Пише: Др Момчило Д. Пејовић
(Ни)како да се засите, мало (им) је? Увијек су гладни и жедни, не само јела и пића – хране и воде, покретног и непокретног, него тјелесног и материјалног, док им је духовно сасвим споредно да не кажем непотребно. Похлепно грабе очима и рукама све што им може и не може бити, и опет у свему (п)остају сиромаси, надасве!
Према таквима не треба имати ни најситније зрнце завидности, само сажаљење и самилост. Сав новац овога свијета (њ)има да се да, они не би рекли много је!
Треба им да(ва)ти стоструко више него осталима, који никако да саставе крај са крајем од мјесеца до мјесеца, а да се не задуже. Државна пензија и плата, и (по)нека синекура које мјесечно примају, два и три пута су појединачно веће од њиховог просјека у еколошкој, социјалној, вертикалној, јуначкој, надасве „правној и демократској“ (про)европској држави Црној Гори.
Па, зар им је и то све заједно, што на мјесечном нивоу примају, тако мало да још ишту – траже, мимо осталих примања од понеког свог приватног бизниса, који обављају с(а)кривено од шире јавности?
Нека их! Ма нека им буде, да (пр)имају не само пензију, плату, синекуру, него ако треба и неку врсту социјале, материјално за кућну помоћ и његу старијим особама, и томе слично!
Наравно, поред наведенога позапошљавали су не само свакојега члана своје породице или родбине који је био дорастао за посао и то на мјестима и позицијама које су сами бирали или хтјели да раде! А (у)брзо ће или већ неки јесу (при)стигли и своју унучад запослити у државним институцијама и тако их све редом скућити, удомити и збринути, па ће им и то бити мало, као да су у младалачким годинама када „желудац“ има потребу да што више (са)меље и „живот“ да се испуни!?
Дабогда, тако све то примали не само пет, десет или још најмање онолико колико су година имали када су пензионисани, са сред срца им то (по)желим(о)! Ваљда ће се тада једном најести и напити, намирити, задовољити своје прохтјеве и незајажљивости, а које у себи носе цијелог свог (о)сиромаш(е)ног живота и духа!
Дако попуне све рупе и провалије, које су им током раднога вијека стално отваране и увећаване, па још током пензије, остале широм отворене! Нека им тако то све (по)траје! Спокојно да троше све до последњега цента ако им преостане до једне уре и судњега дана, на који не могу утицати, мада би то (по)жељели више од свега, а који их, ипак, не може мимоићи! Природа је то тако удесила, мада би они хтјели и томе да пркосе увјеравајући себе да се то неким црногорским чудом само њима може и (у)десити!
Није(су) (ли) он(и), ваљда, попут оних великих жаба корњача, које живе по двјеста и више година!?
А да ли се може десити да они као незасити црногорски п(оли)тичари лешинари, без којих би црногорско друштво (про)пало или било сиротно, (по)живе и много дуже од вишевјековних корњача, одговор би био потврдан!?
У Црној Гори, за претходне три деценије, потврђено је на много примјера да и немогуће постаје могуће! Према томе, за очекивати је да и неки од тих незамјењивих савјетника, (доушника – народни је израз) и(ли) политичара (за)служних савјетодаваца са знањима, академским звањима и самозваним експертским лиценцама „економског аналитичара“ или савјетника за радна мјеста: директора директората, борда директора, предсједника одбора и савјета, директора развојних фондова, директора АСК-а, директора КИЦ-а итд.,без којих држава Црна Гора не би опста(ја)ла, а још и мање напредовала на путу уласка у ЕУ да, надасве, макар буду ближе годинама старости човјека из Библије, званог Метузалем! Зашто и то не би могло и њима таквима да се (по)деси са новим радним мјестом, као и све оно са првом еколошком државом?! А знамо каква нам је еколошка свијест и савјест! А, колико је, тек отпада поред сваке ријеке у нашој држави, гдје депоније ничу као печурке послије кише за ево више од три деценије односно идуће године навршиће се 35 година од доношења Декларације о првој еколошкој држави, наравно, на свијету а не у Европи или региону, најстарије!?
