Међународне ранг-листе универзитета често се представљају као мјерило квалитета академских институција, али многи стручњаци сматрају да оне не осликавају стварни научни и образовни допринос. Проф. др Вељко Милутиновић у интервјуу говори о ограничењима тих листа, објашњава зашто оне не могу бити једини критеријум за процјену научног и образовног учинка.
У посљедње вријеме у јавности се доста говори о међународним ранг-листама универзитета. Колико су те листе уопште поуздан инструмент за процјену квалитета једне академске институције?
Генерално говорећи, ранг-листе у домену науке и образовања немају смисла. Да, баш тако – представљају бесмислени апарат за анализе и поређења. Погодне су за забаву народа, ћаскања уз кафицу, за примјене у бизнису или политици, али нипошто нијесу погодне за ригорозне научне или стручне анализе или поређења, из више доље побројаних разлога, па их зато врхунске свјетске институције уопште не узимају у разматрање.
Ево неких примјера. Универзитет МИТ, водећи свјетски универзитет у многим областима, за промоцију својих професора у виша звања уопште не гледа њихове позиције на разним ранг-листама базираним на броју радова или броју цитата, већ сваки кандидат приложи само три своја најзначајнија рада. Јасно је – ако особа А, која је већ једном прошла МИТ филтер, има само три рада, а особа Б на неком другом универзитету три хиљаде радова, мала је вјероватноћа да су најбоља три рада особе Б боља од три једина рада особе А. Све листе гледају квантитет и зато би пале на овом МИТ испиту.
Проф. др Вељко Милутиновић: Црна Гора може постати центар еколошког инжењеринга у регион
Ако повучемо паралелу са Црном Гором, поједини професори са УЦГ били би у самом свјетском врху ако би се поређење базирало само на три најзначајнија рада у њиховом научном опусу – њихова имена су свима нама добро позната, па их зато овдје не наводим, јер они живе у Црној Гори.
На универзитету Purdue један број најистакнутијих истраживача води изузетно софистициране пројекте за ДоД, код којих постоје забране објављивања за једну годину, четири године, десет година или чак четрдесет година. Такви истраживачи углавном имају повјерљиве техничке извјештаје и немају пуно радова, те не могу доприносити пласману свог универзитета на разним компаративним листама. Дакле, листе уопште не разматрају оно најсложеније што финансира ДАРПА.
Ако повучемо паралелу са Црном Гором, илустративно је сљедеће: Ранко Шћепановић, док је радио у Рачунском центру УЦГ, није могао публиковати своја најзначајнија искуства, али су му баш та искуства донијела позицију потпредсједника Интела у домену који је најзначајнији за успјех тог свјетског гиганта. Није публиковао радове које вреднују свјетске листе, али је учинио да у Црној Гори постоји не мали број јаких софтверских компанија.
На универзитету Indiana University у Bloomingtonu тежиште је на истраживањима која су од уског интереса за државу Индијану, па као таква нијесу од ширег интереса и слабо су цитирана, али су од огромног значаја за локалну средину. Ако направимо паралелу са Црном Гором, истраживања у домену екологије шума у Црној Гори или ерозије обала ријека у Црној Гори неће бити најцитиранија на свијету, али имају огроман утицај на развој датог домена у Црној Гори.
На универзитету Харвард, да би неко докторирао, довољно је да ментор да зелено свјетло – радови нијесу потребни. Чувени Иван Божовић, почасни доктор наука УЦГ, омогућио је да одређени број младих са УЦГ проведе вријеме у престижној америчкој лабораторији БНЛ, али је само дио онога што су тамо научили могао ући у радове за Nature или Science. Тамо стечено знање тих младих физичара неће утицати на пласман УЦГ.
Често се истиче да различите ранг-листе користе различите методологије и индикаторе. Шта можете рећи о критеријумима поређења на којима се заснивају најпознатије глобалне ранг-листе?
Редослиједи на ранг-листама зависе од примијењених критеријума поређења, а критеријуми поређења на свјетским ранг-листама одабрани су тако да фаворизују истраживања у главним центрима научне моћи, као и карактеристике институција које су носиоци одређених области.
Ранг-листе често укључују величину универзитета и показатеље који егзистирају само на највећим универзитетима.
На примјер: Листе пореде слонове и мишеве по тјелесној тежини. Листе пореде слонове и мишеве по количини угажене траве – мишеви не могу да угазе траву, само велики универзитети имају нобеловце.
Шта су, по Вашем мишљењу, најважније ствари које ранг-листе не узимају у обзир?
Оне не узимају у обзир оно што је најважније: (а) количину новца уложеног у истраживања на датом универзитету и
(б) број истраживача у областима које универзитет жели да развија, имајући у виду националне интересе.
Колико год да су, локално гледано, велика средства која држава Црна Гора даје за УЦГ, вјерујте ми да је то ништавно у поређењу са највећим бројем свјетских универзитета који су рангирани испред УЦГ, али и у односу на многе универзитете који су рангирани испод или далеко испод УЦГ.
