Са забринутошћу и будном пажњом смо примили вијест да постоје намјере да се вишедеценијско академско и научно прегнуће, под покровитељством Универзитета Црне Горе, написано на српском језику, институционално „преуреди” и инкорпорира у туђу културну матрицу, научне обрасце, те да им се, на концу – без претходне сагласности са научним дјелатницама – дода ознака језика на коме нису стварани. Не сумњамо да ће се домети и намјере овог покушаја поново немушто камуфлирати слабим аполгетским стратегијама као да је читав подухват, у ствари, племенита намјера квалификовања цјелокупног академског насљеђа насталог на простору Црне Горе као „црногорског” у смислу „државног припадања” (што је, уосталом, слично и перфидно, покушано и са баштином Српске Православне Цркве у Црној Гори). Ипак, чак и такав, мутан и вишеструко импликативан, приступ не може да издржи пробе елементарне логике, научне акрибије и људске пристојности. Не може ни да не изазове искрену бојазан јер су слични институционални захвати и маневри већ спровођени над српском баштином (па су тако многа дјела српских аутора и на српском језику у фондовима Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић” заведена као да су писана на црногорском), наравно, у оквиру шире кампање отворене дискриминације српског језика којим, и даље, говори далеко највећи број становника Црне Горе.
Ретроактивно маркирање „црногорским” научног, културног и књижевног стваралаштва на простору Црне Горе беспотребно је, и без сврхе, чак и уколико је једини циљ да се њиме просто назначи црногорски територијални оквир. И у том смислу, оно је вишеструко проблематично јер је, рецимо, књижевно стваралаштво Срба у Црној Гори неодвојиво и незамисливо без њихове интегрисаности у шире српске књижевне и културне токове. Ваља тако подсјетити на случај великог и међународно признатог писца, Бранимира Бране Шћепановића, који је једног овдашњег издавача тужио зато што је његов роман „Уста пуна земље”, који припада српској књижевности, правним насиљем, преименовао у црногорски роман.
Уз подсјећање, дакле, да овакви примјери културне апропријације и правног разбојништва, обично не пролазе без непотребних спорова, ми се надамо да изречени наум није ништа друго до неспретно срочен исказ или случајна омашка. У супротном, неко би с пуним правом читав проблем могао да посматра као кочницу прогреса, повратак у беспредметне полемике али и наставак дискриминаторне политике поражених политичких структура.
