Пише: Милан Милошевић
У Шпанији, Генерација 27 подсећа на енглеску групу Блумсбери, немачки Баухаус и уметничке покрете тог времена попут дадаизма. Неки од њих су прихватили футуризам славећи прогрес и технологију. Други су неговали ултраизам са циљем да превазиђу дотадашњи шпански модернизам, трећи симболизам, четврти надреализам усмерен на ослобађање подсвести и ирационалног.
У првој половини XX века Шпанија је била колевка значајних авангардних ликовних уметника попут Пабла Пикаса, Хуана Мироа, надреалисте Салвадора Далија, филмског редитеља Луиса Буњуела. Лорка је Салвадора Далија упознао у пролеће 1923. по повратку у Мадрид након што је у јануару 1923. у Гранади положио правни испит. Дали се 1922. уселио у “Резиденцију студената” пошто се са дипломом основних студија уписао на Академију ликовних уметности Сан Фернандо у Мадриду. Тада је имао непуних деветнаест година, био је атлетски грађен, витак и пуштао је косу. Шест година старији Лорка сматрао га је веома привлачним.
Лорка и Дали
Два уметника су развила сопствени језик користећи речи, гестове и интонације разумљиве само њима.
Салвадор Дали је касније признао: “Једино ме је Лорка импресионирао. Он је отелотворио феномен поезије у свој његовој пуноћи, у месу и крви: нејасан, а опет жив, земаљски, а опет узвишен, блистав са хиљаду лутајућих блескова – попут саме првобитне материје, обликоване у специфичне али јединствене облике”.
Лорка је написао песму Ода Салвадору Далију, објављену 1926. у часописа “Revista de Occidente”, који је уређивао филозоф Хосе Ортега и Гасет.
О, Салвадоре Дали, маслинастог гласа!
Не хвалим твоју несавршену адолесцентску четкицу
нити твоје пигменте који окружују оне твојих година,
поздрављам твоју чежњу за ограниченом вечношћу.
Лорка је залазио и у ликовну уметност, о чему говоре слика Пољубац (1927), која приказује његово лице “испреплетано” са Далијевим лицем, или изложба његових надреалистичких цртежа у Барселони 1927. у Каталанском дому.
Андалузијски Пас
Али то необично нежно пријатељство је имало необичну динамику – и личну и уметничку.
Надреалисти шокирају, а Лорка сажима драму живота до границе метафоре. На питање да ли је симболиста, футуриста, надреалиста или ултриста, Лорка је одговарао да је и – вивиста јер пева о животу и смрти.
Луис Буњуел и Салвадор Дали су 6. јуна 1929. на приватној представи у париском студију Урсулинки, којој су присуствовали Пабло Пикасо, Жан Кокто, Жорж Орик, Ле Корбизје, Андре Бретон и његови поштоваоци, представили свој надреалистички филм Андалуски пас (познат и по шокантној слици расецања ока). Филм је тумачен као екстраваганција у “Далијевом стилу”, а било је и психоаналитичких тумачења на чији рачун су се Дали и Буњуел спрдали тврдећи да су само пратили своју подсвест и шокирали буржоазију.
Неки савременици су тврдили да се Федерико Гарсија Лорка осећао повређеним јер је као Андалужанин боље од Арагонца Буњуела и Каталонца Далија знао да је наслов филма Андалузијски пас дубоко задирао у “колективно несвесно” шпанске нације и подсећао на епизоду шпанске Реконкисте – “поновног освајања” маварске Шпаније, те на битку код Лас Навас де Толосе 1212. године, након које су Арапи и ислам протерани из Кастиље, а Андалузија је остала њихово једино упориште.
Непроходна клисура у Сијера Морени, месту где су Мавари поражени, названа је “Despenaperos” (“Провалија паса”). Са тим увредљивим изразом “пси” неверници су протерани на југ у “Ал-Андалус”. Кажу како није била реткост да становници Мадрида Андалужанина који је дошао на студије у престоницу назову “андалузијским псом”, па су и Арагонац Буњуел и Каталонац Дали можда тако, макар вица ради, назвали свог андалузијског друга.
Увреде упућене Лорки долазиле су првенствено од Буњуела који је имао нешто против његове хомосексуалности. У свом писму Далију од 24. јуна 1929. Буњел помиње Лорку који је тада био у Америци: “Федерико, тај курвин син, није дошао, али сам добио вести од тог педера…”
Буњуел је, иначе, у неких 60 писама и разгледница претходно молио Лорку да напише сценарио за његов први филм, али, како пише историчарка Лесли Стејнтон у биографији Лорка: Сан о животу, Лорка није одговарао. Увређени Федерико је, након што је чуо гласине о пројекцији филма у Паризу, подсећао у неким писмима да је и сам Салвадор Дали тврдио да је маварског порекла и да је на свом породичном стаблу пронашао своје презиме код неког Арапина “де Алија”.
