Када наступи за неколико дана мјесец Рамазана, биће то први пут послије много година, боље рећи више деценија да берански имам Рахим ефендија Муратовић и протојереј-ставрофор Драган Ристић неће попити заједно кафу уз локум. Отац Драган, како смо га сви без разлике звали, омиљени берански свештеник, преминуо је прошле седмице, а над одром се од њега, поред митрополита Јоаникија, опростио једино имам Муратовић.
Друштвене мреже су биле преплављене информацијом о томе као о нечему ванредном, а за нас у овом граду то је било сасвим очекивано. Само ко није знао оца Драгана и ко не зна имама Рахима, могло му је бити нешто у томе чудно.
Овим чином, очекивано, само је још једном послата слика из Берана о складном суживоту хришћана и муслимана у овом сјеверном граду, која је дуго била замагљена политичким, идеолошким, и ко зна каквим све утицајима. Добро је једном приликом написала моја колегиница Наташа да је Беране без икаквог разлога баш у том погледу у медијима означен као град “бабарога”.
А онда је шира јавност могла чути имама који на сахрани, међу многобројним свештеницима, каже да не вјерује да је, послије породице, икоме жалије оца Драгана него што је њему. Да би могао заплакати, али да у складу са вјером зна да је отац Драган, послије привременог овоземаљског живота, отишао у џенетске баште, односно у рај, у љепши и вјечни живот.
Рахим и Драган били су пријатељи преко тридесет година. Муратовић је стигао на службу у Беране мало прије Драгана, када није било џамије у граду, него су се молитве обављале у Вакуфској кући, а отац Драган онда, када је у граду, како се могло чути, било свега три породице које су ломиле божићну погачу. Послије дугог службовања и један и други су могли бити поносни на своју вјерску мисију. Вјера се и за муслимане и за хришћане, послије дуге анатеме, вратила на велика врата, а са њом и заборављени обичаји, чему су управо ова два вјерска поглавара дала огроман допринос и лични печат. Имама Рахима сам први пут боље упознао 1988. године када је умрла моја стара мајка. Отац ме задужио да се захвалим грађанима и да у то социјалистичко вријеме саопштим да ће хаџиница бити сахрањена по свим вјерским обичајима. Од тада интензивно комуницирамо.
Не могу се тачно сјетити када сам упознао оца Драгана, можда онда када сам први пут отишао да запалим свијећу за неког пријатеља православца, кога сам ноћ раније сањао. Лако смо ступили у разговор. Сјећам се да ме је поучио гдје се пале свијеће за мртве, а гдје за живе.
И од тада сам сваки пут био обрадован када бих видио оца Драгана и имама Рахима како шетају главном улицом демонстрирајући узвишену мисију да смо сви исти, да смо сви једно, и да смо сви прах и пепео.
Чинили су то, како то ефендија рече, и у временима када су дували неки тешки вјетрови.
Једном сам негдје написао како је то њихово пријатељовање и редовно испијање кафе у некадашњој “Лагуни”, посебно у тим тешким временима, можда било прејако свјетло за интелектуално слабовиде и кратковиде, али је на свеукупно становништво Берана дјеловало мелемно.
Мојој радости није било краја када је организовањем првог заједничког ифтара Општина Беране преокренула тај злонамјерно наметнути наратив о граду са префиксом “четнички”. Рахим и Драган су са фотографијом одатле, сједеци један поред другог у вјерским одорама, послали из Берана сасвим другачију поруку.
Тако је било и прошле године у мају, када је по први пут ефендија Рахим, са новим градским Меџлисом Исламске заједнице, организовао пријем поводом Бајрама у Вакуфској кући. Било је то вјероватно први пут да је ту крочио предсједник опстине са сарадницима, предсједник црквене опстине, и наравно, отац Драган. И са овог скупа је отишла потпуно другачија слика Берана.
Управо одатле ми је и ова, последња последња заједничка фотографија имама Рахима и оца Драгана. Насмијани и весели. Биће ово, дакле, први Рамазан и први Бајрам, да њих двојица не прошетају заједно и не попију кафу. Фалиће нам да их гледамо заједно, али свештенство манастира и епархије који су замолили имама да одржи последње слово над Драгановим одром, и имамова порука да се живот не мјери годинама већ добрим дјелима, оставили су аманет да не дозволимо ником да написе више ни један наручени графит који подрива темеље које су поставили Драган и Рахим.
Сви заједно, а има нас доста и у мјешовитим браковима, и у скоро сваком мјештовитом друштву на улици или у кафани, морамо наставити тамо гдје је њих двојицу раставила Драганова смрт, и демонстрирати свакодневно да Беране није град “бабарога”. Не само да није “бабарога”, него да је примјер да суживот и мултиконфесионалност могу само обогатити културу у некој средини.
Не знам због чега ми пада на памет цитат који је мој уважени професор, први социолог религије у бившој СФРЈ Есад Ћимић, написао на почетку књиге “Политика као судбина”, која је, заправо, представља исповијест његовог старадалаштва у вријеме социјалистичке диктатуре. Цитирао је Андре Жида који је казао “јер се не може мислити а да се не постоји, али се може сасвим лијепо постојати а да се не мисли”. У томе је негдје и крајња порука коју су нам својим дружењем слали отац Драган и ефендија Рахим. Ко је схватио, схватио је. Дужност нам је да мислимо док постојимо.
Ако је ту ширину могао имати отац Драган, без обзира на вјерске каноне које је морао поштовати, ко то од нас обичних смртника смије себи допустити да постоји а да не мисли.
Иза дружења оца Драгана и ефендије Рахима, од сада заувијек, остављен нам је аманет да се не изгуби традиција и да већ за овај Рамазан и Бајрам, у мају за Васкрс, посјетимо првог комшију друге вјере. И заједно попијемо кафу.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