Другим ријечима, ако је УЦГ у групи најлошије рангираних по броју СЦИ радова, када би се тај број радова подијелио са буџетом универзитета, можда би УЦГ искочио у групу најбоље рангираних.
Даље, ако ерозију у кањону ријеке Колорадо проучава на хиљаде гео-научника, сваки рад на ту тему добије на хиљаде цитата. Радови о ерозији у кањону Таре слабо интересују ту армију истраживача, иако је ријеч о проблему од примарног интереса за једну државу – Црну Гору.
Колико је важно да се позиција једног универзитета посматра у односу на институције сличне величине и ресурса?
Мигина Бећановић из Никшића донио је Црној Гори свјетско злато у џудоу, али у својој категорији – гдје су „вукови“, а не у највишој категорији гдје су „медвједи“.
Вјеко Пашковић из Тивта, изабран једне године за најбољег спортисту Црне Горе, донио је европско злато Црној Гори у спорту који је од примарног интереса за нацију – ватерполо, а не у хокеју на леду.
Да ли можете навести још неке примјере који показују ограничења ранг-листа?
Никола Тесла био би рангиран лошије од апсолутно свих доцената на УЦГ – шта то говори о Х индексу који је директно или индиректно битан за све ранг-листе универзитета.
Александар Кавчић је једним својим радом затворио цијелу једну област – открио је оптимално рјешење и доказао да боље не постоји. Након тог Кавчићевог открића, сви у тој области која броји хиљаде истраживача“спаковали су своје “научне кофере“ о отишли у неку другу научну област. Из тог разлога Кавчићев рад има нула цитата, а они који су покушавали да ријеше оно што је њему успјело на хиљаде.
Која би била Ваша главна порука на крају?
Нобеловац Новоселов, чести гост Црне Горе, на једној конференцији у Црној Гори у организацији УЦГ казао је да је добио Нобелову награду прије него што је објавио иједан рад у СЦИ часописима – добио ју је на бази свог доктората и једног конференцијског рада.
Нобеловац Шехтман такође је јавно казао на једној конференцији у Црној Гори да му је више СЦИ часописа првобитно одбило рад за који је касније добио Нобелову награду.
Предавања ове двојице нобеловаца на УЦГ утицала су на студенте УЦГ неупоредиво више него позиција УЦГ на било којој листи.
Све у свему, само неко ко је неупућен у суштину ових листа може да се одлучи да их консултује у озбиљним анализама квалитета универзитета и њиховог утицаја на друштво.
На крају бих цитирао ријечи једног од својих бивших доктораната, Миливоја Алексића, потпредсједника можда најутицајније корпорације у сфери микропроцесора – Qualcomm:
(а) За успјех у образовању најбољи критеријум за поређење универзитета јесте да се упореде студенти са просјечном оцјеном и шта они знају на такмичењима из разних области. Један осредњи студент са ЕТФ-а на УЦГ можда зна Signal Processing неупоредиво боље од осредњег студента са Харварда или МИТ-а.
(б) За успјех у науци битна је просјечна цијена научног рада. Док цијена једног СЦИ рада на Харварду или МИТ-у може достићи и милион долара, цијена једног СЦИ рада професора на УЦГ може износити само неколико долара или чак неколико центи.
Представљена публикација УЦГ са препорукама за десетогодишњи развој Црне Горе
Професор Вељко Милутиновић, поријеклом из Стијене Пиперске, је:Life Fellow of the IEEE, Washington D.C., USA (највише звање у највећој свјетској научној институцији за академију и индустрију у домену електротехнике).
Member and former Treasurer (The 2nd Chair of the Board), Academia Europaea, London, UK (европска академија формирана са циљем да промовише паневропске вриједности, настала на иницијативу Британског научног друштва, Њемачке академије Леополдина и Шведске краљевске академије). Члан Инжењерске академије Србије, Београд (од њеног оснивања). Инострани члан ЦАНУ, Подгорица.
На Purdue University први пут је изабран 1983. године, гдје је у различитим звањима континуирано радио до 1995, а тренутно је Guest Lecturer од 2015. године.
На Indiana University in Bloomington је Ађунт Професор од 2015. године.
На МИТ Media Lab био је Guest Lecturerтоком пет узастопних година до периода пандемије ковида.
На Harvard CE+CS био је Guest Lecturer такође током пет узастопних година до периода пандемије.
У прошлости је биран у различита академска звања и на сљедећим универзитетима:
TU Wien, Universität Wien, TU Graz, AMEU/Wien, Љубљана, Копер, Београд и Подгорица, као и на Bogazici University у Истанбулу и Хебреw Университy у Јерусалиму.
Почасни је грађанин Берата, албанског града под заштитом UNESCO-а, а пет година био је почасни професор државног универзитета у Скадру.
Извор: РТЦГ
