Први пут положајник
8. јануар, 2024.
Тесла и његови преци: Меморијске игре с оцем протом и читање Декарта са ујаком митрополитом
8. јануар, 2024.
Прикажи све

Европско скретање: Крајња десница све јача

Ђорђа Мелони, (Фото: ВВС)

И у Европском парламенту се предвиђа успон партија које формирају десничарски и екстремно-десничарски блок

Ђорђа Мелони, (Фото: ВВС)

Осврнемо ли се на 2023, видимо успон деснице, било у њеним победама на биралиштима широм Европе, било у усвајању њених идеја од стране партија које су некада биле умерене или либералне. Тренд је незаустављив, путања којом Европа иде је јасна. Највећу пажњу треба обратити на скорашње догађаје у Француској, мада ћемо укратко прећи и дешавања у Британији и Италији.

Читаоци Новог магазина се сећају протеста са почетка 2023. године који су трајали до почетка летњих одмора, а који су били усмерени против пензионих реформи председника Емануела Макрона. Упркос протестима, и упркос мањку посланичке подршке у Народној скупштини, закон је прогуран захваљујући фамозном члану 49.3 Устава пете републике, који омогућава влади да сâма донесе неки закон ако за њега нема подршку у парламенту. До закључења овог броја, премијерка Елизабет Борн је чак 22 пута употребила ово уставно овлашћење јер њена мањинска влада има подршку свега 250 од 577 посланика. Кад год не може да обезбеди подршку Републиканаца за конзервативније предлоге закона, или Зелених, односно социјалдемократа, за левичарске предлоге закона, ова центристичка влада се позове на члан 49.3 Устава. Овакав начин владања јесте ефикасан, али обесмишљава постојање парламента и уопште, идеју демократије.

Но, прошле недеље је влада дала Скупштини на гласање предлог новог закона о имиграцији, против којег су се побунили чак и посланици Макроновог покрета „Ренесанса“. Њих 20 је гласало против предлога закона, 17 је било уздржано. Па ипак, закон је усвојен, уз подршку „Националног збора“ десничарке Марин ле Пен, главне Макронове противнице на председничким изборима и 2017. и 2022. Можда би одредница „екстремно“ требало да стоји пре придева „десничарски“ кад се прича о Националном збору, али се Овертонов прозор на глобалном нивоу померио толико удесно да идеје које Ле Пенова предлаже и о којима прича звуче умерено, што не би био случај пре 20 година.

Разлике међу странцима

Марин Ле Пен, (Фото: Српскакафе)

Какве тачно мере предлаже нови закон о имиграцији? За почетак, неће више сви странци имати права на сву социјалну помоћ француске државе. Уводи се разлика између странаца са запослењем и оних који су незапослени. За породични додатак, запослени странац ће морати да проведе две и по године у Француској пре него што буде могао да га користи, а незапослени пет година. За помоћ у плаћању кирије, незапослени странац ће морати да чека пет година, а запослени три месеца. Коришћење услуга јавног здравства ће такође бити ограничено странцима. Уколико странац има довољно сопствених финансијских средстава, биће му ускраћено бесплатно јавно здравство. Уколико здравствени третман постоји у његовој/њеној земљи порекла, биће му ускраћено. Не би ли добила подршку десничарске партије „Републиканци“, Влада је обећала да ће у закон убацити и ускраћивање услуга јавног здравства непријављеним странцима.

Успоставиће се квоте колико странаца сме да имигрира у Француску годишње, а о квотама ће одлучивати Парламент, односно политичари у трци за гласовима. Иус соли, аутоматско давање држављанства након стицања пунолетства деци рођеној на тлу Француске, се укида. Такве особе ће сада морати да се пријаве у доби између 16 и 18 година за ту привилегију, а они који буду осуђени за кривично дело у току свог малолетства ће изгубити ту могућност.

