Пише: Јелица Зупанц
„Да будућност буде разумна, потребно је да садашњост буде разумљива; потребно је, пре свега, да она савременицима буде разумљива; нужно је, затим, да савременици, са што је могуће већом искреношћу, исповеде будућности своја права осећања; од неизмерне је користи да се изнесе сушта истина. Послужиће се будућности само тако, ако садашњост, са свим својим напорима, патњама, подвизима, са свим својим понижењима, погрешкама и илузијама, буде најверније изнесена; ако у томе значајном послу лажна пера, која су велике догађаје и живот посматрала издалека и овлаш, буду избачена и изломљена.”
(Драгиша Васић, „Карактер и менталитет једног поколења“, 1919)
У нашој богатој књижевности и уметности, чак и у читавој култури, мало је личности које су као Драгиша Васић (1885-1945) књижевник, адвокат, новинар, академик, публициста, својим начином живота потврђивале оно што су говориле, писале и стварале залажући се за разоткривање „спољашњости, привидности и маски“.
Било је много славних личности овде, талентованијих и успешнијих од њега, миљеника читавог друштва или макар посебних кланова, угледника који су оставили значајно дело, али није било таквог склада речи, дела и живота какав је достигао Драгиша Васић у потрази за истином, у борби против монтираних судских процеса, у одбрани права и правде, у заштити слабијег, у критици сваке моћи, и стране и домаће, у осуђивању сваке ароганције и свеопште корупције, ратног и сваког другог профитерства, у рушењу стереотипа о патриотизму који из позадине друге гура у рат – док се стовремено храбро борио за своју земљу и за обелодањивање излизаних фраза о људским вредностима, о левици и десници, о елити, одбијајући пред крај Другог светског рата да напусти земљу са спасеним савезничким авијатичарима, којима је његова супруга Наташа помагала као преводилац.
Прошло је више од сто година од објављивања прве књиге Драгише Васића „Карактер и менталитет једног поколења“ (Нови Сад, Штампарија „Караџић“, 1919), која је могла да нам буде од користи да смо је читали, не само у тренуцима подгревања питања о карактеру и менталитету једне генерације наших предака или о садашњој наших потомака – како бисмо се надметали у расправама о историји (књига говори о борцима у два Балканска и Првом светском рату) – већ и у нашем редовном сналажењу у стварности.
Без обзира на данашњи исход наметнуте дилеме: да ли је реч о ослобађању пре сто година или освајању; о једном ратничком нараштају, његовим агресивним апетитима и мржњи или о борцима за слободу – можда би нас ова књига благовремено упозоравала на стереотипе о народима, како да им не подлежемо тако и да не преузимамо кривицe као да су наш изум, те не бисмо били затечени Орвеловом наградом за књигу „Слом нација“ дипломате, експерта за Косово, Британца Роберта Купера – ни његовим речима:
„Постмодерни свет треба да се помири с двоструким аршинима. Међу нама, ми делујемо у складу са законом и отвореном безбедносном сарадњом, али када је реч о старомодним државама ван постмодерне Европе, морамо се вратити на суровије методе из ранијих епоха – на силу, превентивни напад, превару и све што треба за општење са онима који још живе у 19. веку у коме је свака држава за себе.“
Елите и народ
Да смо књигу „Карактер и менталитет једног поколења“ читали и расли уз њу, била би нам стална морална подршка у напору да нам се кризе не претварају у катастрофе, јер представља исповест, искрено искуство правог припаданика елите, васпитаног и образованог за интелектуалца од ране младости који је веровао у моћ просвећености, у важност грађанских слобода, хуманистичких и демократских вредности – али, пре свега, појединца који се не ставља изнад друштва, већ дели судбину заједнице.
Васић чак упозорава на опасност од безочности дела елите – њене себичности, богаћења, „пресићености“ и преувеличавања заслуга – елите која уместо да решава, кризе продубљује, при чему, обичан човек, осим што бива злоупотребљен, постаје предмет омаловажавања и подсмеха уз погрдне етикете: гомила, руља, хорда, чопор.