Изгледало је да се Лорка од надреалисте Далија те године удаљио и својим схватањем уметности и лично. Неки критичари, па и његов пријатељ Дали, називали су његов рад нешколованим и оптуживали га да је популаризатор.
Кристофер Меуер (Маурер) са Универзитета Илиноис пише да је Лорка 1927, бежећи од своје слике циганског песника, свог мита о циганству, писао: “Не желим да будем сврстан у категорију, осећам да ме везују”. Кристофер Меуер наводи како је неколико месеци пре одласка у Париз, реагујући на Цигански романсеро, надреалиста Салвадор Дали писао Лорки:
“Крећете се унутар прихваћених, антипоетских појмова – говорите о јахачу и претпостављате да он јаше коња, а да коњ галопира и то је већ превише, јер би у стварности било боље да се питате да ли је заиста јахач на коњу; да ли узде нису заправо органски продужетак његових руку; да ли, у стварности, мале длачице на јахачевим тестисима нису много брже од коња; и да ли коњ није нешто непокретно, причвршћено за земљу снажним корењем… Морамо ослободити ствари од конвенционалних идеја којима их је интелигенција потчинила”.
Када је 26. јуна 1929. стигао из Мадрида у Њујорк, Лорка је био скоро самоубица, пише “Њујорк тајмс” под насловом “Поетска љубавна веза са Њујорком: за Гарсију Лорку град је био духовна метафора”. Усамљен, депресиван, отуђен од огромног модерног града, мучен својом сексуалношћу и неспоразумом с Далијем и Буњуелом – али и са вајаром Емилиом Аладреном, кога је надреалистичка скулпторка Маруха Маљо описала као свог бившег дечка (згодног, као грчки ефеб), а који је прво отишао с Федериком, а потом са Енглескињом Елеонор Дав. Има неки траг у једној песми о три пријатеља у којој Лорка каже:
Претражили су кафане и гробља и цркве, отворили су бурад за вино и ормаре, уништили су три скелета да би им извукли златне зубе. И даље нису могли да ме казне. Зар не?
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (1. дио)
Мој пријатељ Лорка
Међутим, када је деценију касније, трагичне 1936. чуо да је Лорка убијен, Дали је реаговао узвиком којим се поздравља тореадор: “Оле!”
Након смрти свог пријатеља, Дали на много слика приказује његово лице – необично, мученичко, одсечену главу на плажи, лик у одсјају предмета…
Када је Далијева жена и муза Елена Ивановна Дјаконова – Гала умрла (1982), он се ментално вратио у своје студентске дане у Мадриду када је први пут срео Лорку и Буњуела 1923. По речима медицинске сестре која је о њему бринула, а које је пренео “Pais” 20. јуна 2013, за све време његовог одбијања да једе, због чега је пред смрт имао нешто више од 45 килограма, она је разумела само неколико његових речи: “Мој пријатељ Лорка…”
Лорка у Њујорку
Када је чуо да ће пријатељ његове породице, професор Фернандо де лос Риос тог лета држати предавања на Колумбији, Гарсија Лорка је убедио оца да му плати трошкове како би могао да прати Лос Риоса и студира енглески језик током летњег семестра на Универзитету Колумбија. Отишао јесте, али студирао није.
Стигавши тако депресиван у Њујорк у доба Велике депресије, овај град је видео као метафору свог душевног стања. У песми Зора (збирка Песник у Њујорку, Poeta en Nueva York) Лорка у Њујорку види “четири стуба слузи”, “олују црних голубова што прскају мртву воду” – и да “понекад бесни ројеви кованог новца боду и прождиру напуштену децу”…
“Нема ништа поетичније и страшније од борбе небодера са небесима која их прекривају. Снег, киша и магла истичу, квасе или скривају огромне куле, али те куле, непријатељске према мистерији и слепе за било какву игру, секу власи кише и пробадају меког лабуда магле са три хиљаде мачева…”
Ода црном краљу Харлема
У Њујорку је, међутим, Лорка упознао и Харлем у доба харлемског препорода, доба џеза, “урлајућих 20-их”. Кажу да је свирајући клавир на журкама у Харлему, изазивао симпатије. “Pais” пише да је Лорка у Котон клубу у Њујорку схватио да џез има много везе са фламенком, да су дуенде и свинг повезани: или га имате или га немате и не можете га објаснити.
