Пише: Слађана Миленковић
Идеја да ће поезија променити свет позната је још од романтичарских песника, нарочито од Шелија, а код нас Бранка Миљковића. Колико је поезија уопште присутна данас у свету, рекли бисмо да је скоро нема, па ипак, да ли грешимо? О томе, о писању, наградама и читању разговарамо са Енесом Халиловићем (Нови Пазар, 1977), књижевником чији опус обухвата поезију, прозу, драму и есеје, а који је у савременој књижевности препознат као аутор снажног и особеног израза. Његов роман „Бекос“ добио је неколико угледних награда, последња у низу је тек установљена награда „Живојин Павловић“, Народног позоришта Тимочке крајине.
Колико су награде значајне за писца, а колико повећавају читаност дела?
– Што се ове награде тиче, она је за мене посебна не само због тога што сам први добитник, јер сваки добитник је равноправан, него због чињенице да је Живојин Павловић, редитељ и писац, један од уметника који је обележио балканску, па и европску уметност у другој половини XX века. Сваки догађај који скреће пажњу на књиге важан је и драгоцен. Награде имају утицај на читаоце преко медијских садржаја. Услов да награда буде важна јесте да се награди добра књига, а какве су наше књиге – показаће време.
Шта у Вашем досадашњем књижевном путу значи награда „Београдски победник“ једно од значајних признања за савремени српски роман? Како бисте коментарисали контроверзе које су пратиле ову награду?
– Хвала Вам што сте ме то питали. Зар није Нобелова награда у Шведској основана пре него што су жене добиле право гласа? Зар нису жене први пут у Шведској изашле на изборе 1921. године? Зар треба 19 писаца који су добили Нобелову награду пре него што су жене добиле право гласа оптужити да су добијањем награде подржавали обесправљеност жена? Зар није НИН-ову награду основала власт која је на Голом отоку батинама преваспитавала партијске другове? Да ли је то сметало писцима тада?… На свету данас скоро да нема нити једне праведне државе, нити једне праведне власти. У политици је све само похлепа, насиље, неправда; од осам милијарди људи на Земљи данас већина живи у крајњој безосећајности, у општем безакоњу, у крви. Уметност је начин да поднесемо свет кад већ не можемо да га поправимо.
Често се понавља мисао, још од Шелија, да су песници „непризнати законодавци света“, односно да поезија може мењати стварност. Верујете ли да поезија данас још увек има ту снагу, након учешћа у програму обележавања Светског дана поезије у Риму где сте представљали Србију?
– Уживао сам на тој манифестацији у Риму којем је потребна поезија као и сваком граду на свету, али сам неизоставно размишљао да данашњи свет није тако раздраган као песник док шета кроз Рим. Видео сам и бескућнике тамо како спавају по улицама. Мислио сам на гладну децу у Гази. Видео сам обелиске који су некад отети из Египта и донети у Рим. Историја света је историја отимања. Опет се враћам на мисао да је уметност начин да поднесемо свет кад већ не можемо да га поправимо.
Препознатљиви сте по томе што се успешно крећете кроз различите књижевне форме, поезију, прозу, драму. Да ли свака од тих форми захтева другачији начин размишљања или су то различити путеви истог стваралачког процеса?
– Рекао бих да су то различити путеви истог стваралачког процеса. Остао сам следбеник става који је неко давно изрекао: Буди увек песник, макар и у прози. Поезија је показала жилавост, прилагодила се свим врстама човекове комуникације, извлачила је есенцијално из сваког процеса и нудила га својој публици. Недавно сам гледао филм “Соларис” од Тарковског – наравно, реч је о брилијантном делу – али не могу се отети утиску и ставу да би основне векторе Лемовог романа и поменутог филма неки песник можда могао да каже у тридесет стихова, а неком читаоцу би можда и то било довољно за ужитак. Поезија је дубока, али нема много истинске поезије.
Оснивач сте књижевног правца квантумизам. Како бисте данас, са ове временске дистанце, објаснили његову основну идеју и место у савременој књижевности?
– То је доживљај уметности кроз честице и њихово померања; то је истраживање како се једна честица из уметности понаша на другом месту у уметности. Правац је забележен као чињеница у мојој књизи, у мојој биографији, надам се да ће га теоретичари памтити као чињеницу и да ће његову игру користити писци који долазе.
Ваши романи често се баве дубоким егзистенцијалним и друштвеним питањима. Шта је била почетна идеја или импулс из ког је настао вишеструко награђен роман „Бекос“?