Као да још увек стоји његово упозорење: „Није отаџбина само земља, територија, зелени лугови, бистри поточићи и звоници! Отаџбина је и Правда и Управа, и Слобода и Сигурност и Благодет!“
Пре више од сто година, у овој књизи, Васић примећује да има људи који се „не паште око моралног правила“ и који „сматрају да је циљ живота обогатити се или се успети на она друштвена места на којима је врло угодно и да је средство за то искористити невештије и слабије у социјалном смислу“, а „да се велика трагедија одигравала само зато да би дала маха њиховим способностима искоришћавања и којима је несхватљиво да су и они били дужни у њој да буду жртве“.
Чак и они који данас сматрају ову врсту солидарности старомодном као и они који су се „снашли“, признаће да су полуге сваке владавине непревазиђене: сиромаштво и кривица, тако да ће препознати садашњост у запису из 1919. године:
„И данас, ево, ми смо сведоци истих погрешака које се понављају. У књигама и конверзацијама ништа није ређе него моћи прочитати или чути искрено или истинито. Највећи број и данас суди о свим стварима према својим оптимистичким или песимистичким диспозицијама и тежњама свога темперамента над којим се нико не труди да се уздигне; и тако о чињеницама, појавама и важним односима говори се и даље без искрености, без познавања, без објективности и по чувењу. О ономе што је могуће да се види, проучи и упозна на лицу места, на извору, суди се и закључује са удаљених осматрачница, одакле се расејано посматра с рђавим дурбинима. Лажно искуство поново прети да доведе у забуну будућност.“
При чему, за егоисте, Васић каже: „Извор сваке њихове акције, оно што једино покреће њихову снагу, то је лични, опипљив, близак интерес.“
Ову своју прву књигу, он пише тек изашао из три рата која су се повезала (Првог балканског, Другог балканског и Првог светског рата, учествујући тако седам година као резервни официр, у чину капетана, у свим значајним биткама српске војске, више пута рањаван и одликован) и после успелих приповедака међу којима је „Пацко“, за коју је добио, почетком 1914. године, награду листа „Политика“ у чијем су жирију били Јован Скерлић, Исидора Секулић и Драгутин Костић. За мото те приповетке, Васић је изабрао мисао Ла Рошфукоа: „Савршена храброст показује се када човек без сведока чини оно што би био способан да чини пред целим светом“, јер она описује, усред ратног окршаја и кланице на фронту пожртвованост српског војника који сахрањује погинулог непријатељског борца одајући му почаст по цену да и сам погине.
У тако давно објављеној књизи, која обилује подсећањима на данас заборављене врлине: саосећајност, заједништво, пожртвованост, заштиту слабијег, солидарност и праведност, Васић предвиђа нашу садашњу збуњеност осећајући да ћемо подлећи наметнутим претпоставкама и туђим предрасудама као да су историјске чињенице. Изгледа да је будућност за овог писца била мања енигма него што је то прошлост за нас упркос силним записима и документима која су нам ипак доступна.
Одговор Гиставу ле Бону
Књига „Карактер и менталитет једног поколења“ је заправо Васићев одговор савременику, француском психологу Гиставу ле Бону, који је светску славу стекао, пре свега, бавећи се анализом и дефиницијом масе и њеном негативном улогом („Психологија гомиле“ 1895. године у време индустријализације), а који, затим, у својим радовима „Живот истина“, „Психолошка учења европског рата“ и „Прве последице рата“ тврди да се народи деле на крволочне, ратничке и оне цивилизоване и да се о балканске народе цивилизација само очешала, да је српски народ ратнички народ пун мржње, као и то да је турско ропство као политички режим био најбоље прилагођен том менталитету.