Увијек смо били међу првима и најстаријима, не само у региону већ у Европи, па и на цијеломе шару земаљскоме!
На ту тему могла би се написати цијела једна студија од пар стотина страница, а некмоли један текст од три – четири шлајфне.
Читам(о), ових дана, у дневној штампи и на порталима да неки вајни црногорски потрошени и изблијеђели п(оли)тичари, савјетодавци бивши и активни, примају, поред (не)заслужено максималне државне пензије, још и „плату савјетника“ или директора ништа мању од своје пензије уз све остале бенефите које иду уз ту високу, престижну и „захтјевну“ јавну функцију, и немају ама баш никакве одговорности, ни законске, а још мање личне!
Нећемо ићи далеко у прошлост наших црногорских политичара и бивших кумуниста, када су исти они за те „комуњаре“, којима су као млађани полетарци и они припадали, дуго причали, препричавали и приповиједали да су могли и јагње појести за вријеме ручка и још приде да су путовали свуда по бијеломе свијету и тако даље и томе слично!
А шта тек можемо рећи за ове данашње мало старије црногорске политичаре који припадају генерацији оних који дођоше са улице односно убрајају и њих у „младе, (с)лијепе и још (пре)паметне“ са девизом „Ми знамо како“, „За бољи живот“?
А они су ти који цијели свој радни вијек проведоше бавећи се „тешким послом, даноноћним и мукотрпним“, који се зове политика односно „причам ти причу на црногорски начин“ и све то без икакве одговорности, било личне, моралне, кривичне, материјалне, јер је та њихова политика као и сваки други посао који су до тада обављали. Да ли они тако разумију и схватају бављење политиком, а савјетодавну професију и сопствену улогу у њој правдају разноразним флоскулама и небулозама убјеђујући гласаче током или мимо предизборне кампање да ће са њима држава Црна Гора процвјетати, просипаће се или потећи ће мед и млијеко, биће то рај на земљи, само за њих наравно?
Драгослав Рашета: Нова дипломатија САД – Трампов „обрнути Кисинџер“
Да им дате сав новац са овога бијелог свијета било би им (пре)мало и ником не би оставили цент(а), ма не без неког дебелог интереса.
Нанизао сам ниску старосну од 75 година, а богме ни они о којима пишем нијесу нешто (пре)много млађи или су на самом крају седме деценије а још раде „пуном паром“, са страшћу и „старачким еланом“ који је упрегнут енергијом пензије, плате и синекуре. Додуше радим и ја (по)нешто али од тога нема вајде, јер је без паре и динара (еура) за џ(аба), како се то данас модерно или у тренду је, каже! И то све тако током цијелог раднога вијека и ево даље тако испунило се 8 пензионерских година.
Да не дужимо даље и приводимо крају ову тему, али да је не оставимо као недовршену и уопштену већ заокружимо макар са (по)неким именима односно примјерима која и су ту међу нама присутни, не ради прозивке или лицитирања, без зависти или злобе, далеко од свега тога, њихових имена тако уважених особа и бивших политичара, академских личности са титулом академика (и)ли проф. др., и томе слично, већ само подсећања ради свих нас па и њих самих, да не забораве и (на) себе!
Рекох да нећемо ићи у далеку неку политичку прошлост већ ћемо се подсјетити на године када су међу првима као пензионери и даље радили и примали високе плате као функционери, наравно и све што је ишло са том функцијом.
Подсјетићемо се само оних који су нешто „значили“ на високим положајима државним, политичким или академским, чија имена су била и много звучна и политички на високом нивоу, а оних ситних и безвучних има (пре)много и као такви су неважни!
