Уколико политичари не сметну са ума основну доктрину парламентарне демократије, а она гласи „посланици представљају народ“, њихове међусобне разлике, више стратешке него идеолошке, не би смјеле да буду препрека за формирање нове црногорске Владе која ће имати већу парламентарну снагу од претходне двије.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Јер, посланици 4 листе „августовске већине“ из 2020. године добили су 9 мандата више него прије три године, а то значи позив и обавезу да се договоре у име народа који им је током исте 2020. године својим јединством и начином показао како изгледа „договор“.
Ступидно звуче поруке да „ДПС више није тема“ и да „сад више нема Мила као изговора“ итд., те да сада пред собом имамо неке нове теме и неке друге разлоге политичког повезивања. Све поменуте 4 листе биле су гласне, током кампање, да „неће са ДПС-ом“, па би на нивоу принципа изговорене ријечи то требало бити довољна референца будућег дјеловања. А и без тога, и да то нијесу рекли, свима нам је јасно да је пред нама први парламентарни сазив који над собом нема „ДПС предсједника“, који крај себе нема „ДПС Уставни суд“ или „ДПС Јавни сервис“ („сјетите се прве године политичких промјена од 2020. до 2021. и дјеловања РТЦГ под старом уређивачком политиком).
Тако да је управо овај сазив, послије избора 11. јуна, баш онај за који су грађани гласали 30. августа 2020. године и баш сада, као никада прије, постоји обавеза политичара да се уједине по анти-ДПС принципу, и да такви (само такви) покажу, бар у једном парламентарном мандату, како изгледа црногорска политика без Ђукановићевог једноумља и деградације институција
До читања у следећем броју