Страхујући да је овакво закључивање без довољног познавања ствари изблиза, нетачно и опасно, Васић признаје зашто је приступио одговору Ле Бону после дужег размишљања, али и „устручавања да јавно претресемо ово гледиште угледног француског филозофа“:
„Али, ми смо хтели првенствено нас ради да се упустимо у претрес ових значајних питања: Јесмо ли се ми заиста борили против Турака са страшћу наслеђене мржње? Влада ли, збиља, у нашим срцима бес дивљачке мржње против Бугара? Какав је, у ствари, карактер и менталитет Срба?“
Анализирајући Ле Бонове закључке, наш писац заступа право свакога да буде третиран као човек и онда када је у подређеном положају, наводећи неопрезна уопштавања француског психолога (на основу једне посете Леона Буржоа француским војницима на западном фронту) – о борцима и рударима, било које националности:
„Господин Ле Бон, говорећи о улози навике у генези храбрости, тврди: да је довољно да се опасност понавља, па да се на њу лако навикне, и да не треба претеривати много о суровости рововског живота („Европски рат“, стр.238). И препоручујући ово, г. Ле Бон пада у исту погрешку: радници што раде у рудницима, пише он, тако су навикли на овај живот под земљом, да за њих он значи рај, док онај живот на сунцу значи пакао; исто тако војници у рововима, зато што су навикли, ‘весели су тамо и не показују никакав знак умора’ („Европски рат“, стр.239).
А ми упућујемо на оне што су навикли да живе у рудницима и под земљом, треба их питати. Ми смо их често и много питали и они су нас уверавали да је за њих рај оно што је за све људе – сунце. Ми упућујемо на оне што су навикли да живе у рововима, треба их питати… они стоје ‘у апсолутној тами, без сна, с ногама у залеђеној води, ослушкујући и најмањи шум у ноћи, с пушком у руци, готови да умру’.
Је ли заиста реч о човеку, господо?
Ако јесте… уморни, каткад расположени, готови да умру, они трпе у дужностима. Тако Французи, тако Срби, тако сви који се боре, зато што су људи који трпе. Јер оно што тврди г. Ле Бон, то је немогуће и то ће имати неисказаних последица као заблуда.
Они су роптали, и ми верујемо да су то чиниле све генерације, у свим временима, оне којима је пало у део да остварују велике и тешке националне и социјалне послове. Они су роптали што су морали да дају животе, они су роптали што их дају, али су их давали.
Са земљацима г. Буржоа ми смо провели дуго време и за њих имамо само највеће поштовање и дивљење; али нека нам се верује када кажемо: они нису трпели без речи; они су нам увек имали много да кажу, они су нам често много и говорили и они су се, пуно пута, на многе појаве имали да љуте.
Нису они трпели без речи, као што ни Срби нису трпели без речи, као што ниједан народ није трпео без речи – ето то је права истина.“
Забрањене књиге
И касније, са 56 година, као резервни официр Југословенске војске у Другом светском рату, Васић је остао да се бори против Немаца и одбио да оде у Лондон, док су многи академици, научници, уметници и професори, уз председника Српске краљевске академије, потписивали окупациони Апел српском народу. Тада је избачен из Адвокатске коморе као антифашиста и противник окупационе владе, а после рата избачен је из Адвокатске коморе поново, али овога пута као издајник народа, а његове књиге склоњене су из библиотека, школа и издавачких планова – заборављен и од нове послератне Српске академије наука и уметности, иако је био њен члан од 1934. године.
Али, његове теме, мотиви и ликови ипак су послужили као инспирација неким писцима који су, било величањем или карикирањем, црпли сокове из Васићеве забрањене прозе не очекујући да ће се снага оригинала икада поново пробити, јер је „историја завршена“, те аутора нису ни помињали (романи и позоришне адаптације Добрице Ћосића; позоришни комад Боре Ћосића „Радо иде Србин у војнике“ – с мотивима и репликама из Васићеве приповетке „Ресимић добошар“ – Атељеа 212, због којег је млађа Васићева ћерка Тања покренула захтев преко ауторске агенције о заштити права, али без успеха, 1969. године).
