Најчудније од свега, први пута су ме даривали, орасима, чоколадом, вуненим чарапама и, што никад нисам заборавио, скромним ружичастим пешкиром који сам збуњен и некако потресен однио кући. Ето, толико је дијете загребачких комуниста и Југославена знало о Божићу јануарском, Божићу православном
То је било сад већ веома давно. У времена у којима се све чинило да је онако како у једној преважној, а и даље слабо познатој књизи из још давнијег доба пише часни монах Исаија: „Мишљах у младости да је земља отаца ми рај небесни – бољег не пожелех.“ У томе времену над временима било је и једно сеоце. И, да сиђемо надаље с бајковитог и архаичног стилског регистра у данашњи, сеоце је било смјештено, како би фразери из туристичких реклама рекли, „у срцу Горског котара“ (ех, у срцу, заиста), заселак кога чак ни данас на овим сувременим дигиталним картама и даље нема да га упишу (што је, кад сам то уочио, тек данас, најприје створило осјећај туге, а онда неке нарочите, страховите слободе). Све заједно шест кућа, дуж кривудавог пута, и још двије, издвојене, горе далеко под самом шумом. Ту су, отишавши из града, моји ђед и бака себи дигли кућу. Да се макну од свега. Нисам испочетка тамо волио ићи. А онда помало, и кућу и мјесташце недалеко некадашњег гренцерског градића, заволио сам као што се воли само оно најважније, људи, мјеста и појаве у животу, тê које од некога крхкога трена својом тихом великодушном сталношћу дају ни са чим прије ни послије успоредиву радост. Нарочито у осјетљивим годинама, као мјеста гђе ћемо се и ми сакрити кад први пут буде затребало, тамо гђе је све наше и гђе је све сигурно. А кад једном престанемо долазити, чак и кад деценије оду и епохе се измијене, подсјећање на све оно добро и лијепо засијече трајно као жилет по души.
Али прво су били сретни доласци, година на годину. Љетне ферије, снатрења о даљинама и људима, и о властитом граду, треперења унутарња, јутарња, сати и сати читања у хладу големих јасена у бескрајна поподнева, смирај кад се смрачи другачији од градског, у ноћима кад је у брдима тако тамно да, након што на нахткасну поред старог политираног кревета угасиш свјетло, чини ти се да си ослијепио. Мирисна она љета, гђе је заувијек у чулима остао измијешан олфакторни рај надимајуће природе и мириса штампе на папиру. А зиме, и у њима зимски празници били су чудо. Снијег кад напада тако да се данима не може никуда, као у причама, већ и тада као цитатом, преко ријеке чује се жељезница и ноћу („путнички“ Ријека-Загреб, и „убрзани“ локални), влакови до којих се километрима гази кроз снијег, излизани зидови мале станице, жар у пећи у чекаоници и жар цигарета, прометници што „дају“ по „фајту“ и ракији, редом присан и добар неки свијет. И поново кућа, по повратку из градића, уз ходање кроз пртину. И опет дани дуги, иако се смркава рано. И досада, она најпотребнија, због које смо измислили читаву културу најакутнију и најузбудљивију да бисмо се борили против ње, досаде, не знајући да је била нужна за нешто круцијално у животу и да је та тишина времена што као да стоји, заправо читава једна филозофска категорија којој ћемо изгледа бити посљедња генерација што ју је имала као предност.
Из такве ђечје досаде кренуо сам давног јануарског јутра до прве куће у сусједству, под скроман лимени кров гђе су живјеле три генерације, у њима и двоје ђеце, мојих другарица у игри за дуго година. Иако сам се удомаћио тамо и моји су доласци били уобичајена ствар, овај пут дочекали су ме укућани необично, великим осмијесима, свечано некако и с нарочитом пажњом од које сам се застидио. Не памтим много осим тога чувства, гласног говора и још смијеха, али знам да су ме нудили јелом и пићем. Најчудније од свега, први пута су ме даривали, орасима, чоколадом, вуненим чарапама (што је у мени, градском ђетету изазивало још већи стид из неког разлога), и, што никад нисам заборавио, скромним ружичастим пешкиром који сам збуњен и некако потресен однио кући.
