О томе на које је гране спала историографија код нас, и како један „водећи историчар“ дозвољава да се бламира пишући глупости, мислим да бољег примјера од овога нема. Каже Живко Андријашевић: „Од краја 17. вијека нема ниједног знака неодређености пећког патријарха над цетињским митрополитом, нити Цетињска митрополија функционише као дио Пећке патријаршије, односно Српске цркве“. Јер, каже, „нијесам нашао у историогрфским радовима, а не износе га ни апологете СПЦ“.
Очекивало би се од историчара да се послужи неком архивском грађом осим историографских радова за правит овакве велике тврдње. Али и без архивске грађе постоји прегршт доказа објављених у објављеним чланцима и књигама који недвосмислено показују да цетињски трон јесте јерархијски јесте био подређен пећком.
Управо с краја 17. вијека постоји објављен документ у ком црногорски збор обавјештава которског провидура да је по „заповиједи свештенога архиепископа Арсенија Црнојевића, патријарха српског“ изабрао о потврдио за цетињског владику Саватија намјесто умрлог Висариона, и да су га „контенти узет“; тај документ није никаква новина него је познат историчарима више од вијека. А и сам Данило, који је изабран мало потом, преходио је до Сечуја у Јужну Угарску да га тај исти Арсеније, сада избјегао тамо за повлачећом се аустријском војском, а иначе и сам родом из Црне Горе, посвети за владику. Сачувана је и његова диплома гдје му патријарх дарује скендеријску епархију. Тај исти Данило, вођа „национално-олободилачког покрета“, добиће 1712. бујрунтију од Ахмед-паше да може да обавља епископску службу на османској територији. 1717. и 1718. завршће својој столици и трима од четирију црогорских нахија привилегије пред млетачким Сенатом, којима ће, међу осталим, добити право духовне јурисдикције над православнима у Боки, и чиме је сам постао млетачки поданик, све вријеме, наравно, водећи кореспонденцију са османском господом из Спужа, Жабљака и Подгорице.
Кроз двадесете године 18. вијека биће Данило у врло непијатним односима са својим претпостављеним у Пећи, два пута биће формално свргаван, иако без посљедица, а и његова паства му је у једном тренутку пријетити да ће тражити од патријарха да га смијени. А такође је Глигор Станојевић, који је радио са млетачком грађом, доносио податке о визитацијама пећких патријарха по Црној Гори и Приморју који су ондашњим млетачким властима задавали толико главобоље. Рећи да тих података нема не значи да их нема, него да се један историчар није удостојио да прочита то што му колеге које су заправо користиле архивску грађу писале и објављивале.
Проблем институционалног континуитета цетињске столице не постоји без у главама националистичких крвопутника.
Извор: Вук Ускоковић/Фејсбук