Данас, у промењеној идеолошкој матрици, када већ и историчари из претходне социјалистичке епохе налазе речи разумевања за личност и дело Драгише Васића (Латинка Перовић у својој похвали Радомиру Константиновићу, дотиче и Васића којим се овај филозоф бавио с великим интересовањем) – време је да се, уз подстицај ове књиге, истакне оно што га издваја из елите.
Упоредимо га са савременим писцима: рецимо, сам назив књиге Мирка Ковача „Елита гора од руље“ говори у прилог Васићевом ставу о елити, мада нас Ковачева белешка о најбољем пријатељу, још познатијем писцу, Данилу Кишу, ставља у недоумицу, јер овај каже: „Не могу читати књигу у којој се главни јунак зове Живорад.“ Уз додатак да је „Данило тако духовито и лијепо говорио о тому да се писац од нерва препознаје по култури наслова својих књига, те култури давања имена јунацима својих проза“. Можемо само да се питамо шта није у реду са именом Живорад?
Борећи се уз „Живораде“, Васић има другачије искуство:
„У току ратова, ми смо били у прилици да упознамо разне народе и ми смо код већине њих налазили сјајних особина, достојних искренога дивљења. Али, у једном погледу ми се нисмо могли уверити да је ма ко од њих надмашио Србе. То је у погледу усменог предања, које има тако огроман утицај на људски живот, где му нигде нисмо могли наћи равнога, где нигде нисмо могли видети више искрености. Нешто ‘величанствено скромно’, приметио је код њих, ми се сећамо, један француски генерал.
Сасвим просто, неусиљено, врло отворено представио се српски народ на крвавој светској позорници. Ни једног јединог тренутка, он није изгледао ни загонетан, ни двосмислен, ни неразумљив. У сјајном, традиционалном руху простоте и верности, он је, у крвавој трагедији, имао своју улогу: видну, дугу, мучну и витешку. А из величанствених ложа, као и из јефтиних места одакле су га посматрали, сложили се беху сви: да је он играо врло, врло наивно.“
Неколико цртица из живота сликара: Рупа у шеширу Уроша Тошковића, сова у коси Зорана Илића
Право да се задобије слобода
Колико је политичких аналитичара, историчара, уредника и новинара који данас разматрају тему Косова прочитало потресни путопис-дневник Драгише Васића „Два месеца у југословенском Сибиру“ (Београд, Геца Кон, 1921), а колико њих завирило у његову узбудљиву полемику, прву објављену књигу „Карактер и менталитет једног поколења“ на коју овде подсећамо? Да ли разумемо антиратни мотив прозе писца који не остаје у Француској, већ се враћа у своју земљу да би се одазвао на мобилизацију за Први балкански рат 1912. године и све касније, сталне мобилизације у 20. веку за одбрану Србије као и Југославије? Зашто нас то и даље збуњује у вези са ранијим епохама: антиратни писац у рату?
Колико нас је читало Васићеве записе са Косова и из Албаније (из Првог балканског рата 1912, затим, боравка у Тирани 1913, те повлачења народа и војске преко Албаније 1915. и са „војне вежбе“ 1921. године, заправо, гушења албанских побуна), нас који смо током школовања читали и учили о социјалисти Димитрију Туцовићу и његово дело „Србија и Арбанија“, које је и Васић ценио, јер су обојица били против стереотипа о малим народима и залагала се за принцип националног ослобођења, па тек онда за своје идеолошке циљеве – један као социјалиста а други као либерал? Или је и то парадокс за нас данас: слобода изнад идеологије?
Ако се Мирослав Крлежа, Васићев пријатељ, потичући из друге традиције и другог искуства, као и другачијих идеолошких полазишта, трудио да разуме Васића, зашто ми данас то нисмо у стању? Да ли нас збуњује што се Васић – иако републиканац у монархији, адвокат који је и комунисте бранио на суду у краљевини и издавао као уредник и новинар либерално-демократски лист „Прогрес“, забрањиван у тој краљевини – ипак, у сва четири рата у 20. веку, два балканска и два светска, борио у војсци те монархије, у војсци земље чији је прво грађанин био, па тек онда члан неке њене политичке партије, идеолошки неистомишљеник, познати писац, успешни адвокат, уважени академик, припадник некакве елите? Је ли и то за нас парадокс, највећи од свих – интелектуалац који не тражи привилегије за себе?
