Пише: Раде Мароевић
Наполеон Бонапарта, Шарл де Гол и Франсоа Митеран, мада већ одавно сахрањени, и даље су присутни на сваком париском ћошку. Ликови Наполеона и Де Гола буље у вас са мајица, по њима се зову коњаци и значајне зграде. Табле које подсећају да је Митеран отворио неки грандиозни објекат висе на све стране. Једино председника Емануела Макрона нема нигде. Чак ни на насловним странама дневних новина.
Мрак се спуштао на Сену, док су се на стадиону у Сен Денију спортисти полако опраштали од Олимпијских игара. Неке ће дочекати ватромет и фанфаре, док ће део брзо бити заборављен.
Истовремено, окончано је и политичко примирје, током којег су сви француски политичари место под рефлекторима препустили спортистима, укључујући и председника Емануела Макрона, којег у наредним данима очекује одлука о мандатару за састав нове владе. Париз је, за свега пет милијарди долара или можда мало више, пуних 16 дана изигравао кулисе за једне од најбоље организованих Олимпијских игара. Домаћинима, осим озбиљног престижа у свету спорта, донео је и ново самопоуздање, претходно донекле пољуљано политичком кризом која ће се, нема дилеме, наставити и после Игара. Одбојка на песку испод Ајфелове куле, помало контроверзна пливачка трка триатлонаца на Сени, мачевање у Гран палеу, те гомила скела на тргу Конкорд, представљали су најспектакуларнију сценографију за неко спортско такмичење у последњих четрдесетак година.
Француски циници тврде да Паризу није страно постављање скаламерија на тргу Конкорд, пошто су на том месту, после револуције 1789. године, стајале гиљотине под чијим су сечивима наредних година скончале хиљаде људи. Од средине јуна до краја јула 1894. године и по тридесетак дневно.
Од силних конструкција постављених свуда по Паризу, овај пут нико није страдао, али је на тренутке застрашујуће деловало пењање по металним степеницама, углављеним у дозлабога сложене скеле којима су, рецимо, стадиони претварани у пливалишта и друга борилишта. За такве потребе Игара, из Туниса је допремљено чак 400.000 скела, које ће у будућности прекривати фасаде зграда којима треба каква поправка – широм Француске, а с обзиром на количину и шире. Такође, око 80.000 металних препрека, којима је у последњих двадесетак дана преусмераван саобраћај, служиће у будућности за кроћење демонстрација, или рецимо заштиту бициклиста током Тур де Франса. И традиционално намћорасте Парижане је полако савладавао дух олимпизма, па су напрасно љубазни и насмејани дочекивали госте из целог света, чак и када реално нису могли да им помогну. Нација, озбиљно подељена око имиграције, одједном постала је слепа за боје, нагласке и порекло, па су Французи са једнаким ентузијазмом аплаудирали спортистима из целог света. Осим на кошаркашким утакмицама.
Амерички репрезентативац Џоел Ембид, који има и пасоше Француске и Камеруна, разгневио је домаћине који су очекивали да ће играти за ”плаве”, па су му бесомучно звиждали сваки пут када је дотакао лопту.
У осталим ситуацијама, навијали су, махом, за фаворите, попут меча између Србије и Америке у Берсију, када су здушно подржавали Леброна Џејмса и Стефа Карија током кошаркашке утакмице деценије. Французима ће недостајати и стотине ”мотиватора” који су неуморно покушавали да наведу публику да пева различите песмице или поскакује са седишта зарад мексичких таласа. Чини се да ће, када 16 дана лета у Паризу буде окончано, Француској бити потребни озбиљни мотиватори како би решили проблеме које представља састав парламента после недавних избора и самим тим једнако тешко замислив састав будуће владе. Тренутак када је угашен олимпијски пламен означио је крај одмора за француске политичаре, па ће председник Макрон у неколико наредних седмица морати да изабере новог премијера.
Сјај олимпијске ватре и силних француских медаља, накратко, заслепио је политичку сцену у овој земљи, па су Французи пуних 16 дана радије гледали спортска такмичења него се бавили будућношћу.
Аналитичари пак упозоравају да су после претходног француског спортског тријумфа – освајања Светског првенства у фудбалу 2018. године, уследили протести ”жутих прслука” који су потпуно паралисали земљу. Као још еклатантнији пример наводи се успех из 1998. године и чувеног тима чији су надимак ”плаво, бело, црвени” ултрадесничари преименовали у ”црни, бели, Арапи” што је, уз остале проблеме, кандидата деснице Жан-Мари ле Пена добацило до другог круга председничких избора. Игре у Паризу су, бар за сада, успеле да умире страсти међу безнадежно посвађаним политичким опцијама, које су, на тренутак, изгубиле смисао пред нијансама десетина нација чији су навијачи преплавили француску престоницу.
Градоначелница Париза Ана Идалго, која за разлику од триатлонаца није повраћала после брчкања у Сени, кривицу за све предрасуде које су претходиле Играма свалила је на десничаре, означавајући, суштински, да је сезона мира у Паризу завршена.
И даље, Парижани и туристи ће пролазити поред локала који се зову по Наполеону Бонапарти, посећиваће његов гроб, пиће коњак на чијој је флаши Наполеонова силуета. Ниједног тренутка им неће промаћи чињеница да је Шарл де Гол отац Пете републике, као и да је Франсоа Митеран отворио ама баш све значајне објекте у граду. Осим у загрљају са спортистима, председника Емануела Макрона у последњих двадесетак дана али и на улицама Париза није било нигде. Или, како кажу Французи – по њему се ништа неће звати. То је, могуће, разлог због којег је у Олимпијским играма уживао више од било којег политичара.
Извор: РТС