Амерички писац и критичар Ли Сигел у “Њујоркеру” под насловом “Шпански заробљеник” примећује да је песник рођен у Андалузији и који је поносно тврдио да има и циганску и јеврејску крв, развио готово фанатичну, повремено комичну, а понекад и арогантно снисходљиву привлачност према Харлему и циљу црначког ослобађања.
У Оди црном краљу Лорка каже:
Ах, Харлем, Харлем, Харлем
Нема муке као што је твоја црвена фрустрација,
Крв која кључа у твом мрачном помрачењу,
Насиље блиставо као драгуљ које кријеш у сенкама
Ти велики краљу! обучен као разводник.
У биографији Лорка: Сан о животу Лесли Стејнтон пише: “Запањен новинским огласима који промовишу прашкове за посветљивање црне коже и помаде за изравнавање црне косе, Лорка је критиковао оне Афроамериканце који би порицали своју расу и непромишљено је позвао на црначко насиље ради супротстављања окрутности беле Америке. Једног дана, написао је, црна Америка ће здробити свог угњетача, а крв ће тећи / по крововима свуда / и спалити хлорофил плавуша”.
Биографе је збуњивала Лоркина Ода Волту Витману у којем је видео симбол чистије, демократске Америке, супротстављеног свету новца и отуђења, који поседује “мужевну лепоту”, са “бутинама девичански чистим као Аполонове”…
Али Лорка, који је код куће у католичкој Шпанији имао муке са сопственом хомосексуалношћу, овде исписује низ локалних погрдних или колоквијалних назива за хомосексуалце: “Увек против вас, који дечацима дајете капи прљаве смрти са горким отровом. Увек против вас…”, виле (faeries тадашњи енглески израз за феминизиране хомосексуалце Северне Америке), пахароси (pajaros) из Хаване, хотоси (jotos) из Мексика, сарасе (sarasas) из Кадиза, апиоси (apios) из Севиље, канкоси (cancos) из Мадрида, флоре (floras) из Аликантеа, аделаиде (adelaidas)из Португала, Марике (Maricas de todo el mundo… педери читавог света..) убице голубица!
Лесли Стејнтон психолошки тумачи да ти ружни стихови отелотворују Лоркину анксиозност због сопствене феминизираности. Амерички писац и критичар Ли Сигел у “Њујоркеру”, под насловом “Шпански заробљеник”, пак пише да је “Лорка, заиста, песник жудње, али да је он, у крајњој линији, песник интензивне чежње да се ослободи страсти. Његове трагедије, иако се конвенционално читају као напади на сексуалну репресију, истински су протести против сексуалне страсти. Лорка је био последњи велики шпански католички песник иако је његов католицизам био натопљен надреализмом”.
После Њујорка Лорка 1930. одлази на Кубу. “Једино што су Сједињене Државе дале свету су небодери, џез и коктели. То је све. А на Куби, у нашој Америци, праве много боље коктеле…”
У Поеми кубанских црнаца каже: “Кад се појави пун месец, ићи ћу у Сантјаго на Куби. Ох, Кубо! Ох, кривуљо уздаха и блата! Ићи ћу у Сантјаго.”
У писму родитељима поручује: “Ако нестанем, тражите ме на Куби…”
Ла Барака у другок шпанској републици
Упркос наглашеним мрачним нотама у његовим песмама о Њујорку, Лорка је, по речима Лесли Стејнтон, напустио Сједињене Државе са обновљеном вером у свој рад… и новооткривеним ентузијазмом за живот.
Раст инфлације, финансијска криза током велике депресије и губитак подршке војске натерали су Прима де Риверу да 1930. поднесе оставку. Убрзо потом умро је у Паризу. Наду у бољу будућност пробудила је Друга шпанска република проглашена 14. априла 1931. када је непопуларни краљ Алфонсо XIII након масовних протеста напустио земљу.
По повратку из САД у Шпанију, уз подршку републиканске владе, Лорка се посвећује позоришту и 1932. формира слободну путујућу позоришну групу Ла Барака (La Barraca, Колиба) у којој је био организатор, али је и режирао, бирао глумце, изводио музику, правио сценографију и костиме и играо поједине улоге.
