и конфузно посегао за закључком како књигу нисам разумео, што сам протумачио као шалу са разливеном поентом. Понављам, моја критика била је искључиво усмерена на ауторкино непознавање историјског језгра Косовске битке, њене предисторије и потоњих последица.
Павловић је у прилог својих паучинастих тврдњи изнео шест наводних доказа који показују тобожњу неутемељеност мојих дисквалификација, тако што је упоредо дао мој, а потом и текст госпође Ане ди Лелио.
Александар Живковић: Зашто ме не занимају нови погледи у САНУ на Хитлеровог папу
Почећу од „приговора“ бр. 3, за који и сам Павловић великодушно наглашава да је исправан. Госпођа Ди Лелио изричито тврди да је албански великаш „Теодор Музака свакако био један од властелина који су припадали хришћанској коалицији и погинуо је у боју“ (стр. 32). У мом коментару ове тврдње јасно и недвосмислено сам показао да је Теодор Музаки (дакле не Музака, како пише Ди Лелио и олако преузима Павловић!) био жив и здрав до 1412. године. Тај Теодор Музаки је збиља „чудо природе“ јер, иако мртав (погинуо на Косову 1389. г.), подиже цркве и као албански великаш делује још више од двадесет година после гласовите битке. Како се озбиљно може схватити неко ко направи овако почетничку и пацерску грешку? То би било исто као када би се тврдило да је Јосип Броз погинуо на Сутјесци 1943. године, а знамо да је поживео до 1980. године. Стручњаци, дакле, знају (а Ана ди Лелио, очигледно, не зна!) да Теодор Музаки није погинуо на Косову него да је био жив до 1412. године. Узгред, ствари треба назвати правим именом: то није неопрезност, како нежно, како и доликује племенитом заштитнику, забашурује Павловић, то је незнање! Пардон – то је грубо незнање које еклатантно показује Ана ди Лелио!
Изречено у одбрану „приговора“ бр. 3 аутоматски обара „приговор“ бр. 4 у коме Павловић цитира реченицу госпође Ди Лелио где она доводи у сумњу османлијске изворе о учешћу појединих албанских великаша у бици на Косову. Мислим да и Павловић мора да се сложи са чињеницом да није могуће да на стр. 32 књиге госпође Ди Лелио Албанци учествују у бици, а на стр. 33 не учествују. „Не зна десница шта ради левица!“. Међутим, они који очекују да је овде крај овог „узимала давала“, овог „хоће бити, неће бити“, ове, дакле, вратоломне чињеничке акробатике – грдно се варају. Ди Лелио наставља трагикомичну игру жмурке јер на стр. 74 опет истиче да су Албанци учествовали у бици на Косову! Научна истина је одавно позната – Албанци нису учествовали у бици на Косову! Ако госпођа Ди Лелио не верује српским историчарима (Михаило Динић, Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Богумил Храбак и други), нека погледа ставове једног хрватског историчара (Фрањо Рачки) или, још боље, енглеског византолога Доналда Никола, који је био најбољи познавалац албанске историје 14. и 15. века (у списку литературе она чак и наводи један од његових радова).
Чињеница да Албанци нису учествовали у бици на Косову у приличној мери обеснажује њихово уврежено схватање да је Милош Обилић био Албанац („приговор“ бр. 5). Госпођа Ди Лелио то опрезно и каже, али одмах, у истој реченици (за сваки случај!), вели да „не постоје ни докази који потврђују његово (Милошево) српско порекло“ (стр. 14). У даљем тексту она нас подучава да „све до 18. века његово име се чак нигде не помиње; оно је измишљено“ (стр. 44) и, наравно, одани Павловић јој безрезервно верује. И ово је такође пример потпуног незнања и, како би психолози рекли, парадигма тзв. Данинг-Кригеровог ефекта, односно појаве да људи који мало знају а тога нису свесни, о свом знању и способностима имају високо мишљење.
Име Милош, јасно и недвосмислено, наводи већ Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, састављеном између 1433. и 1439. године, дакле, у првој половини 15. века. То знају не само студенти, него и врапци, али не и „светски“ стручњак Ана ди Лелио, која, више је него очигледно, није ни чула за Константина Филозофа. Где је ту, питамо се ми, зналац Павловић? Да нацртамо: између датовања које предлаже Ди Лелио (18. век) и доказаног првог помена имена Милош (прва половина 15. века) зјапи хијатус од читава три столећа. Толико о упућености Ане ди Лелио.
САНУ и више хиљада научних установа траже заштиту Београдског сајма и зграда Генералштаба
У „приговору“ бр. 1 и 2 замерено ми је што тврдим да је ауторка о историјском контексту битке на Косову писала пристрасно, а као доказ да је било супротно наведене су њене речи из предговора: „Циљ није супротстављање албанске традиције српској; циљ је упознавање обеју традиција и њихово прихватање онаквих какве јесу …“. Морам да нагласим да је овде А. Павловић поступио прилично лаковерно и помешао значења двеју речи. Наведени текст није никакав доказ него само обећање (намера, опште место свих сличних предговора, „часна пионирска“, излизана флоскула, „санак пусти“, „лудом радовање“, литерарна коврџа итд.), и то обећање кога се госпођа Ди Лелио није држала, што се види и из претходних примера, а у шта се врло лако може уверити свако ко прочита њену студију.
