A radili smo intervjue u Herceg Novom, Beogradu, uživo, u međuvremenu mejlom… Sećam se, recimo, u „Blicu“ je svojevremeno postojala nevelika rubrika „čitač“ u kojoj su ljudi od imena i prezimena u par redova preporučivali neki naslov. Pošaljem mu mejl sa takvom molbom, a on odgovara:
„Nekidan sam u prelijepoj hercegnovskoj knjižarici kupio nekoliko knjiga, dvije-tri od istoga autora, Tomasa Bernharda, i istoga izdavača, LOM, Beograd. Njihova izdanja kupujem napamet i redom. Ponekad se dogodi da kupim i ono što već imam u kućnoj kolekciji, nekog Fantea, Selindžera, Hamsuna, Kafku, Bukovskog. Možda postoji, ali ja ne znam za boljeg i pametnijeg izdavača beletristike, na prostorima cijele bivše nam domovine. Pošto sam u autu, na zadnjim sjedištima, nosio povelju i poklone od nagrade primljene na tamošnjem filmskom festivalu – bilo je normalno što sam odmah, vraćajući se u Bosnu, počeo čitati najtanju od tri Bernhardove knjige: MOJE NAGRADE. Strašan, razdirući, a ljekovit cinizam, u odličnom prevodu Bojane Denić. TO BI BILO ONO ŠTO SI TRAŽILA”.
Ponekad se duhovito potpisivao sa “pisac iz provincije za novinarku iz prestonice”. Kada je postao laureat nagrade “Milan Žmukić” na 28. Filmskom festivalu u Herceg Novom (priznanja koje dodeljuju Festival i Centar film – Beograd za doprinos sedmoj umetnosti I afirmaciju manifestacije) govoreći o tome šta mu ova nagrada znači kazao:
“Najtačnije bi bilo kazati jezikom Edvarda Kardelja: da je to nagrada za ‘minuli rad’“.
Rekao je za sebe i da je “nepravedno veseo”:
“Često sam proteklih decenija na domaćim filmskim festivalima, na način danonoćnih bdijenja i druženja, davao svoj ‘skromni doprinos’ atmosferi prijateljstva i povjerenja među jugoslavenskim filmadžijama, novinarima i piscima. Bio jedan neopravdano i bezrazložno – veoma veseo čovjek. Pa se ljudi sjetili, uzdahnuli i mašili se lijepoga uzdarja. Nije loše ni kada te na takav način spoje sa Milanom Žmukićem, filmskim poslenikom koji je svoj život utkao u današnju crnogorsku filmsku stvarnost i tradiciju“.
Ovaj, kako ga zovu, majstor pera, rođen je 1944. u Sarajevu, u svet pisane reči zakoračio prilično rano, njegov je bogati opus i životni put obeležen, izmeu ostalog, tačkom preseka dve umetnosti – filma i literature…
“Ja sam pesnik na službenom putu na film”.
O toj tački preseka pisao je, razume se, i u autobiografskoj knjizi indikativnog naziva “Otkup sirove kože”…
Izvor: NIN