Од оних који су били „на гласу и стасу“ у црногорскоме јавноме животу и на политичкој сцени узети су као примјер: Сретен Радоњић, који је као пензионер био директор АСК-а неколико година скоро цио мандат, па затим је мало „помјерен“ и смјештен у Савјету и на неке једвите јаде би смијењен односно замијењен (ново)изабраном и пр(а)вом замјеном, (пр)овјерено као (не)партијска личност, а коју видјесмо како сједи у фотељи на ходнику и чека да је опет неко намјести или пренесе са том фотељом у директорску канцеларију тога истога АСК-а!
Велико је питање да ли је бивши директор АСК-а С. Радоњић могао као активни пензионер бити (пре)поручен за ту функцију да му није био „са руке“ бивши премијер Душко Марковић? Нећемо улазити, не занима нас ни мало, у њихове родбинске односе, непотизам, кумства или женидбено-удадбене везе и пријатељства. Па зар би се он могао другачије одржати на тој тако важној функцији која је бившој и несмјењивој тадашњој тродеценијској власти Д(Р)ПС-оваца вјерно служила и прикривала много чега дуго година, а тек сада се понешто од тога објелодањује?
Као други драстични примјер био би бивши дугогодишњи предсједник црногорског парламента Ранко Кривокапић, његова велика државна пензија и активирање у Министарству вањских послова, па затим његова садашња савјетничка улога и тако даље! Упитно је да ли је и колико је вратио новаца које је (не)законито примао, како је (у)тврђено? Да ли је задовољан садашњим послом „савјетника“, платом односно мјесечном зарадом, (не)запосленим члановима породице уже и шире, пространим становима и још много чиме?
Још један добар примјер, боље рећи доминантан, од активних пензионера, а бивших политичара, је Предаг Дрецун, „економски маг аналитичар“, лијева рука Н. Килибарде и економски експерт, који стоји у ред оних који су својом вољом обећа(ва)ли да ће политичку каријеру, са чином пензионисања, окачити о клин и наравно себе (за)варали, па су само „својим искуством“, а не високим академским знањем и звањем, поново активирани. Он је успио добити предсједничку фотељу управног одбора (директора) у ИРФ-у! Како рече и потврди нам јавно „искуство га препоручује“!?
Неће, ваљда, рећи да је ријеч о оном политичком искуству из Народне странке под вођством његовога идола и лидера Новака Килибарде у садејству његове колегијалне и партијске десне руке Драгана Шоћа?! Додуше, Д. Шоћ се мало „примирио“ и своју политичку активност знатно умањио или готово (пре)стао да је мимо пензије обавља, иако савјетничку улогу дискретно волонтерски обавља са великом дозом опреза и суптилности, а не као некада док је био министар правде па и мало касније. Све ми је то остало добро упамћено односно урезано у памет, а осјетио сам то много јако на својој кожи од његовог партијског колеге Будимира Дубака, ондашњег министра културе и великог књижевника српско-црногорскога и јединог министра са незавршеним факултетом. Наравно, били су то елитни чланови партије, самозвани експерти из Килибардине Народне странке, како за право и правду тако за економију и књижевност односно просвјету и културу српску – црногорску! Све им је ишло у на(п)редак и у џеп односно „на руке“ како говораше у једно своје перо, за њих неумрли сада већ покојни Н. Килибарда. О (не)каквој афери подавној званој „Кодинг“ у пријестоном граду то бијаше, ако сам потрефио назив фирме и ако се не варам да је то тамо било, нећемо ништа даље рећи, јер је то ионако (п)остало као тајна и за јавност ужу и политичку!? Ма нека је, не смета ми ни најмање, а не знам много даље од тога, већ само се (под)сјетих јер ми је та афера остала магловита, непотпуна и неријешена, наводно!? Тек толико у мимогред о њој и њиховом политичком искуству и насљеђу!
Др Момчило Д. Пејовић: Борис Савић „завршио“ са тунелом и „не осјећа(м) моралну одговорност“!?
