Недостатак средстава (не нужно финансијских, већ првенствено интелектуалних, у смислу недостатка хуманог потенцијала) за доношење неопходних одлука: полтронско- колонијално преузимање одређених ствари које су пласиране као јако квалитетне, јер су „тобож“ преузете са Запада, одбацивање сопствених предности и потенцијала наших младих – то су све недостаци образовног система у Црној Гори кроз призму Јанка Пауновића, докторанда права на Универзитету у Бечу и истраживача на Институту за Римско право и античку правну историју.
А потенцијала код младих, како сматра, има на претек.
„Ако већ реципирамо Запад, онда треба да почнемо од Харварда и интелектуалних кругова. Против те рецепције немам ништа против. Напротив. Али имам против сујете која постоји код одређених генерација, нарочито старијих, недостатак критике према сопственом раду, интернационализацији, у смислу, не колонијалном ломљењу кичме, већ упознавања и стицања познанства са људима из ванка“, истиче саговорник у серијалу „Најбоље из Црне Горе“.
Пауновић је на докторским студијама у Бечу од јануара прошле године, а тема доктората је „Право мираза у которском Статуту“, писаном у Венецији 1616.
„Kао правника и некога ко долази из Црне Горе интересовала ме скоро свака тема, која има везе са Црном Гором- не претјерујем када то кажем. Тема которског Статута, као једног од највећих споменика правне историје (не јединог) свакако да је била у мом фокусу, јер сам из Боке которске. Материјал которског Статута прештамапан је 2009, а ријеч је о једном великом пројекту као што је Државни архив Црне Горе“.
Иако је писано већ доста на ту тему, како од историчара, правних историчара, али и историчара умјетности, Пауновић је, како истиче, хтио да да своје виђење и приказ о неким нерасвјетљеним моментима наше (правне) историје.
„Материјал је дигитализован и то радом заслужних људи, које овом приликом нећу набрајати, јер их је много. Генерално је код нас похрањено доста материјала, а који истраживачу имају прилику да обрађују. Скренуо бих пажњу не само на которски архив, већ и на херцегновски архив, нарочито када је ријеч од периоду аустријског владања/окупације Боке которске“, напомиње Пауновић.
Прилику да се упозна са академским свијетом на свеобухватан начин пружили су му, каже, генијалци- професори Томас Симон и Сима Аврамовић. Тада и бива заинтересован причом о Валтазару Богишићу и то мало више од уобичајених флоскула „што се грбо роди ни вријеме не исправи“.
„Заголицан том темом, наставио сам да размишљам о могућем докторату, затим добио препоруке од поменутих професора и онда сам чекао своју прилику. Након долазак ментора проф. Родригуеза у Беч на Kатедру за римско право пријавио сам се за посао, на крају га и добио“.
Пауновић није добитник ниједне стипендије, већ је, како нам кроз осмјех каже, до завршетка мастер студија (које нијесу реформисане болоњским системом у Бечу) једино био добитник фамилијарне стипендије оца и мајке.
„Изазови су свакојаки, највише економски, јер немају сви ту прилику да оду у иностранство, да добију неко боље образовање, а које је увијек више плод самосталног интересовања (пођеднако има добрих научника и код нас, али и у другим ђеловима свијета). Од великог значаја за мене је било окружење – уз дужно поштовање према свима, окружење има огроман утицај, нарочито у раних фазама образовања, али и систем који треба да извуче највише из човјека. Понављам, имао сам срећу и привилегију да ме има ко исфинансирати.
Наравно, радио сам и неко вријеме на студентским пословима, држао часове тениса (било је и другара, који су се самостално финансирали од почетка, њима капа доље). Тако да када говоримо о студирању ван граница Црне Горе финансијски изазови су дефинитивно у првом плану, а прилагођавање новој средини и остали феномени су од секундарног значаја“- искуство је Пауновића.
Признаје и да је одлуку о школовању у иностранству донио без неког дубљег разлога.
„Било је више препорука и наговарање моје пријатељице из Гимназије из Београда. Учио сам њемачки од основне школе, што је свакако допринијело одлуци да студирам у Бечу, као и сами услови за студирање који су били повољни.На примјер било је 18 еура по семестру- у виду ратне оштете која је трајала до 2014, онда 382 еура по семестру, сада је 750 по семестру“, прича нам Пауновић.
Од непроцјењиве важности је, не крије, то сопствено признање да је у одређеним моментима успио да оствари нешто, што је у појединим тренуцима, можда, превазилазило његове интелектуалне капацитете.
У разговору за Дневно не спори и да недостаје простора да се најбољи кадар који имамо оствари баш ту, у Црној Гори.
„Да фали простора да се ти људи остваре, заиста, фали. Овом приликом желим да истакнем и сљедеће: не мислим да смо ми нужно бољи или паметнији или образованији, чињеницом да смо отишли из Црне Горе (привремено). Ради се само о побољшању услова, јер једино кроз одређену критику рада и сарадњу са другим људима долазимо и напредујемо. То је један заједнички подухват, треба омогућити људима да добију то, поготово онима који то у сваком смислу заслужују, пошто нека виша инстанца намјерно нам оставља простор да га поправљамо, морамо га поправљати људским ђеловањем“, сматра овај саговорник.
О плановима, бар оним дугорочним, Пауновић не жели да говори, јер је, како каже, научио неке животне лекције.
„Правио сам неке планове, размишљао о њима, нијесу се остварили. Сад више не планирам, више сам фокусиран на свакодневицу. Волио бих да у Црној Гори добијем шансу када је ријеч о професури, али, свакако и могућности да дио године проводим у иностранству са менторима и пријатељима из иностранства, нарочито на енглеском говорном подручју“.
Засад није било иницијатива из Црне Горе да истраживач са Институту за Римско право и античку правну историју у Бечу својим знањем допринесе реализацији неког пројеката у домовини.
„Једино је било из Београда, и то иницијатива поводом састављања њемачко-српског правног рјечника. Волио бих да тај пројекат остваримо у Црној Гори (њемачко-црногорски правни рјечник), као и неке друге пројекте“.
У жељи да ће наш сљедећи разговор са Јанком Пауновићем бити у Црној Гори, овај интервју закључујемо поруком из Беча, или можда животним „правилом“ којим се води наш саговорник: не потцијењујте се, али се немојте ни прецијенити.
„Заправо, не бих да упадам у некакав клише, више бих волио да будем реалан, као што сам сматрам и у животу. Једноставно је: оно што мислите да волите, радите најбоље што можете и успјех ће доћи. Засигурно.
Уз то нека буде мјера, златна средина, испуњеност на свим животним пољима, прије свега фамилијарно и кроз пријатеље. Особа која се оствари професионално и фамилијарно, не може бити незадовољна“.
Фото: Приватна архива/Дневно
Извор: rtnk.me