Чим сам отворио врата и код мојих су ме дочекали осмијеси. Шта је ово? Мој стари, тајанствено насмијан, некако загрцнуто каже ми: „данас је Божић“, па употријеби још једну ријеч коју никад нисам чуо – „Ти си полазник“, или тако некако је звучало. „Први си што је ушао у кућу, зато дарови.“ Не сјећам се даље, али ми се послије, у зла времена, јављала при помисли на тај час иста мисао: ето, толико је дијете загребачких комуниста и Југославена знало о Божићу јануарском, Божићу православном.
Касније, како је сазнање расло, вољно и по сили ствари, а да нас увијек и не пита, читао сам да се тај култ посебног госта зове у нашем народу и „положајник“, онај што по традицији отвара шпорет (ех, као да га нетко још има) и говори здравицу „колико варница, толико срећица“ и тако даље, што ми се никад није допадало. Она тиха насмијешена, безрјечна срећа и част на лицима мојих сусједа, ритуал без сувишних ријечи, као тајан, као нешто скоро недопуштено, остало ми је све то као много значајнија, тајанствена спознаја. Полазник или положајник, данас знам, симболичко је подсјећање на Маге, тројицу Мудраца с Истока, оних што су пратили звијезду витлејемску и новорођеном Христосу дошли на поклоњење. Оно што ме посебно дирнуло јест сазнање да су Три краља заправо дошла из паганских народа, асоцијација која ми ствара посебну блискост као припаднику ове културе. Јер погани сонште. Празник дивног имена, чудесне сложенице – Богојављање, што код православних пада на исти датум као Три краља код западних кршћана, већ на сам звук ријечи ствара свечано узбуђење. И то, нек се опрости, из разлога поетских, а не једино религијских. У чему никако нисам сам: ријеч та пјесника подсјећа на корпус поезије који се створио над овим величанственим мотивом. Изнад свих један руски, совјетски поета, Јеврејин и егзилант Јосиф Бродски пјева о томе у читавом циклусу својих божићних пјесама дивно. И у ироничном модерном окрету – „Кад је Божић, сви смо Мудраци“ – свако тргује и купује поклоне, док пјесник не заокрене свакодневницу у страшном стиху, који свима одавде мора створити атавистичку језу: „Ирод пије. Свака жена скрива своје дијете.“
Данас у поново пробуђеним страховима и несигурности у овом народу, како да човјек не помисли на то? У приповијетки Боре Станковића главни лик у себи завапи: „И заиста, Божић долази, али како?“
Наш сувременик пак, који је у својим пјесмама као нитко умио да дочара ону угоду и ушушканост као у времену прије сазнања о Празнику међу празницима – Ђорђе Балашевић, управо у пјесми и стиху На богојављенску ноћ – римује посљедњу ријеч, што се буди поново у сурове ове дане – „страшна је прошлости моћ“, и наставља стиховима који овај нови немир у најважнијем граду нашем оцртавају прецизно: „прате ме духови, ко гладни вукови“. Али не може да и у стрепњи не пјева лијепо, да као чаробњак не повеже два мотива којима ме враћа на мој ранији свијет, онај с почетка: „А моје време тиња као стари трупац букови“. Тиња, не гори јако, није се разбуктало још.
Требало би га, вријеме, поново успорити. Као у оно доба прије сазнања о Празнику. Честитао бих вам га, ускликом који иде уз Празник, али тај би поздрав овђе изазвао рефлекс сарказма, и уз то конкретну, а најплићу асоцијацију на бившег моћника који нам је ономад назвао први пут јавно срећу за Празник, ријечима којима се у овоме народу честита. Нећемо зато овђе. Ми можемо, кад се сретнемо, присно, топло, једни другима и погледима изрећи то, онако као што су умјели моји сусједи из планинског сеоцета, у оно доба, сад већ веома давно.
Ђорђе Матић
Извор: П-Портал
