Пише: Проф. др Борис Б. Брајовић
Негдје у дневнику Андреја Тарковског нашао сам мисао коју је он записао да је дијете када се роди најсавршеније и најпаметније биће. Чудесна мисао, помислио сам када сам је прочитао. Знамо да је одојче најњежније и најљепше биће на свијету али откуд да је најпаметније и најсавршеније. Одојче настаје и расте у додиру мајчином, у дојењу, у мажењу, у пољупцима, у милозвучним гласовима ближњих, другачије не може да живи, њему је потребан други. Одојче улази у свијет људскости преко односа, тако сазнаје свијет језика и симбола. Оно зна одмах својим крхким бићем ону тајну коју објелодањујемо цијелог живота а да је никад до краја не разоткријемо а то је да смо бића односа и да је заједница наша једина и истинска отаџбина.
Исто тако кад одлазимо са овог свијета, сусрећемо се са истом тајном очекујући да ће неко тамо нас дочекати и брижити о нама. Да ће нас сусрести тамо неко, само што тада носимо са собом библиотеке свога искуства, својих рана, знања и вјерујемо да ће их прочитати и разумјети Онај који ће нас тамо дочекати. А Он је све наше библиотеке већ изчитао.
О библиотеци је и у овој причи ријеч, о библиотекама које чекамо да неко прочита и оне које постоје и оне нестале. А овдје је ријеч о библиотеци Пеђе Вукића. Није свака библиотека иста јер има оних у које су уткане и наше наде, сумње, али и наше вјере и наши завјети. Има томе већ тачно мјесец дана око 11. маја како ми је отац Павле Божовић показао пун гепек старих књига и испричао причу о њима. Његов пријатељ подгорички књижар га је позвао, као и много пута до тада, да погледа неких тристотињак књига које му је неко донио са сметлишта, па ако хоће да купи неке.
И отац Павле је узимајући у руке једну по једну, отварао их и читао посвете у њима и пронашао четрдесетак посвета, неке су биле од непознатих људи, професора, историчара, умјетника посвећене истом човјеку али двије су књиге биле са посветом од два патријарха, једна коју је један патријарх и сам написао а друга је била духовног садржаја неког руског оца.
Али све су то биле посвете власнику библиотеке са сметлишта Пеђи Вукићу. Касније је отац Павле пронашао код других људи још исто толико књига и они су их поклонили када су чули чија је то библиотека. Неки други нијесу хтјели да их продају. Митрополит Амфилохије је одмах након упокојења нашег Пеђе замолио оне којима је повјерена његова имовина да уступе или продају за његов легат у Цетињском манастиру ову библиотеку. Обећали су да ће то учинити али нијесу испунили обећање. Неко је библиотеку Пеђе Вукића која се имала скоро шест хиљада дао да се запали или преда у стари папир скоро истог дана и мјесеца као и 1933. године у Берлину на Опернплацу, одмах поред Унтер ден Линдена. Али то је друга прича и знам да ће сваки Србин на овом свијету послати по једну књигу са посветом Пеђи да направимо велику библиотеку у његовом легату. Бог ће се постарати за то. Овдје је ријеч само о посветама патријараха нашем Пеђи. И они су знамен Пеђиног живота. Посветио је на Цетињу цијели свој живот тим посветама, живот посвета српским патријарсима на Цетињу. И данас када га нема он брани и сваког српског патријарха о којима је читао и којима се дивио али и садaшњег патријарха Порфирија, којег не знам да ли је упознао за живота. Није ни важно али знам да би свим својим бићем разумио и бранио личност патријарха јер је за њега смисао живота није био у корисности већ у истини, а живот у Цркви је било питање части.
И када би, каквим чудом, а чуда су дио овога живота, чуо како нападају патријарха због његове бесједе пред попис у Храму у Подгорици, кад би Га оптуживали за политичку пристрасност, за неодговарајућу реакцију на писмо шест епископа он би бранио патријарха са Цетиња.
Био би поносан на личну храброст патријарха приликом устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу. Не би разумио у потпуности све оно што се у духовном животу наше Цркве догодило од његове смрти. Црквени јутјубери са својим попадијама, ишчашени духовни чудаци са својим парацрквеним ставовима, монаси који су више на јутјубу него у својим манастирима, бесмислене бесједе, проповједи и посланице назови духовника на чијим предавањима дође више људи него у недељним службама у Београду, пресвлачења свако мало светитеља и прављење нових Острога све би то растужило Пеђу и осамило у његовој библиотеци које више нема.
И све би разумио само једно не би, небригу према владикама и монасима у Сјеверној Македонији. Дивио се жртви митрополита Јована Вранишковског који и данас служи тешко болестан без икакве бриге и помоћи и он и свештеници и владике које су остале вјерни Српској православној цркви. Примјетио би, још како да нигдје на црквеним прославама у Србији нема наше сабраће из С. Македоније јер их нико не зове ни помоћ не шаље а и онда кад дођу до Београда не нађе се времена да их прими онај који треба. Разумио би Пеђа све то али не и зашто нема брига и брижења за њихове жртве и њихове личности.
Проф. др Борис Брајовић: Mojoj души се жури. Руководник за политичаре
Они и не постоје и неће постојати док имамо духовних блокадера своје браће. Има једна прича коју бих Пеђи на све ово испричао а он би се насмијао и прихватио је. Када су пресвлачили епископа величког Гаврила Светогорца који је уврштен у светитеље Македонске православне цркве десило се нешто чудно, а и чудновате ствари су дио овога живота. Јеромонах Гаврил Светогорац је хиротонисан за епископа Величког мало прије своје смрти у августу 1989 године а умро је 12 јануара 1990 године. Провео је живот часног и простог монаха и на Светој Гори и по манастирима у Македонији, епископство и није желио али је другима требало да његова монашка риза преобуче се у архијерејске одежде.
И када су скоро отворили његов гроб у који је положен у архијерејским одеждама видјели су да архијерејске одежде више нема, сва се претвориле у прах и расула а само се видјела тамна монашка риза и испод ње човјек.
Извор: ИН4С
