I pored mišljenja da su levica i desnica jednaki lopovi, desnica je uvek bila neuporedivo gora. Niko nas nije rastužio više od patriota koji se hvataju za srce kada se svira himna. Zato ni Tuđmanov HDZ 1999. ni Sanaderov 2011. nisu zaslužili da izgube vlast onoliko koliko je to zaslužio HDZ Andreja Plenkovića 2024. Ali da li je to razlog da se bacimo u zagrljaj Zoranu Milanoviću? Niko se u Hrvatskoj nikada nije tako dobro pripremio za izbore kao Andrej Plenković. Ko god je u poslednjih šest meseci prijavio da ga nema, da je gola sirotinja, lekari, sudije, učitelji, penzioneri, Plenković bi ih nazvao kažiprstom. „Dođi da ti čiča nešto da.“ Zastajao bi sa nekoliko krupnih novčanica iznad džepa onoga koji je došao da ga moli i sugestivnim glasom ga pitao: „Reci mi, za koga ćeš onda da glasaš? „Za HDZ“, šaputao bi poslušno, nemirno zureći u vrh cipela. „Dobar dečko“, pohvalio bi ga Plenković, potapšao po tikvi i gurnuo mu pare.
Za još jedan premijerski mandat nije požalio što je posegnuo u državnu kasu prepunu dobrim ekonomskim prilikama. Da bi umirio sve buntovnike, delio je novac kao pijanica tamburašima. I očigledno je bio zadovoljan koliko je pametan, lukav, kako je sve pažljivo isplanirao. Izraz Plenkovićevog lica otkrivao je čoveka za kojeg je sve cvetalo u ljubavi. Koji je živeo najbolje dane svog života u srećnoj vezi sa samim sobom. Nedavno je došao na kongres Evropske narodne partije u Bukureštu, nasmejan i pun samopouzdanja, i sa govornice se hvalio da pouzdano pobeđuje na izborima, a Ursula fon der Lajen, koja ga obožava kao devojku, skočila je sa njena stolica suznih očiju i oduševljeno mu aplaudirala.
I da, još jedan detalj, veoma važan za trijumf: francuski borbeni avioni Rafal. Polovan, ali u dobrom stanju, garažiran, prvi vlasnik. Plenković je kupio moćne ratne mašine kako bi svima, a posebno Aleksandru Vučiću, pokazao ko je regionalna vojna sila i, što je još važnije, da bi zastrašio opoziciju u Hrvatskoj. Domaći izdajnici tzv. Dolazak prvih šest crnaca naoružanih raketama i mitraljezima velikog kalibra bio je stoga tempiran pred izbore, da najvećom mogućom brzinom prolete kroz naš vazdušni prostor i naprave zaglušujući huk gore u plavetnilu, a građani dole na biračkih mjesta da u čudu razmišljaju: „Ma jebi se slika, HDZ probija zvučnu barijeru!“
Plenkovićeva pobjeda je do prije nekoliko dana djelovala izvjesno, kao kad su kolege lovci Tita doveli medvjeda u kavez da ga odstrijeli. Sve je delovalo turobno predvidljivo do prošlog petka, kada se dogodio Milanović
Ukratko, u celoj ovoj stvari nije bilo iznenađenja. HDZ je ubedljivo vodio u svim predizbornim anketama. Čak i one retke nenameštene. Njegova konkurencija je bila pregršt jada. Analize su bile nemilosrdne, i ako bi se cela heterogena opoziciona gomila ujedinila, kada bi se nekim neverovatnim čudom formirao širok front levičara, pacifista, ateista i onih koji su zabrinuti za klimatske promene, sa desničarima, ustašama, anivakserima i homofobima, Plenković bi ih opet zgazio. Njegova pobeda je bila izvesna, možda, kao kada su kolege lovci doveli medveda u kavezu drugom Titu da ga odstreli. Bar je tako izgledalo, turobno predvidljivo i neuzbudljivo do petka popodne, kada se dogodio Zoran Milanović. Stao je pred mikrofone i obrušio se, što je rečeno, kao Maksim podelom, neumereno i divlje, po svom običaju, nizom duhovitih i duhovitih uvreda na račun vladajuće stranke i njenog voljenog lidera. Milanovićevo je predsedničko pravo da odredi datum izbora, a on je to podlo iskoristio da ih odredi ranije, već sredinom sledećeg meseca, pre nego što francuski avioni stignu u Hrvatsku, a odlučio je i da to bude sreda 17. , da obeshrabri hercegovačku hadževsku glad koja bi autobusima dolazila preko granice na glasanje.
