U poslednjem talasu ludila političke korektnosti, program britanske vlade „Prevent“ ocenio je da da dela velikana engleske književnosti, među kojima i najvećeg – Šekspira, podstiču desni terorizam. Tako je Šekspir izjednačen sa Njegošem koga ekstremisti političke korektnosti smatraju „genocidnim piscem“
Najnovija lista umetničkih dela što bi potencijalno mogla da podstaknu simpatije prema krajnjoj desnici koju je sastavio „Prevent“, program za borbu protiv terorizma kog finansiraju poreski obveznici, a vodi vlada Velike Britanije, pokazala je da ludilo političke korektnosti nema granica.
Bizarnost političke korektnosti – Šekspir kao terorista
Dela Tolkina, Hakslija, Orvela, pa čak i Vilijama Šekspira, kao i filmski klasici „Most na reci Kvaj“ i „Veliko bekstvo“ našli su se na crnoj listi boraca protiv terorizma jer, navodno, ultradesničari mogu da ih iskoriste za promovisanje problematičnih stavova na internetu.
Istovremeno, „Pafin“, izdavač knjiga jednog od najpoznatijih pisaca za decu Roalda Dala saopštio je da su knjige „Matilda“, „Veliki dobroćudni džin“ i „Čarli i fabrika čokolade“ prilagođene za modernu publiku tako što su u njih uvedene stotine prepravki – reči koje se odnose na težinu, mentalno zdravlje, nasilje, pol i rasu cenzurisane su ili izmenjene.
Dr Igor Perišić, viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost kaže za Sputnjik da je ispočetka više bio zabrinut po slobodu umetničkog izražavanja sa svakim novim talasom političke korektnosti, a sad mu se čini da su ti talasi sve slabiji, komičniji i bizarniji.
Što je delo humanistički korektnije, to je više politički nekorektno
Poslednji talas koji dolazi iz Britanije izgleda da ne dolazi iz tamošnjeg mejnstrima nego iz jedne leve političke margine koja po svaku cenu hoće da nađe novu temu za dalji odstrel, tako da se došlo do ideje da umetničko delo može direktno proizvoditi „desni ekstremizam“, dodaje Perišić.
Ta kampanja proizilazi iz levog ekstremizma i ako išta ona može da proizvede onda su to sledbenici koji su levi ekstremisti i nemaju nikakve veze sa desnim ekstremizmom koji se tu učitava da bi se mogao pojaviti iz nečega što je klasična svetska kulturna baština, objašnjava Perišić kom će uskoro biti objavljena studija „Književnost i liberalna misao“.
„I dečjeg pisca koji je deo lektire i evropske i srpske, poznajemo u takvom politički nekorektnom obliku gde ima govora koji se ne može nazvati diskriminatorskim. Ali, jeste tradicionalno književno oneobičen i govori jezikom koji je deci prijemčiv. Taj govor deca percipiraju kao deo jednog umetničkog kreativnog sveta koji doprinosi formiranju njihovog slobodnijeg izražavanja, sasvim suprotno od onoga što novi komesari učitavaju u takva dela. Dakle, svako umetničko delo je humanistički korektnije što je više politički nekorektno“.
Istraga nepodobnih pisaca – „genocidni“ Njegoš kao Šekspir
Iako je državna institucija prokazala dela svojih velikana počevši od Šekspira i sam britanski premijer Riši Sunak je izrazio blagu rezervu u pogledu smislenosti takve borbe i takvih strategija.
U svakom slučaju, ovaj poslednji izlet pokazuje da se političke korektnost još batrga tražeći nešto za sebe i srodne kulturne politike koje odlaskom u krajnosti i bizarnosti pokušavaju da zadrže neki uticaj da bi i dalje osvajale prostor, smatra Perišić.
Na meti ludila političke korektnosti kod nas je poslednjih godina na prvom mestu Njegoš kao „genocidni pisac“ i u tom smislu bi se moglo reći da je on naš Šekspir pošto mu se daje toliko značaj u istrazi nepodobnih pisaca, ističe Perišić.
Njegoš je u tolikoj meri deo kolektivnog i pojedinačnog arhetipa i zato je na meti politike i političke korektnosti jer ona udara u vrhove i ne želi da se bave minornim piscima i pojavama.
Istraga Njegoša u službi bošnjačkih interesa
Perišić podseća da su pre tri-četiri godine u jednom američkom listu objavljeni napadi na Njegoša Aleksandra Hemona, poznatog po svojoj srbofobiji i borbi protiv tzv. velikosrpskog nacionalizma kao i po falsifikovanju istorijsko-umetničkih činjenica.
„On je u tom američkom listu pisao, potpuno zanemarujući kontekst i samu imanentnu strukturu ‘Gorskog vijenca’, da se tu radi o opravdanju srpskog genocida nad muslimanima, ne uzimajući u obzir da je to 19. vek. Tu je direktno preneo jednu devetnaestovekovnu stvar u 20. i 21. vek gde se dešava jedno potpuno brisanje svih istorijskih i kontekstualnih uslovljenosti koje su neminovne kad posmatramo prošla vremena, da bi se to stavilo u direktnu službu bošnjačkih nacionalnih interesa. Odnosno, da bošnjačka strana u BiH hoće po svaku cenu pokaže Srbe kao odgovorne za ‘genocid’ u Srebrenici.“
Namera je da Republiku Srpsku koju Bošnjaci nazivaju genocidnom tvorevinom na taj način diskurzivno difamira, kako bi se pripremilo ukidanje takvog entiteta da bi se stvorila jedna, po njima, građanska država. A takva „građanska država“ bi, po Perišiću, bila diskriminatorska koja bi pod „građanski“ htela da podvede jedan nacionalni identitet koji neće da bude građanski.
Perišić nema ništa ni protiv građanske, ni protiv nacionalne države, već protiv nasilnog pretvaranja jednog identiteta u drugi. A Njegoš je tu zgodan za sva komešanja koja idu iz neumetničkih pobuda već dnevnopolitičkih i dugoročnih nacionalnih strategija drugih naroda, naglašava Perišić.
Pavić: Pokazna inkvizitorska vežba za odstrel nepodobnih
Sagovornik Sputnjika podseća na slučaj Milorada Pavića koji je bio omiljeni pisac u Evropi a onda je najednom odlučeno da njegov roman „Hazarski rečnik“ posredno govori o nestanku Srba i ugroženosti srpskog naroda u Jugoslaviji.
Naravno, „Hazarski rečnik“ kao jedna umetnička alegorija može da se čita na različite načine, ali je upravo zbog „čitanja“ na taj način, Pavić preko noći postao persona non grata na nemačkom govornom području.
„Doduše, Rusija, Kina i Japan su se držali podalje od toga i tamo to Paviću nije naštetilo. Ali na evropskom prostoru jeste i on je podvrgnut ‘otkazivanju’ pre ovih talasa savremene političke korektnosti o kojima govorimo. To je bilo u devedesetim godinama i tad je Pavić bio možda i pokazna vežba kako se radi sa piscima koji se mogu na bilo koji način dovesti u vezu sa bilo kakvom nacionalnom politikom, makar i posredno. Za te koji se inkvizitorski hvataju za takva navodna ogrešenja došao je kao kec na 11 da bi oni sprovodili svoju prividno književno-analitičku, ali, u stvari, dnevnopolitičku hajku“, zaključio je Perišić.
Vladimir Sudar
Izvor: Sputnjik