Уводи се могућност лишавања држављанства двојних држављана који су осуђени за убиство особе која има статус службеног лица, какви су полицајци на пример. Када је 2015. председник Франсоа Оланд хтео да уведе сличну меру, за осуђене терористе, његов млади министар економије, Емануел Макрон, је исказао „филозофску нелагодност“ гледе одузимања држављанства. У својој првој предизборној кампањи је одузимање држављанства назвао „моралним посрнућем“, „политичком грешком“, „неефикасним решењем“, „поклоном терористима.“

Сва ова решења проистичу из десничарске идеје „националне преференце“, односно крилатице „Прво Французи!“ Она је била део, осовина, сваког идеолошког програма свих екстремно-десничарских покрета и оних који су то постали. Иницијални предлог закона, с почетка ове године је био потпуно другачији. Макрон и други представници његовог покрета „Ренесанса“ (претходно „Република у покрету“) су најављивали закон као равнотежу између „непопустљивости и самилости.“ Међутим, иницијални предлог је толико измењен да је од самилости мало шта остало. У жељи да добије подршку „Републиканаца“, влада је ишла све десније. „Републиканци“ су настали из покрета УМП бивших председника Жака Ширака и Николе Саркозија. Од свог оснивања пре осам година, прешли су пут од конзервативне али умерене деснице до партије чији се програм у мало чему разликује од „Националног збора“ Ле Пенове. А сада је влада Макрона, либерала за којег су многи гласали не би ли спречили долазак Ле Пенове на власт, и премијерке Борн, која је била високи функционер у левичарским владама, донела закон по мери екстремне деснице.

Ову идеолошку капитулацију центра пред екстремном десницом је с радошћу прогласила Марин ле Пен када је најавила да ће 88 посланика „Збора“ гласати за закон. И Борнова и Макрон су назвали Ле Пенову „дечаком из купатила“, што је мало коришћени израз у француском за особе са вулгарним смислом за хумор. Никоме није јасно шта су тиме хтели да кажу, а ни о каквом хумору се ради. Мало коме је до вицева у овом тренутку. Јасно је као дан да је влада решила да се упусти у лов по десничарском терену.

Огорчена левица

Емануел Макрон, (Фото: Middle-east online.com)

Посланици левице су огорчени због овог закона, а последице ће сносити и „Макронија“, како у Француској зову велику свиту коју Макрон вуче за собом. Поред петине посланика Макронове „Ренесансе“ који су одбили да гласају за закон, министар здравља Орелијан Русо је поднео оставку. Бивши министар здравља, Франсоа Брон, који је лекар, је рекао да ће он наставити да лечи свакога ко му дође, без обзира на то да ли особа има држављанство, пребивалиште, личну карту, или кредитну картицу. Поред хуманистичког отпора, Брон је истакао и питање јавног здравља. Колико је корисно за једно друштво да ускрати некој популацији здравствене услуге? Да ли је здравље питање појединца? Или појединчеви здравствени проблеми лако прерастају у опште проблеме за све? Очигледно лекција коју је човечанству очитао ковид-19 није усвојена, нарочито међу либертаријанским и националистичким круговима.

Покренута је и петиција људи 5.000 запослених у здравству, међу којима је и добитница Нобелове награде за медицину за 2008, Франсоаз Баре-Синуси. Позивају се на једнакост људи која је записана у Декларацији о правима човека и грађанина, споменика Француске револуције из 1789; као и на очување права човека која укључују и здравствено и психичко благостање.

Међутим, ова мишљења и осећања лекара не дели већина француских грађана. У анкетама чак 73 одсто испитаника подржава мере које доноси нови закон, а само 38 одсто је против њих. Незадовољници су махом са левице, док су подржаваоци и из центра и из свих опција деснице. Хуманизам и универзализам ће ускоро испасти из Овертоновог прозора, а већ их замењују трибализам и индивидуализам. Ускраћивање државне помоћи једној групи данас ће водити у ускраћивање државне помоћи свима, а идеологији Марин ле Пен припада будућност. По јесењим анкетама, чак 44 одсто испитаника има позитивно мишљење о њој. Она ће сигурно бити кандидат „Националног збора“ на председничким изборима 2027. на којима Макрон неће моћи да се кандидује. Иако су остале три године да се нађе његов наследник из редова центра, питање је шта ће од центра остати ако буде наставио да јури популарност скретањем у десно.

