Припремио: Лазар Џамић
Крајем прошле године, Академска књига из Новог Сада објавила је допуњени превод књиге Историја Србије – од раног средњег века до данас професора др Дејана Ђокића, која је почетком 2023. објављена на енглеском језику у издавачкој кући Cambridge University Press, као прва књига о српској историји коју је овај издавач објавио за своја скоро четири и по века постојања. Књига је одмах након објављивања добила похвале угледних историчара у региону и свету.
На 600 страна књига сажима целокупну познату историју Срба и Србије. Као што аутор објашњава у уводу, књига почиње сеобама Словена на Балкан у шестом и седмом веку, а завршава се савременим сеобама – афричких, азијских и блискоисточних миграната – који пролазе кроз Балкан и Србију на путу ка западној Европи, сеобама Срба (и суседних народа) са Балкана на запад, и коначно, најновијом сеобом Словена на Балкан, пре свега у Србију: Руса и мањег броја Украјинаца и Белоруса који су избегли услед трагичног руско-украјинског рата што је ескалирао у фебруару 2022. године.
Дејан Ђокић је редовни професор историје на Националном универзитету Ирске Мејнут и некадашњи редовни професор историје на Goldsmits колеџу Универзитета у Лондону, где је основао Центар за проучавање Балкана. Гостујући је професор на Универзитету Хумболт у Берлину и стални сарадник британског Краљевског историјског друштва. Био је научни сарадник и стипендиста Британске академије, Фондације Александар фон Хумболдт и Фондације Ливерхјум. Поред недавно објављене историје Србије, аутор је и књига Пашић анд Трумбић: Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes(Лондон/Чикаго, 2010) и Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia (Лондон/Њујорк, 2007; српско издање Фабрика књига, 2010).
“ВРЕМЕ”: Ваша књига је један од ретких ‘синтетичких’ историја Србије. Шта израз ‘синтеза’ подразумева, какву врсту приступа?
ДЕЈАН ЂОКИЋ: Синтеза је приступ који подразумева сажету форму, рад који обично покрива дужи временски период или комплексну тему и у ком историчарка или историчар анализу базира на сопственом читању постојеће стручне литературе. Добре синтезе су књиге са аргументом, мешавине анализе и нарације а не сувопарне процесије догађаја и датума; оне би требало да допринесу не простој акумулацији већ стварању знања. Веома је важно и да синтеза (али и остале историјске студије) буде написана лепим, књижевним језиком. Као примере навео бих код нас преведене књиге Ерика Хобсбома о европском ‘дугом’ деветнаестом и ‘кратком’ двадесетом веку или Марка Мазауера о Европи у двадесетом веку као ‘мрачном континенту’, и историје Балкана и Србије и Другог светског рата Стевана К. Павловића.
Како ви видите сличности и разлике ваше књиге са постојећом литературом?
Почетком века појавиле су се три одличне историје Србије, односно Срба Стевана Павловића, Холма Зундхаусена и Симе Ћирковића, пре којих је постојала само једна синтеза модерне историје Србије на енглеском, сада већ класична али помало превазиђена двотомна књига Мајкла Боре Петровића објављена 1976. године. Павловићева и Зундхаусенова књига се фокусирају на модерну историју, а Ћирковићева на средњи и рани нови век, иако укратко покрива и нови век. На промоцији српског издања те књиге професор Ћирковић је рекао да се ради о првој целовитој историји Срба, од књига Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића које су писане још почетком прошлог века, односно пред Други светски рат. Ту негде треба сместити моју књигу у постојећој литератури.
Зашто сте књигу писали на енглеском па је онда преведена на српски?
Све своје радове сам написао на енглеском језику, на ком сам студирао и докторирао историју и на ком највише размишљам о историји. А понуду да напишем књигу добио сам од уреднице Кембриџове едиције Сажете историје. Цамбридге Университy Пресс је основан 1584. па је старији или постоји у континуитету дуже од већине земаља чије сажете историје је објавио.
Да ли је ваша књига историја Србије или српског народа – у чему су разлике ако постоје?