И, напослетку, у „примедби“ бр. 6 ми се замера што сам навео како Ди Лелио прихвата тезу једног албанског аутора (Ћерићи) у којој се каже да су Срби примили хришћанство тек у 12. веку (а примили су га у 9. веку, око 870. године, што знају и наши ученици основне школе). Опет је, гле чуда, посреди „промашај“ од три века. Чини се да су за Ану ди Лелио, а, сва је прилика, и за њеног бранитеља А. Павловића, три столећа, заправо, ситница, маленкост, quantité néglieable! То би било исто као када би неко у будућности тврдио да је вожд Карађорђе подигао Први српски устанак 2104, а не 1804. године.
Павловић настоји да је одбрани тако што каже да тај податак износи Ћерићи а не Ана ди Лелио. Проблем је у томе што Ди Лелио здушно, без отклона и трачка сумње, прихвата Ћерићијеву аргументацију и не примећује грубу грешку. О покушају да се та груба грешка исправи или бар на њу укаже, наравно, нема ни речи. У наставку, поменути Ћерићи наводи још једну небулозу када говори о хришћанству које је „у апостолско време преношено широм ‘албанске земље’“. Опрезно питам Ану ди Лелио, која прихвата Ћерићијево тврђење, а може да јој помогне и Павловић, шта се подразумева под „албанском земљом“ у апостолско време, дакле у средишњим деценијама 1. века, а у светлости егзактне историјске чињенице да се албанско име и Албанци први пут у изворима помињу тек у 11. веку (византијски историчар Михаило Аталијат, 1043. г.), дакле читавих хиљаду година после апостолских времена? Истовремено, не могу а да не наведем једног од српских псеудоисторичара који тврди да су у 6. веку пре н. е. Персијанци прешли преко српских земаља. И из тог разлога, између осталих, Ана ди Лелио и поменути српски псеудоисторичар, два зрна грашка у истој махуни и „духовни близанци“, нашли су се у мојој књизи „Клио се стиди“. Не знам каква је ту Павловићева улога!? Теши ме помисао да ваљда он зна.
И, испоставило се, од шест Павловићевих „приговора“, попут „десет малих црнаца“ Агате Кристи, на крају не остаде ниједан! Мислим да би после овога госпођа Ди Лелио потиштено поручила А. Павловићу: „Боље би било да ме нисте бранили!“.
Невоља је у томе што је књига Ане ди Лелио објављена на енглеском и што ће је англосаксонска публика, као и сви они који знају енглески, читати као веродостојну и што ће из ње схватити да су се на Косову борили Албанци (што Срби „неправедно“ негирају), да је Муратов убица био Албанац (а не Србин), да су Срби примили хришћанство тек у 12. веку, а Албанци још у „апостолско време“, што ће, дакле, стећи искривљену и нетачну слику о комплексу историјских догађаја везаних за Косовску битку и њене последице.
У другом делу свог текста А. Павловић ми је замерио што уместо критике књиге Ане ди Лелио критици нисам подвргао књигу Ноела Малколма (Kosovo.Short History, 1998). Оваква реакција ме је подсетила на писамце једног простодушног и бенигног читаоца „Новости“ у којима је, пре неколико година, објављиван мој фељтон о неким сегментима византијске цивилизације. Он ме је упитао: „Добро, све је то у реду, али зашто нисте писали о Вуку Бранковићу!“ О томе шта ћу писати искључиво одлучујем сам, па ми нико, а поготово Павловић, то не може прописивати.
Ипак, мој одговор на постављено питање је једноставан, а сигуран сам да га зна и свако ко је бар мало упућен у збивања која су пратила појаву Малколмове књиге (па и сам Павловић!). Одговор на његову књигу већ је поодавно дала група еминентних историчара, а под куполом САНУ и Историјског института. Уз то, књига-одговор објављена је и на енглеском, па би писати о Малколмовој књизи значило, метафорички речено, куцати на отворена врата. За разлику од Малколмове књиге, студији Ане ди Лелио нико није посветио пажњу.
Павловић са неприкривеном иронијом наводи како о САНУ пишем увек позитивно и како кажем да је „наша најугледнија установа“. Ако нисам у праву, а можда и нисам, нека ми он каже која је установа код нас угледнија од САНУ?
У наставку, Павловић и сам признаје да је Радић писао о скупу одржаном у свечаној сали САНУ на коме су учествовали сви првоборци тзв. српске аутохтонистичке школе, што је био прави скандал („Клио се стиди“, стр. 127-131). Не верујем да се то писање свидело појединим члановима САНУ, али подвлачим чињеницу да, колико ми је познато, нико сем мене није имао храбрости да проговори о том „инциденту“. Изузимам, наравно, саме „аутохтонисте“ који су у својим опскурним гласилима славодобитно и тријумфално најавили коначну победу над омрзнутом званичном „бечко-берлинско-ватиканско-нордијском“ издајничком школом.
Признајем да сам у првом тренутку (али, понављам, само у првом тренутку!) био унеколико затечен нетрпељивошћу и омразом према САНУ које су покуљале из Павловићевих реченица. Већ у другом тренутку, међутим, схватио сам „одакле ветар дува“.
И, на самом крају, Павловић у једном галиматијасу у исту раван доводи и аутохтонисте, разне сомнабуле и академике САНУ, замерајући ми што не пишем и о овим последњим. Мој одговор је следећи: „Писаћу о академицима када буду правили чињеничке и методолошке грешке као што их прави Павловићева штићеница Ана ди Лелио!“
Извор: Данас