Од бивших политичара који су још активније и искуственије, а мимо пензије, активно наставили свој радни вијек је и Предраг Булатовић, који из скупштинских клупа, да ја знам, није излазио од када је вишепаризам заживио у Црној Гори нашој, а много више његовој као таквој, сем „ради себе“ или кад је била нека пауза послије велике дебате у црногорскоме парламенту? Он је један од најактивнијих пензионера који је своју политичку улогу замијенио савјетодавном и тако додао још једну подебљу кувијерту са редовним мјесечним примањем мимо пензије! Способан (је) политичар и те како, и нека је, јер га хоће и (н)ова власт! Добро ће им доћи његово вјешто, политичко вишедеценијско еквилибристичко искуство на црногорској политичкој сцени боље рећи театру апсурда!
Сви они тихо боље рећи нечујно, без јавности, уредно и савјесно, надасве експертски, обављају своје постпензионерске радне активности зарад допунског попуњавања кућнога буђжета! Пензија је ту „сигурица“ за сваки случај да (по)служи као џепарац кад изађу са својим друштвом из младалачких дана и да у неком ноћном клубу (про)ђускају до зоре!?
И да ми неко од читалаца не би (за)мјерио, озбиљнију критику упутио или злобно рекао да их чувам – сакривам, јер се у тексту не дотакох њих двојице цијењених професора факултета (Драган Копривица, Милан Поповић) „актуелних“ у нашој јавности у вези наведене проблематике, макар једним малим дијелом!? Сама чињеница да су у питању редовни професори појединих факултета са УЦГ-а, дакле са највишим академским звањима и титулама, а један од њих чак је и академик или је већ бивши, за јавност је црногорску то на неки начин занимљиво(ст) или само буди радозналост одређених појединаца и лобија, посебно што те личности већ имају висок друштвени статус који би некоме могао засметати и послужити за, благо речено, манипулацију у јавности и наношење личне увреде именованима односно за лаичку јавност „прозвани(ма)“!
Понуде, за мјесто директора КИЦ-а или за савјетника именованим професорима, су ма колико биле озбиљно упућене, са или без конкурса, одбијене од истих додуше не тако јасно, одлучно и конкретно, али су ту пак и њихове изјаве дате за јавност, ако су их медији већ коректно пренијели и то је све што је по том питању. Може да се некоме не свиђа или је незадовољан што су одбијене, али је та ствар тако окончана и ту је, макар за мене и сада стављена тачка, ако сам ја добро схватио оно што се могло закључити из датих изјава. Дакле, ту је крај по том питању. А да ли ће медији пронаћи још по нешто или прибавити додатног „материјала“ мимо онога до којег су дошли о том потом.
Правни сам лаик да ли има законских сметњи за радно ангажовање особа послије пензионисања, и уједно нијесам ни најмање заинтересован за тумачење датих изјава-одговора двојице професора, као ни за разлоге због којих се нијесу или јесу условно хтјели (не)прихватити понуђених позиција, директора КИЦ-а или савјетника!
Др Момчило Д. Пејовић: Борис Савић „завршио“ са тунелом и „не осјећа(м) моралну одговорност“!?
А да сам се ја, којим случајем, питао као што нијесам ту не бих оставио простора ни за какву врсту упита већ би све било рече јасно, недвосмислено и одлучно одбијено односно не бих дозволио ни да ми буде понуђено нешто што је мимо моје професије. Дакле, одбијено са великим НЕ, ни под разно, без обзира на новчана примања, бенефите и остало шта доносе те јавне функције или политичке позиције, упркос висини пензије коју примам а знатно је испод хиљадарке.
А све изнијето у изјавама уважених професора могло је бити изречено и на другачији начин који би црногорску јавност и радозналост појединаца оставило без икакве додатне врсте упита!
По мојем скромном мишљењу цијењени професори и моје колеге по титули и звању могли су избјећи тај „живи пијесак“ у политичком смислу речено и схваћено па би избјегли оно што им се десило да их „седма сила“ или јавност п(р)овлачи и развлачи – тумачи како се коме свиђа протурајући неке своје скривене намјере! Без свега тога су могли и непотребно је донекле заискрила машта радознале јавности!