Она је и једно и друго. То што српска држава није постојала у већем делу периода који књига покрива није само проблем с којим се суочава историчар Србије, слично је и када су у питању историје Италије, Немачке или Албаније, Босне, Грчке, Хрватске итд. Нисам, међутим, ово нужно видео као препреку него као прилику да се одмакнем од државног и националног оквира и да уместо искључивог фокуса на политичкој историји, књига има и елементе друштвене, економске, културне историје и историје сексуалности. Такође, у књизи дајем простора и групама и појединцима који обично нису укључени у историје Србије: женама, Муслиманима, Јеврејима, Албанцима, Ромима, Власима, сексуалним мањинама, политичким дисидентима…
Једна од кључних теза ваше књиге је да Србија несумњиво припада европском цивилизацијском контексту. На који начин то објашњавате?
Историју Србије и Срба разумем као део ширег европског оквира; као што и историје осталих земаља имају неке своје посебности, тако их има и Србија. Европску историју не идеализујем, већ сам близак идеји колеге Мазауера који је Европу у двадесетом веку назвао ‘мрачним континентом’. Тако да Србију видим у Европи са свим њеним добрим и лошим историјским искуствима.
Национални идентитет често осцилира између есенцијализма и релативизма, између имагинарног и феноменолошког, плуралног и монолитног. Какав је ваш став о овој теми, колико је за вас српски идентитет стваран, специфичан или чак и фиксиран, и шта је на њега највише утицало?
Припадам оним историчарима који нације виде као модерну појаву, али сам током рада на књизи консултовао и радове историчара етничких идентитета у средњем веку попут Патрика Гирија и Валтера Пола. То нису биле нације у смислу каквим их данас разумемо, али и у случају премодерних и модерних националних идентитета, ради се о флуидним, неретко хетерогеним групама у којима је припадност била делимично заснована на идеји сродства и заједничког порекла, а делимично су биле резултат контекста и историјских околности. Нације су динамичне категорије, чије се значење и симболи који их одређују стално мењају, чак и током наших живота.
Још једна од важних теза ваше књиге је и то да су миграције и односи са другим етничким заједницама, на пример у време цара Душана, један од феномена који је обликовао (и данас обликује) српско друштво. Како? Да ли смо ми одувек били мултикултурални?
Два наратива које помињете нису нужно искључиви, посебно у тако дугом периоду који моја књига обрађује. Захваљујући Душановом законику, знамо да је друштво у тадашњој Србији било изузетно хетегорено и по томе се није разликовало од већине осталих средњовековних друштава. Две највеће и најважније државе које су Срби изградили у својој историји биле су мултиетничке, што се види у називима ових држава. Душаново царство је било српско-грчко (а у њему су живели Албанци и Власи, римокатолички трговци из Дубровника и Котора, немачки рудари, скоро сигурно и други Словени попут Бугара итд). Југославија је настала као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, да би касније у њој своју националну еманципацију доживели и Бошњаци-Муслимани, Црногорци и Македонци, док су Албанци имали висок степен аутономије.
Сарајево се с правом сматра као пример мултиетничке средине, али и у центру Београда, у кругу од неколико стотина метара око Улице краља Петра, имате српску патријаршију, џамију и синагогу, односно јеврејски културни центар, а ни седиште Београдске надбискупије у Улици Светозара Марковића није далеко. У близини Манастира Милешеве, чији значај за српску историју није потребно истицати, налази се џамија у којој се чува најстарији или један од најстаријих примерака курана на Балкану. Милешева такође повезује династију Немањића и Светог Саву са Бајом Соколовићем, односно Мехмед-пашом Соколовићем, једним од најзначајнијих великих везира у историји Османског царства. Да ли је Бајо/Мехмед-паша био Србин или Босански муслиман или можда пре неко са израженим османским и муслиманским идентитетом који је, међутим, био свестан свог порекла и говорио матерњим језиком? Моја књига у историју Србије интегрише и муслимане попут Мехмед-паше (али и разних других османских паша, војсковођа, писаца и песника српског или јужнословенског порекла). Историју Србије тумачим као вишеслојну. Српско друштво кроз историју је било хетерогено, мултиетничко и верски мешовито. На крају, зар нису неке од најважнијих српских манастира из 13. века зидали католички мајстори са Јадрана, што је одличан пример коегзистенције “истока” и “запада” (да употребим ове модерне категорије које нису биле познате у средњовековној Србији)?