Ла Барака је играла прилагођене комаде класика шпанског Златног доба за сиромашну и мање писмену публику, дела Мигела де Сервантеса, Лопе де Веге и Педра Калдерона де ла Барке. Трупа је путовала по селима и малим местима у два камиона – у једном је била сценска опрема, а у другом трупа. Наступали су на трговима, у школским двориштима, импровизованим просторима. Сељаци, надничари (jornaleros) и радници, за које је ово често био први сусрет са професионалним позориштем, реаговала је снажно и непосредно.
“Федерико, зар не мислиш да би са својим плавим комбинезонима (радничким комбинезонима које су носили припадници трупе Ла Барака) и нашим плавим кошуљама (какве су носили фалангисти) могао да направиш бољу Шпанију?” То је био текст поруке коју је наводно потписао Хозе Антонио Примо де Ривера, син диктатора и оснивач фаланге (у Театру комедије 29. октобра 1933), и у некој прилици упутио је Федерику Гарсији Лорки.
Даљи догађаји су ишли током који је искључивао такву дискретну коегзистенцију непомирљивих страна. Заплет шпанске драме који се приближавао класичном античком ексодосу (завршном чину).
Био је то период пробуђених нада, али и продужења кризе и веома изражене нестабилности. Између 1931. и 1936. године влада у Шпанији се променила 16 пута. Била су два покушаја свргавања Републике: неуспела војна побуна у августу 1932. године, а у октобру 1934. године војска је угушила раднички устанак у рударском региону Астуријас.
Нова влада је амнестирала оне који су учествовали у устанку 1934. године и извела пред лице правде официре који су га угушили. Земљиште је конфисковано од великих земљопоседника без надокнаде, али подела земље сељацима је била хаотична. Штрајкови су захватили предузећа, а држава је приморала предузетнике да се повинују захтевима радника, због чега су почели да повлаче капитал из Шпаније.
Андалузијска трилогија
Конзервативни кругови су нападали трупу Ла Барака као део републиканске, секуларне политике и сматрали да позориште које финансира држава служи политичкој пропаганди. Лорка је одговорио критичарима: “Наша прва сврха је била да делујемо само у универзитетским срединама. Онда смо отишли на село и тамо смо нашли толико срдачности и разумевања… Можда и више него у престоницама. Све то упркос подложним оптужбама оних који су у нашем позоришту желели да виде политичку сврху. Не, нема политике. Позориште и ништа више од позоришта.”
Као драмски писац, Лорка је дебитовао још у пролеће 1921. године у Мадриду у Студентској резиденцији представом Чаробност лептира, која се показала неуспелом, али је достигао зенит са три трагедије Андалузијске трилогије – Крвава свадба, Јерма и Дом Бернарде Албе.
Крвава свадба (Bodas de sangre, 1933) је настала непосредно после оснивања трупе Ла Барака, али није у њој играна – премијерно је изведена на професионалној сцени у Мадриду. У њој млада бежи са свадбе са својим љубавником чија породица младожењиној кући дугује крв. Сватови својим песмама као хор у грчкој драми организују потеру, улогу богова из античке драме преузимају персонификације природних сила месеца и смрти, младожења и љубавник гину, а несрећа млада се враћа да са уцвељеном мајком оплакује мртве – пред вратима своје несуђене куће. Неки естетичари су Крваву свадбу чак проглашавали за почетак најсјајније ере шпанског позоришта још од шпанског Златног доба у 16. веку (Лопе де Вега, Педро Калдерона де ла Барка, Сервантес, Лопе де Вега, Луис де Гонгора)
У Аргентини је Лорка био примљен као “шпански Хомер”. Стигао је у Буенос Ајрес 13. октобра 1933. након премијера Крваве свадбе у Монтевидеу и Буенос Ајресу. До марта 1934. држао је предавања, укључујући и оно о Рубену Дарју, никарагванском песнику творцу модернизма у хиспаноамеричком културном кругу, заједно са Пабло Нерудом. Држали су га истовремено говорећи из различитих делова сале – реченицу једнога други би наставио…
Лорка је мотиве и структуре античке трагедије унео и у трагедију Јерма (Yerma) у којој је трагична јунакиња суочена са силама које не може да савлада, жена чија се жеља за материнством судара са чашћу патријархалног света. Драма је 29. децембра 1934. у мадридском Театро Еспањол доживела успех, међутим, католички десничарски лист “Дебате” ју је описао као неморалну и богохулну, а ултраконзервативни лист “Gracia y Justicia” је чак тврдио да пристојна жена не би смела да гледа ту јавну саблазан.
Извор: Време