Подсећајући Ле Бона на претке из Француске револуције, Васић говори о нашим прецима и подједнаком праву да се задобије слобода при чему анализира пресудне историјске моменте у Србији од 1804. године, уз закључак:
„Ми смо имали претке чије самопоуздање није никад надмашено. Са сопственом натчовечном снагом, без савезника, без средстава, без ичије помоћи, свету је то познато, успели су они да раскину ланце вековног ропства. Кад патње беху достигле врхунац, они се подигоше усправљено, неустрашиво, с поуздањем у своје сопствене моћи. Те моћи беху мале. Али ови прости сељаци хтели су слободу пошто-пото, и створили су је. А њихов покрет, познато је, био је један одјек јединствених напора очева г. Ле Бона из 1789. године.
О великој Француској револуцији постоје, уосталом, многа и различита мишљења. Но ми сматрамо да смо у потпуном праву кад захтевамо само једно: да се према нашим прецима буде подједнако правичан као према Французима из Револуције.“
По цену да данас звучи патетично, демодирано и скроз традиционалистички, треба поменути да је Васић писао о својим саборцима, о народу који је „до краја остао на своме месту, чврст и усправан, поред оне заставе на којој стоји записана велика идеја моралног индивидуализма и суштина сваке демократије: Заједница је циљ човека и обратно – човек је друштвени циљ.“
Забележио је да је оптимизам тог народа на Солунском фронту, после свих разочарања, био многима несхватљив и подсећао на речи Ернеста Денија о српском народу „који се надао против сваке наде“.
Подсећамо, посебно оне који су лењи да се уживе у епоху ослободилачких ратова или немају снаге да је разумеју без каснијих разочарања и без накнадних идеолошких наратива, да се тада идеје интернационализма и национализма нису међусобно искључивале као данас, а осећање за заједницу није укључивало мржњу према другима – о чему је писао историчар идеја Исаија Берлин.
Својатања и лажи
Тешко је рећи шта данас више штети овом ретком човеку: својатање примитивних популистичких националиста-шовиниста или одбацивање неких кругова културних посленика који упорно шире нетачне чињенице о њему (као министру културе у окупационој влади Милана Недића, занемарујући податак да је Васићево име на Објави Недићевог кабинета као „бунтовника против легалних власти“ 1942. и на немачкој потерници генерала Вермахта Паула Бадера, заповедника Србије 1943. године, да је избачен из Адвокатске коморе, а жена Наташа и ћерка Тања стрпане у логор на Бањици у коме су боравиле шест месеци, при чему се састав квислиншке владе одувек зна као и то да је министер културе био Владимир Велмар Јанковић). Да ли је потребно овде додати Васићеву мисао о историји која на нека питања неће одговорити, јер та питања тамо неће ни бити постављена?
Ипак, после објављивања научне студије историчара Милоша Тимотијевића „Драгиша Васић и српска национална идеја“ (Службени гласник, 2016) којом је, да би се Васић разумео, детаљно приказан читав контекст и околности, свет идеја, политичких струја, уверења, економског и културног стања Србије у којој је он одрастао, школовао се и развијао као интелектуалац – треба да се надамо да више неће бити могућа разна нагађања, навијања и злоупотребе ове изузетне личности.
С обзиром на то да је ОЗНА (Одељење за заштиту народа НОВЈ) запленила 1945. године све белешке, дневнике, документа, телеграме, рапорте, војне извештаје и писма Драгише Васића, које је прикупљао и пажљиво чувао, нисмо имали и још увек немамо увид (осим привилегованих појединаца, међу којима су писци Мирослав Крлежа и Добрица Ћосић) у многе корисне податке о различитим догађајима, датумима и личностима из Другог светског рата, а ни драгоцена размишљања овог писца, као што нам их је пружио из свог искуства у Балканским и Првом светском рату. Тиме је историографија ускраћена за многе важне и пресудне моменте.