Брегзит и проблеми

Демонстранти против Брегзита држе плакате испред зграде парламента. (Фото: AP Photo/Matt Dunham)

Прекопута, преко Ламанша, дуга владавина Конзервативне партије у Великој Британији изгледа да се ближи крају. Након 13 година и пет премијера, Уједињено краљевство је у дубокој економској, политичкој, и друштвеној кризи у коју ју је бацио Брегзит, излазак Британије из Европске уније. Након пада премијерке Терезе Меј јула 2019, Конзервативну странку и владу Велике Британије су водиле све десније и десније фракције које су заговарале Брегзит. На проблеме које је Брегзит изазвао, а потом епидемија ковида-19 продубила, конзервативци су посегли за десничарским популизмом и скретањем пажње грађана на странце. Слично као и у Француској, и у Британији је одувек постојала ксенофобна струја која би понекад порасла и прелила се у дискурс и политику партија на власти. Брегзит се у многоме и десио јер паланачка провинција југа Енглеске и осиромашени раднички север земље нису више трпели постојање људи који другачије изгледају или говоре страни језик. У провинцији је владала нетрпељивост према Пољацима, а у градовима према муслиманима. Зато су све владе биле опседнуте тиме да смање имиграцију. Под премијером Ришијем Сунаком, влада се усмерила на тражиоце азила, односно избеглице. По статистици, више од 75 хиљада људи је поднело захтев за азил само до септембра ове године. Прошле године, било их је скоро 75 хиљада. Пре 10 година, било их је само 25 хиљада. Раст постоји, а влада смањује издатке за имиграционе службе због чега се случајеви нагомилавају док ти људи живе под сенком депортације. Као решење за те нагомилане људе, премијер Борис Џонсон је 2022. осмислио план сарадње са Руандом. Сви тражиоци азила би били пребачени из Британије у Руанду, централноафричку земљу удаљену 6.500 километара и тамо би им пролазиле године док надлежне службе, све мање, не би одлучиле о њиховој пријави за азил. Привремено решење са перспективом трајног нерешења.

Британија није прва осмислила овај „аутсорсинг“ проблема имиграције. Аустралија је још 2001. склопила договор са Папуом Новом Гвинејом и сићушном острвском државом Науру по сличном принципу. Европска Унија има договор са турским председником Ердоганом да задржи избеглице код себе, и нада се имплементацији сличног договора са тунишким председником Кајесом Саједом. А средином новембра је сличан договор са Албанијом склопила италијанска премијерка Ђорђа Мелони, самодекларисана пост-фашисткиња. По договору, азиланти ће бити смештени у „хабове“, што је политички коректан израз за логоре, које неће смети да напуштају. Средином децембра, Мелони и Сунак су се срели. Сунак је био гост на конгресу њене пост-фашистичке странке, „Браћа Италије“ (Фрателли д’Италиа), и њих двоје су се одлично слагали. „Ваши приоритети су наши приоритети,“ како је рекла премијерка Италије. И у Британији и у Италији, баш као и у Француској, оштар однос према имигрантима, азилантима, и избеглицама ужива подршку међу грађанима. У Британији је у јуну 47 одсто подржавало план „Руанда“, а 26 одсто је било против. Једина препрека народној вољи и политичким плановима је закон који штите судови. У Британији је почетком новембра Врховни суд донео одлуку да је цео план „Руанда“ противзаконит. Премијер је реаговао изјавом да је суд поступио против воље парламента који је суверен и који би требало да доноси одлуке које судови не смеју да поништавају. У Албанији је Уставни суд средином децембра донео одлуку да је договор са Италијом противуставан. За разлику од британског премијера, албански није на Твитеру напао независност суда нити подрио правну државу. Један Балканац је показао поштовање за концепте западноевропске државотворне традиције.

Сетимо се и победе екстремног десничара Герта Вилдерса на парламентарним изборима у Низоземској који је на изборима у новембру освојио четвртину места у доњем дому парламента; као и успона десничарске АфД у анкетама у Немачкој (тренутно на 23 одсто), и скретања удесно Хришћанско-демократске уније која је на 34 одсто у анкетама.

Куда нас све ово води? Видећемо у јуну следеће године, када буду одржани избори за Европски парламент. Јачање екстремне деснице, деснице, померање центра и умерене деснице удесно су очевидни. Предвиђа се успон партија које формирају десничарски и екстремно-десничарски блок у Европском парламенту: „Европски конзервативци и реформисти“ и „Идентитет и демократија.“ У тренутном сазиву имају 126 од 705 европосланика, али анкете предвиђају да ће добити 80, односно 90 посланика. Много тога може да се догоди до јуна, али мало је вероватно да ће било какав догађај ићи у корист левице или либерала, нити да ће моћи да заустави померање центра и умерене деснице надесно. Напротив, све што има шансу да се деси, ићи ће у корист екстремне деснице.

Мирко Даутовић

Извор: Нови магазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *