Проблем Америке је јаз одлучности

Америчка спољна политика последњих година делује као серија промашаја: неуспешни ратови у Ираку и Авганистану, неуспели мировни напори на Блиском истоку, све већи нуклеарни капацитети неких ривалских сила и бројна друга срамоћења. И последњи ударац – погибија троје америчких војника у Јордану у нападу дроном проиранске милиције – намеће нова питања о томе шта америчке снаге уопште раде у овим немирним подручјима и има ли смисла да се оне и даље ту држе.

Примамљиво је приписивати кривицу за ове сталне неуспехе некомпетентном америчком вођству (из обе странке) или погрешно одабраној великој стратегији – и сам сам много пута писао овакву врсту критике – али амерички напори да се обликујe светска политика наилазе на дубље структурне проблеме које понекад превиђамо.

 Америчке иницијативе понекад не успевају не зато што је америчка стратегија нужно погрешна или зато што су вршиоци власти мање умешни него они какве бисмо желели – већ зато што противници имају виши улог у сукобу, и спремнији су да више од нас жртвују како би осигурали жељене исходе. У оваквим ситуацијама, надмоћ у америчкој сили може бити надјачана противниковом надмоћи на плану одлучности.

Проблем се великим делом јавља зато што су САД кудикамо најбезбеднија велика сила у модерној историји. Оне немају озбиљнијег противника било где близу своје сопствене територије. Имају велику, софистицирану и разноврсну економију. Поседују 1.000 нуклеарних бомби. И уживају изузетно повољан географски положај. Њихов садашњи ниво безбедности и просперитета можда неће потрајати занавек – али ниједна друга држава (и свакако не велика сила) није данас у подједнако срећном положају.

Интервенција ван куће

Исходиште овога је парадокс: САД могу тумарати светом и интервенисати у удаљеним проблематичним ситуацијама, зато што не морају да брину о одбрани своје територије од војног напада. Али ове повољне околности такође значе да оно што се одиграва у тим удаљеним регионима је ретко критично важно за амерички опстанак и може бити само лабаво повезано са америчким дугорочним просперитетом. Између осталог, ово значи да скоро сваки већи рат који су водиле САД је, у извесном степену, рат који су одабрале (war of choice).

Државе суочене са непријатељским нападачем или оне које се нађу у безбедносној ситуацији која се нагло погоршава могу да остану без другог избора него да се боре да сачувају своју независност, али САД се нису суочавале са оваквим проблемима још од 19. века. Чак ни улазак САД у оба светска рата није био нужан у строгом смислу те речи: иако верујем да је интервенисање у оба ова рата била исправна одлука, заснована на стратешким и моралним основама, америчко учешће жестоко је преиспитивано у то време – и то из врло разумљивих разлога.

Од тада САД су често улазиле у ратове у којима су се бориле против непријатеља далеко од својих обала, или близу територије својих противника или на њиховој територији. Далеко слабија Кина интервенисала је у Корејском рату зато што су се америчке снаге приближавале кинеској граници, а Мао Цедунг је био вољан да жртвује више од 100.000 људи како би онемогућио да Американци и њихови савезници контролишу цело Корејско полуострво. САД је било довољно стало да у Вијетнам пошаљу више од два милиона војника и изгубе више од 58.000 смртно страдалих, али је Северном Вијетнаму до победе било стало много више него нама, због чега су поднели далеко веће губитке и на крају превагнули.

Американци су били више него вољни да гоне Ал Каиду у Авганистану након напада 11. септембра 2001. године, чак су били спремни и да ту остану годинама покушавајући да онемогуће Талибане да поново запоседну власт. На крају, међутим, потоњим је више стало до судбине те земље него нама. Сличне околности се такође сада појављују у Украјини: САД и други су били вољни да шаљу новац и оружје, да предузму друге скупе кораке како би помогли Кијеву, али руски државни врх је вољан да пошаље војнике да се боре и умиру на тој земљи – што стране државе које подржавају Украјину нису.

Не због наводног малодушја западних лидера већ зато што је то важније питање Москви (и Украјини) него што је остатку света. Исти неугодан проблем помаља се у вези са дебатама о Тајвану: без обзира колико често амерички званичници и одбрамбени стручњаци истичу да је тајванска аутономија витални амерички интерес – тешко је поуздано рећи да је њима више стало до овог питања него Пекингу. Молим читаоца да обрати пажњу: чињеница да противници могу имати виши улог, стога и већу одлучност, не значи да САД не би требало да прихватају глобалне обавезе нити да не би требало да интервенишу у удаљеним сукобима. Није потребна подједнака одлучност да би се противник одвратио од извођења неке ризичне акције, на пример, зато што не може бити сигуран да неће наићи на одговор те да неће претрпети штету коју није спреман да поднесе. Нити то значи да одлучнији противници нужно побеђују, као што су показали сукоби у Ираку 1991. године, Србији 1999. и борба против Исламске државе у Ираку. Али чињеница је да САД уобичајено делују далеко од куће и да су њихови противници одлучнији од њих је трајна особеност општих стратешких прилика.

Доминација одбране

У пракси, САД су се носиле са овим проблемом на два начина: први приступ је било повезивање америчке репутације за разрешење и кредибилности исхода појединачног сукоба. Чак и уколико су улози мањи од виталних, званичници настављају да инсистирају да морају да однесу превагу како би одвратили будуће изазиваче негде другде. У пракси, ова стратегија је покушај да се противник увери како су амерички интереси у вези за појединачним питањем већи него што се првобитно чинило, зато што је то питање повезано са другим преузетим обавезама или интересима које су САД могле преузети у прошлости.

Као што смо видели у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, овај приступ може помоћи у одржавању јавне подршке за ратове који не иду добро и где се чини да су користи веће од трошкова. Али то можда неће уверити противнике да ће Вашингтон истрајати на овом правцу заувек – посебно уколико су крајње одлучни да истрају и уколико други амерички савезници почну да се жале да Вашингтон расипа ресурсе који би се могли искористити за њихову заштиту.

 Изазивачи ће пре или касније ово разумети и трагаће за околностима у којима могу да делују у своју корист. Само по себи позивање на неку верзију теорије домино ефекта неће бити ефикасна стратегија. Штавише, што више обавеза преузме једна земље, теже је да поштује сваку од тих обавеза, те свако појединачно обавезивање постаје мање кредибилно. 

Друго решење јесте одржање довољног степена војне и економске супериорности који омогућавају САД да потуку противника уз мало или нимало штете по себе. Противнику може бити више стало до питања око којег је настао спор, али то није од веће важности уколико мора да плати високу цену да би остварио своје циљеве. Садам Хусеин пркосио је САД 1990. зато што је мислио да америчко друштво не може да прихвати губитак 10.000 људи у једној бици, но америчке вође су знале да њихови губици неће бити ни близу тог броја, а Пустињска олуја је посведочила да су њихове процене биле исправне. Заправо, могао би се заступати став да овај принцип наглашава читав амерички приступ одбрамбеној и спољној политици:

• САД троше много новца како би стекле способности којима могу потући непријатеља по релативно ниској цени;
• опредељеују мноштво ресурса за различите мере заштите сопствених снага, користе контролу над кључним чвориштима глобалног финансијског система како би наметнуле једностране санкције другима; и
• ослањају се на локалне копнене снаге (као што су ирачке специјалне снаге против Исламске државе, а данас Украјинци против Руса) када је то могуће.

Проблем је што је маргину предности овог нивоа тешко одржавати – посебно након што је униполарни моменат окончан и поново је на сцени ривалство између великих сила.

Поврх тога, наша војна предност опада када смо суочени са побуњеницима и другим облицима локалног отпора. Технолошки развој (као што су дронови, појачани надзор, проширење ракетних капацитета и друго) такође дају релативно слабим актерима – какав су нпр. Хути у Јемену – способност да нанесу штету противнику чији су укупни капацитети далеко јачи. Слаби, али високо мотивисани локални актери – попут милиције која је извела напад дроном у Јордану – можда нису способни да присиле САД да учине шта би они хтели, али могу да отежају Сједињеним Државама да неометано делују, онако како су то могли да чине пре неколико деценија.

Уколико свет улази у период доминације одбране и уколико је решеност већине држава највећа у њиховом непосредном окружењу, онда ће способност било које земље да оствари огроман и неприкосновен глобални утицај опасти. Могуће је замислити настајући мултиполарни поредак у којем пет-шест или више великих сила остварује висок степен утицаја близу своје земље, али чији утицај брзо опада како се удаљују од своје матичне територије. Утицај ће опадати делимично зато што способност пројектовања силе опада са удаљеношћу, али и зато што се, што је наше деловање удаљеније, равнотежа одлучности нарушава у корист противника.