Конкретне пароле, симболе, лица, иконе како „фашизма“ тако и „антифашизма“ су прича с којом је још теже изаћи на крај у савременој Црној Гори. Као и у примитивним друштвима, узалудно је било кога одучавати од тих амулета, амајлија, реликвија … Мора се примијетити да такав просветитељски посао, без изузетка, носи ризик, како за онога ко на те тотеме остаје равнодушан, ко их не прихвати или не прослиједи о њима глас на начин на који њихов носилац и пропагатор то очекује, тако и за оне који се таквим симболима супроставе као анахроностима.

Црна Гора је јединствена по много чему. Заборавимо начас њену дивљу љепоту, хиљадугодишњу државност, великане, посленике, угледнике, њен мултиетнички склад, чојство, јунаштво, образ, славну историју, проевропски пут … Позабивимо се њеним обичним житељем. Црна Гора је једна од ријетких земаља у којој се човјек без заставе доживљава као провокација. Човјек без заставе у Црној Гори је ни тамо ни овамо. Такав човјек провоцира и оне тамо и ове овамо. Људе са развијеним заставама Црна Гора и њени региони књиже или као патриоте или као издајнике, зависно од боје и симбола који се на заставама налазе.
Седам деценија послије слома фашизма Црна Гора је наметнула свом обичном житељу осим ЗАСТАВЕ и (АНТИ)ФАШИЗАМ као насушну друштвену тему. Црна Гора се опсесивно бави овом сложеницом не у њеном појавном и историјском контексту већ у корист веома уносног политичко-идеолошког бизниса. Као последицу тога добили смо заглушујуће високофреквентно питање које гласи – Ко су у Црној Гори фашисти а ко антифашисти? Приче о фашизму и анатифашизму богато су зачињене смјесом национализма, клерикализма, шовинизма, радикализма, грађанизма.
Фашизам и антифашизам у Црној Гори најчешће се манифестују током међусобних етикетирања присутних у свакодневним саопштењима партија, организација, удружења и савеза који су регистровани у Министарству правде. Да би елегантније објаснили специфичности, не заборавимо, прописно регистрованог ЦГ фашизма и ЦГ антифашизма ставићемо и једну и другу одредницу под наводнике. Дакле седам деценија послије слома фашизма, неки нови „Фашисти“ називају неке нове „Антифашисте“ и старим и новим „Фашистима“. Важи и обрнуто. Неки реновирани „Антифашисти“ доказују свој „Антифашизам“ упирући прстом у све оне који се не приклањају, углавном партијским паролама, уз обавезни узвик ено их нови „Фашисти“ наследници и обожаваоци старих „Фашиста“. За медијску сцену Црне Горе најздравије би било да Фашизам и Антифашизам у свим јавним оглашавањима буду под наводницима јер је обесмишљено како њихово стварно значење тако и оно симулирано значење припремљено по црногорском „проевропском“ рецепту.
Конкретне пароле, симболе, лица, иконе како „фашизма“ тако и „антифашизма“ су прича с којом је још теже изаћи на крај у савременој Црној Гори. Као и у примитивним друштвима, узалудно је било кога одучавати од тих амулета, амајлија, реликвија … Мора се примијетити да такав просветитељски посао, без изузетка, носи ризик, како за онога ко на те тотеме остаје равнодушан, ко их не прихвати или не прослиједи о њима глас на начин на који њихов носилац и пропагатор то очекује, тако и за оне који се таквим симболима супроставе као анахроностима.
За данашњу Црна Гора није претјерано рећи да је својим друштвено-политичким развојем у наслеђе добила друштво које није пробудила и освијестила већ напротив, збунила га и збрчкала превасходно идеологијама, култевима, предрасудама, испразним паролама, нерадом и ксенофобијама. И што је најгоре та проевропски декларисана, политичка Црна Гора потрудила се из све снаге да друштво таквим и одржава. Олако би, а дијелом и олакшавајуће било рећи да је црногорско друштво подијељено. Црногорско друштво је суштински незрело да сагледа себе изнутра и постави питања која га се судбински тичу. Црногорско друштво се исцрпљује бесмисленим лозинкама и одзивима. Ко не одговори на лозинку унапријед договореним одзивом слиједи му стигматизација и јавни линч. Између осталих у овом тренутку најактуелније лозинке су – Геноцид и порицање геноцида у Сребреници, Рат у Украјини и продужетак рата до добијања коначног побједника. Лозинке су и Мило и Вучић са својим затвореним или отвореним Балканом као факторима његове стабилности и нестабилности. Не треба заборавити ни двије доминантне флоскуле које такође функционишу као лозинке.
Једна се односи на ширење једног свијета (Српски свет), друга на слављење вјечности другог свијета (Да је вјечна Црна Гора) ….Да није назнаке у заградама неупућени би могли помислити да се овдје ради: у првом случају о експлозији технологије и науке а у другом о докученој тајни васионе.
Аналитички сагледано Црногорско друштво заслужује снажну подршку као друштво са дислексијом*. У нашем случају дислексија је комплетна. Представља не само поремећај у учењу, већ и у писању, тумачењу, кодирању ријечи и горе описаних појмова. Три деценије Црногорско друштво чита један те исти ред са истим порукама, опорукама, паролама… Никако да крене даље. Колико заслужује да се излијечи од поремећаја дислексије Црногорско друштво заслужује и да своју јавну политичку сцену ослободи тзв. политичке елите (приличније је рећи бижутерије) која је док је народ упорно читао један те исти ред, интезивно читала између редова и зарадила на милијарде еура. Заслужује Црна Гора да такви буду приведени порезу и правди независно од количине родољубља и мјеста на Форбсовој листи свјетских богаташа. Коме је стало и овај текст може прочитати између редова тим прије што се намјеравам дотаћи још неких тема на правцу који се именује трећим путем.
*Дислексија је једна од неколико тешкоћа у учењу. Дислексија је поремећај који обиљежавају тешкоће у кодирању појединих ријечи. Дислексија често укључује проблеме у читању и проблеме у писању.
Ранко Рајковић