Једна од тема домаће историографије је тумачење односа Србије и Југославије: од једног од највећих домета српске историје до тамнице народа. Ови меморијски обрачуни су углавном део наших политичко–идеолошких обрачунавања. Који је ваш став о овој теми?
Идеја о тамници народа није нова, тако су национални идеолози (италијански, мађарски, чешки, пољски, јужнословенски) још у 19.веку описивали Хабзбуршку монархију и Османско царство, вишенационалне империје које су представљале сметњу стварању националних држава. Тако је касније и Лењин описивао Руско царство. Не изненађује што националисти широм бивше Југославије описују Југославију као тамницу народа. У мом тумачењу, стварање Југославије представља највећи домет модерне српске историје (као и историја осталих јужнословенских народа). Југославија, посебно она после 1945. се, међутим, неретко и идеализује. Ја сам за критични и несентиментални приступ историји Југославије и Србије, као и историјама Хабзбуршке монархије, Османске државе…
Какав је ваш однос према историјској дистанци, да ли је она и даље кључни концепт у модерној историографији или је та позиција еволуирала?
Мислим да је инсистирање на историјској дистанци само изговор да се не пише о савременим и политички осетљивим темама. Када погледате како се емотивно пише о Другом светском рату, или османској владавини на Балкану, или чак о средњем веку, онда не можете а да се не запитате да ли временска дистанца заиста доноси објективнија тумачења прошлости. Сматрао сам да би било интелектуално непоштено да се не осврнем или да тек пређем преко ратова из 90-их година прошлог века или пада у популизам и аутократију после 2012, након деценије демократског прогреса и наде, током које су демократске институције преживеле чак и једну такву трагедију као што је убиство Зорана Ђинђића.
Пуна су нам уста историје свакога дана, на сто начина, али да ли смо ми заиста заинтересовани – и да ли знамо – за нашу стварну историју, или само за митове и интерпретације корисне за дневнополитичку пропаганду?
Не знам шта би била стварна историја – то није нешто неутрално што постоји мимо нас; историја зависи од тумачења и избора материјала од стране историчара. У Србији је можда једино теже од историчара бити селектор фудбалске и кошаркашке репрезентације. Свако има своје мишљење како би та Србија (фудбалска, кошаркашка, историјска) требало да изгледа, што је донекле разумљиво и у реду, али проблем настаје када превладају незнање, национални романтизам и мит и дневнополитичка пропаганда.
Србија већ дуго живи у екстремизованом стању свести, на разне начине. Како ваша књига може да помогне у успостављању баланса што се тиче и тумачења наше историје и нашег односа према свету, посебно Европи? Да ли ће ваш балансирани приступ, како бива, сметати свима, са свих идеолошких страна?
У књизи истичем мултикултуралност, саживот, модерне и прогресивне токове и у главни наратив укључујем и разне мањине, као што сам поменуо. Национална и верска хетерогеност и миграције су у српској традицији, а не нешто што тобоже угрожава национално јединство и идентитет. Модерну Србију су изградили мигранти који су насељавали некадашњи Београдски пашалук, односно касније и Кнежевину Србију. Можда ће такво тумачење заиста да засмета некима, али то је већ изван моје контроле.
На крају, да ли нас наша тумачења и опсесија према прошлости спречавају да планирамо будућност земље? Да ли ми стално возимо тако што гледамо у ретровизор?
Историју, не само Србије, не тумачим као једну праву линију која иде напред, или назад, или као круг, него као више линија, од којих неке иду напред, неке назад, друге лево, треће десно, неке су праве, друге кривудаве, а неке испрекидане; једне се крећу предвидљивим током, друге не. Због тога сам, између осталог, у договору са Бором Бабић, директорком Академске књиге, изабрао слику Ивана Радовића Град [Сомбор] из 1921. за корице српског издања књиге. Та слика на изванредан начин илуструје моје разумевање историје. А и пажљив посматрач ће на њој приметити православну и римокатоличку цркву, које симболишу мултикултуралност као саставни део српске историје. Иначе, за корице енглеског издања изабрао сам слику Саве Шумановића На бунару (1924), чиме сам хтео да страној публици представим можда највећег српског сликара који је практично непознат ван граница бивше Југославије. Такође, желео сам да одступим од неписаног правила да на корицама имам сцену из неке битке или портрете владара.
Извор: Време