– Почетна идеја била је маска у понашању. Тај тренутак када један затвореник у Санкт Петербургу угледа миша и благо га притисне ногом да га не угњечи, ухвати га; миш остане жив и затвореник га храни у џепу, држи га два дана да би га бацио на жицу да провери има ли струје у жици. Када је уочио да нема струје – затвореник то саопштава другима и настављају план бекства. То што се стварно догодило прамаглина је осећања којим сам писао „Бекос“ као роман о човеку који једно покрива другим. Наравно, има много тачака које се повезују нарацијом. Роман је квантумистичко сазвежђе које чине путеви од звезде до звезде тј. од чињенице до чињенице па ти путеви неосветљени бивају значајнији него звезде.
Роман „Ако дуго гледаш у понор“ и друга Ваша дела интерпретирана су и у позоришту и на филму. Како доживљавате тренутак када књижевни текст почне да живи у другим уметничким медијима?
– Право да Вам кажем, варљиво је то претакање из једне форме у другу. Дешавало се и да писац стрепи како ће све то бити, а не треба, јер књига је једно, а представа друго. У књижевности ја сам потпуно слободан а у филму и у позоришту нисам, јер ту су и други људи, други вектори. Ето, представа „Ако дуго гледаш у понор“ коју је режирао Паковић не игра се више на даскама, а побрала је толике награде. Неки би писац кукумакао да је на мом месту и указивао на то, али ја ето то први пут помињем. Од живота остају сенке, сећања, детаљи биографски.
Долазите из Новог Пазара, града који носи специфичан културни и историјски слој. У којој мери тај простор и његово искуство утичу на Ваше писање?
– Тешко је причу о Новом Пазару сабити у једно питање и одговор. Нови Пазар је идеалан град да се о њему пише, ако се узме у обзир количина парадокса који се у њему виде и како се живи. За живот није лак тај град, јер ваздух је веома загађен, гужва је, тотална неуређеност, има добрих и благих људи, али има много бахатости, самовоље, дрскости, ту појединци возе кола као каубоји што јашу коње. Много је чињеница које отежавају живот свим грађанима, али, искрено да вам кажем, имам велику бојазан за цео овај град и овај крај.
Плашим се да ће деведесет одсто житеља Новог Пазара, Рашке и Краљева за десет или двадесет година бити расељено из овог прелепог краја. Ми, народ, нисмо моћни да се заштитимо, а ни држава плашим се неће моћи да нас заштити, нити једна власт неће моћи да нас заштити – плашим се да ће корпорације које желе да узму рудна богатства овог краја преко сплетки направити хаос од којег ће народ побећи по Европи, а они ће моћи да несметано загађују земљу и небо. То су богати и бахати који су спремни све да нас потрују.
Енес Халиловић за Спутњик: Модерни човек је уморан, све достиже своје лимите али још постоји – пут
Поред књижевности, дуго сте радили и радите као новинар и уредник. Да ли је новинарски поглед на стварност на неки начин обликовао Ваш књижевни стил и тематске изборе?
– Јесте, наравно, а понајвише ми користи дистанца која уобличава став. Кад сам ја био млад, а то је било и 1999. и 2000. био сам новинар радија Слободна Европа, био сам активан у синдикату кроз некакав пројекат Партнерство за демократске промене, мислио сам да се као новинар истином борим за демократију, а испало је да сам се борио за неправедну приватизацију. Мене нико није звао да ми да акције или дивиденду од дуванске индустрије, цементара или других јаких фирми које су разграбљене после 2000. године. Новинарство даје увид у дневне и дугорочне процесе, а да је човек кварљива роба – то новинари добро знају. Ипак, постоје и племенити људи, али скривају се у кућама, иза ролетни. Да ме не схвате људи погрешно, нисам незадовољан животом који живим. Бог ми је дао све што сам желео, и много више, него сам био наиван као млад – мислио сам да је људима важна слобода као што је мени важна уметност која нуди слободу израза. Јасно ми је данас, овај свет је скупо место, јер је већина људи зла и похлепна.
Шта бисте поручили младим писцима? Којим путем да крену ако желе да пишу?
– Ништа није гаранција да ће неки писац написати изванредну књижевност. Важно је да сваки писац има занимање, да ради нешто и да има од чега да живи. Ако може да има и капитал – и то би било добро. Ако може да има породицу, да воли неког – и то би било добро, али онај ко зна да напише песму или причу може је написати чак и ако нема папир или тастатуру.
Извор: Данас