Као да је све то предвидео пре више од сто година, Васић упозорава:
„Када би историја била истина о прошлости, када би оне монструозне историјске личности биле постављене на своја права места и рат са свим својим страхотама био описан онакав какав је, а људи онакви какви су били, вероватност ратова била би смањена.
Да је Бонапарта оцењен онакав какав је у ствари био, да је његова активност објашњена с обзиром на онај друштвени интерес и онај неоспорни критеријум о коме говори г. Ле Бон; да је, једном речју, он био постављен на своје право место, изгледа нам, он не би био ни онако обожаван, ни онолико подржаван. Његове мале фигуре, с ‘банкарским трбухом’, ‘подбулим лицем’, с рогљастом капом и скрштеним на прсима рукама, људи би се сећали с језом, можда, с одвратношћу.
Да је његова активност онаква каква је у ствари била, са свим својим ужасима, са свим својим страдањима и боловима, верно насликана, рат би, у мозговима људи, значио нешто сасвим различито од чаробних и фантастичних људских игара. Јер, у чему то беше амбиција Наполеонова, шта то беше покретач његове делатности, шта је хтео овај човек коме се толико дивило? Његова амбиција била је просто у томе: да себи потчини свет.
А оно што је он хтео било је немогуће, јер се противило законима који су њему били непознати или које он није хтео или није умео да поштује. Да би остварио оно што је немогуће, он је, зна се, допринео да свет под њим позна једно од најстрашнијих крвопролића у историји.
А на том немогућем мозгови су имали одлучно да инсистирају, а не на личности Бонапартиној која је слављена.
А то немогуће то је онај општи интерес и неоспорни критеријум који је имао да постане, можда, вечна аксиома. Пред том аксиомом историја се, вероватно, не би још страшније поновила; пред њом да ли би могле бити изговорене речи Виљема Другог: ‘Сећајте се да је немачки народ изабран Богом; на мене, цара немачког, сишао је дух Божји, ја сам његов инструмент, његов мач, његов бранилац’.
Ми смо непрекидно помишљали на оне писце који су занемаривали онај друштвени интерес и онај неоспорни критеријум, па смо се питали: зар је неизбежно да и психолози падају у исту погрешку, сликајући људе не онакве какви су они у ствари, већ по своме укусу, неприродне и нестварне?“
Да ли је Драгиша Васић преиспитивао своје мишљење и своју савест, да ли је пролазио кроз искушења, сумње, разочарења, „двоумице“ и патњу, да ли је грешио?
Јесте – и писао је о томе, али никада није посумњао у мисао свог омиљеног филозофа Монтескијеа кога цитира: „Кад бих знао неку ствар која је корисна за моју фамилију, а некорисна за моју отаџбину, трудио бих се да је заборавим. Кад бих знао неку ствар која је корисна за моју отаџбину, а штетна за Европу и за људски род, ја бих је посматрао као злочин.“
Тако је и било: Васићева породица, деца и потомци поднели су велики терет његових залагања за будућност – да буде разумна. Да ли је вредело?
Најбољи одговор на суштинско питање о нашем данашњем односу према Драгиши Васићу и разумевању његове делатности, понудио је теоретичар књижевности професор Мило Ломпар, велики познавалац и личности и дела овог писца (научна студија „Модерна времена у прози Драгише Васића“ – Филип Вишњић, 1996), када је у свој књизи „Дух самопорицања“ (Нови Сад, Орфеус, 2012) записао: „Егзистенцијални интензитет Васићевог ангажмана, његов противуречни – саосећајни и критички – етос ми данас не можемо да схватимо, као да више нисмо емотивно и сазнајно способни за тај интензитет.“
Извор: РТС ОКО
