Пише: Проф. др Драган Јаковљевић
Методологија је не само важна области модерне филозофије, већ од значаја и за разумевање форми и начина научног сазнавања уопште, унутар различитих појединачних наука. Утолико њој припада један трансдисциплинарни смисао у погледу тумачења и оријентисања научне праксе. Како стоји са том дисциплином у нас?
Код старијих српских филозофа, питања опште методологије су често била разматрана као одељак у оквирима уџбеника логике. (Као у „Логици“ А. Васиљевића, први део, Београд 1871.) То је било повезано са тадашњим схватањем методологије као примењене логике, које и данас има одјека. Савремено бављење методологијом у Србији везано је пак за дело Михаила Марковића (1923-2010), професора Филозофског факултета у Београду, али и више иностраних факултета, те члана САНУ. Главна методолошка дела су му „Филозофски основи науке“(1981) и „Критичка друштвена наука“ (1994). Премда су његова истраживања имала и шире претензије, најзначајније прилоге је ипак пружио методологији друштвених наука. Притом је заступао гледишта добрим делом блиска схватањима чувене „Франкфуртске школе“, од које је био преузео појам тзв. „еманципаторских интереса“ као једног од водича друштвенонаучног сазнања – који иначе изворно потиче од Макса Шелера. Супротстављајући се позитивистичкој традицији, одбацивао је методолошко начело „вредносне неутралности“ друштвених наука, снажно се залажући за њихово друштвено ангажовање на плану критичког усмеравања праксе, у складу са хуманистичким вредностима. Други комплекс питања по којем је он био интернационално познат и признат тицао се је методолошких аспеката детерминизма. Тумачећи социјални детерминизам, он полази од појма „стања система“, надовезујући се на класичне спорове о дихотомији „разумевајућих“(„идеографских“) и „објашњавајућих“(„номотетичких“) наука. Неки његови радови код нас нажалост још увек нису преведени, па тако и оглед о рационалности самих методолошких правила, објављен 1981 у Аустрији.
На бившој југословенској академској сцени одељење за филозофију Филозофског факултета У Београду је било препознато баш по бављењу методологијом. Марковићево дело су на том факултету онда били наставили Станиша Новаковић (1930-1992), чија су главна списи „Хипотеза и сазнање“(1984) и „Увод у општу методологију и историја методолошке мисли“(1994). Важио је као добар познаваоц савремених токова у методологији и филозофији науке, а допринео је и рецепцији идеја великог методолога Карла Р. Попера у нас. Између осталога и преводећи његово капитално дело „Логика научног открића“(1973). А онда и Светозар Синђелић (1946-2021), са књигама „Кумулативизам и револуција у науци“(1997) те „Релативност научне рационалности“(2008). У колегијалној јавности познат по професионализму у бављењу методолошким темама, он се је у тим списима суочавао са неким модерним трендовима, попут пласирања релативизма у тумачењу научног схватања света. Притом је формулисао неке подстицајне, али делом и неоригиналне и контроверзне тезе. Разматрању Поперових методолошких идеја је на један обухватнији начин допринео и Милан Брдар са Института за друштвене науке, у његовој познатој студији „Поуке скромности“(2008).
Након вишедеценијске везаности за Београд, бављење методологијом и њено увршћивање у наставу се је у новије време, не увек са истим успехом, најзад почело селити и на неке друге високошколске установе у Србији. Рецимо на Филозофски факултет у Нишу. Ту методологију предаје проф. Биљана Радовановић, чији је главни спис „Прилози методологији и филозофији науке“ (2020). То издање додуше пружа одређене употребљиве информације, али поглавито на једном сразмерно елементарном нивоу. То није охрабрујуће, имајући у виду већ досегнуту разину бављења овом дисциплином у нас, давно остварена дискусиона достигнућа, које је ова књига могла и требала да узме у обзир. Већина разматрања је сразмерно површног карактера, превасходно региструјући шта је један или други аутор говорио, те пружајући само неке врло базичне наводе о одговарајућим питањима, без залажења у неопходне дубље анализе. Тако рецимо при излагању „Хемпеловог модела објашњења“ (тачнији назив би био „Хемпел-Опенхајмеров модел“(1948)), уопште се не региструје поводом истог вођена критичка расправа, у њој отворена питања (Скрајвен, Фридмен идр.). При приказивању Т.С. Кунове концепције о научним револуцијама, не утврђују се важни утицаји старијих теоретичара попут Л. Флека идр. Поврх тога, нити се уочавају потоњи интерпретативни помаци до којих је код самог Куна било дошло, нити се уопште помиње врло убедљива систематска критика те концепције која је још осамдесетих година била формулисана од стране методолога блиских Поперу. А када се већ залази у те теме и питања, то су ствари које би се онда свакако морало знати. Нешто бољи су одељци „Појава субдетерминације у науци“ и „Редукционизам“, док други нажалост већином остају практично испод у нас давно реализованог нивоа анализирања одговарајућих тема. Неубедљив је и одељак „Хришћанство и наука“ који очитује непознавање важних савремених гледишта (Паненберг, Бохењски, Вајцзекер, Серл… ). Тако да и уз неке скромне почетне резултате, настојање да се студентима Универзитета у Нишу пруже и сазнања из методологије и филозофије науке, ипак још није донело довољно квалитетне учинке.
Филозофски факултет у Београду дакле и даље остаје неприкосновено средиште за истраживања из домена методологије и филозофије науке у Србији. Методологију сада ту заступају проф. Александра Зорић („Индуктивистичке претпоставке научног реализма“, 2007) и проф. Ева Камерер („Телеологија и телеономија: класични филозофски проблеми модерне биолошке теорије“, 2009). Обе су својим радовима већ стекле солидан углед у колегијалној јавности. Занимљиве методолошке налазе је пружио и проф.Слободан Перовић („Квантна револуција“, 2019), предавач историје и филозофије науке на истом факултету, који у међувремену располаже и интернационалним рејтингом. Рецимо тумачењу експеримената у физици, али такође и у психологији, те извођења хипотеза и теорија из експерименталних резултата. Допринео и експликацији објашњавалачких стратегија у биологији, као и интертеоријских релација унутар квантне механике. Премда недовољно познат у јавности, Перовић је данас по свој прилици водећи српски стручњак за филозофију науке – бар када се ради о филозофији природних наука. Иначе, међу нашим стручњацима је последњих деценија и приметно једно померање тежишта интересовања ка интерпретацији природнонаучног сазнања. За сада још без дефинитивног сврставања уз неку од стандардизованих позиција у тој области. Насупрот томе, смањен је удео бављења савременом методологијом и филозофијом друштвених наука. Тај занимљиви помак уједно значи разилажење са традицијом коју је васпоставио М. Марковић. Те пропуштање прилике, да се надограђујући његова истраживања можда изгради и својеврсна властита школа филозофије друштвених наука.
Што се тиче будућег статуса наставног предмета методологија (и филозофија науке) у нашем високом школству, то ваља констатовати да би њему требало пружити више простора и мимо студија филозофије. Дакле у статусу једног корисног општеобразовног предмета на студијама разних профила. Јер коју год научну дисциплину студирали, студентима је потребно да знају како се граде научне теорије, који су модели истраживања и објашњавања применљиви у одређеним наукама, како расте научно знање… Уједно би ваљало тежити и једном уједначенијем нивоу бављења том дисциплином у нашим академским центрима.
Аутор је редовни универзитетски професор (УЦГ) у пензији