Sud Ustavnog suda
Ipak, najsnažniji udarac, eksplozija atomske bombe i preplavljujuća, zaslepljujuća bjelina od koje je Andrej Plenković i dalje ošamućen, četiri dana kasnije bila je Milanovićeva najava da će mu se lično suprotstaviti i oduzeti mu premijersko mjesto.
Teško što je rekao, HDZ je upao u predizborne ankete.
Ceo vikend u Hrvatskoj bio je haos. Članovi i simpatizeri vladajuće partije borili su se da ostanu u pobedničkom raspoloženju, ali se iza njihovih grčevitih osmeha videlo da prolaze kroz agoniju. Pokušavali su da se rugaju Milanovićevoj ambiciji, ali je sve delovalo usiljeno, jadno i hromo. Istovremeno, pojavili su se pravni stručnjaci koji su, mora se priznati, prilično ubedljivo protumačili da predsednik ne može da učestvuje na izborima. Svi su sa nestrpljenjem čekali šta će Ustavni sud reći o ovom neviđenom slučaju, iako se znalo šta će reći. Kada ne zna šta da radi, a sirotinja najčešće ne zna, predsednik Ustavnog suda Miroslav Šeparović čini kako mu Andrej Plenković naređuje. Milanoviću je očekivano zabranjeno da se kandiduje. Još očekivanije, boli ga zbog te zabrane. Do sedamnaestog aprila nastaviće da obilazi zemlju i potpuno slobodno naziva hadezeovce glupima, gangsterima, nepismenim, maloumnim, pokvarenim, šta god mu padne na pamet, a mašta mu je neiscrpna u takvim paganskim stvarima, i u kraj bi lako mogao da uspe. Njegovo ime neće biti na glasačkom listiću, ali će građani znati koja je njegova lista. Oni će glasati za bauk koji će nevidljivo lebdeti nad izborima.
Plenković je kupio moćne, doduše polovne francuske borbene avione da svima, a posebno Aleksandru Vučiću, pokaže ko je regionalna vojna sila i, što je još važnije, da zastraši opoziciju u Hrvatskoj. Domaći izdajnici tzv
Sasvim je moguće da će ovaj bauk ponovo biti naš premijer, ali mnogi od nas nisu sigurni da li treba da se radujemo tome. S jedne strane, Andrej Plenković je posle osam godina postao potpuno nepodnošljiv. Samo odvratno. Drskost kojom je u nizu afera štitio zločince, istovremeno slabeći snage reda i mira, postavljajući na visoke državne funkcije sramne nitkove koji su i ranije trebali da budu u zatvoru, ima za posledicu da ovde sve više ljudi krade. nego ikad. Ni Tuđmanov HDZ 1999. ni Sanaderov HDZ 2011. nisu zaslužili da izgube vlast koliko je to učinio HDZ Andreja Plenkovića u proleće 2024. godine.
Ali da li je to razlog da se na drugoj strani bacimo u zagrljaj Zoranu Milanoviću? I on i njegove kolege iz Esdepea, mora se reći, neuporedivo su pošteniji. I pored većinskog mišljenja da su i na levici i na desnici jednaki nasilnici, desnica je uvek bila neuporedivo gora. Niko nas ovde nije učinio jadnijim od rodoljuba koji se hvataju za srce kada se svira himna.
Drugačija je nevolja sa Milanovićem. Za četiri godine koliko je bio predsjednik, u stranoj štampi hvaljen je samo u nekim listovima pod kontrolom Vladimira Vladimiroviča Putina, a najveći diplomatski podvig bio mu je roštilj u Laktašima. Iskreno, radije bih zavukao ruku u hidrauličnu presu velike snage, nego ponovo glasao za idiota koji je jeo pečena džigerica sa Miloradom Dodikom.
Ante Tomić
Izvor: Radar
