Piše: Branko Milanović
Nije često da neko u procesu učenja ili čitanja dođe do tri različita mišljenja o knjizi koju čita. Čuo sam za knjigu „Slobodna: Odrastanje na kraju istorije“ Lee Ipi (objavljena u srpskom prevodu u izdanju Geopoetike) nakon što je po objavljivanju na engleskom 2021. postala međunarodni bestseler. Već tada me je pomalo zaintrigirala tema, autobiografska priča o odrastanju u Albaniji na „kraju istorije“, naročito s obzirom na to da je Albanija bila pomalo crna kutija (zbog izolacionističke politike njenog dugogodišnjeg predsednika Envera Hodže). Ipak, pošto sam imao generalno negativno mišljenje o bilo kakvim ličnim reminiscencijama na epohu komunizma koja na Zapad dolaze iz Istočne Evrope, bio sam gotovo siguran da knjigu neću pročitati? Otkud takvo nepoverenje?
Razlog je sledeći. Ich bien ein Easterner: Ne treba niko da mi priča kako je bilo. Većina onoga što bi mi ponudili da pročitam na engleskom jeziku bilo je, mislio sam, lažno. Memoarske knjige za koje sam smatrao da mogu da se dopadnu zapadnim čitaocima, a posebno da postanu bestseleri, bile su takve da povlađuju zapadnjačkim pogledima ili predrasudama o tome kako je izgledao život iza Gvozdene zavese. Bile su sačinjene samo od političkih suđenja, pogubljenja bivših boljševika, proganjanja disidenata, dugih redova za meso i toalet papir, parada sa tenkovima i bahatih birokrata. Svi su nosili krznene kape i živeli u permafrostu. Neke od ovih stvari bile su zaista istinite, ali za različite zemlje i različite periode. Ali praktično ništa od toga nije bilo istinito u odnosu na moje životno iskustvo, a rekao bih i za 90% drugih ljudi koji su živeli u Istočnoj Evropi 1970-ih i 1980-ih. Ali knjigu o tome kakav je zaista bio život moje generacije i generacija nešto mlađih, i u šta smo mi i drugi oko nas zaista verovali i šta smo mislili, zapadna publika ne bi objavila niti pročitala. Istočne priče koje su postale bestseleri bile su, mislio sam, uvek izmišljene ili su se bavile manjim i specijalnim slučajevima. Nisu me zanimale.
Ali takođe sam bio svestan izuzetno zanimljivih spisa Lee Ipi o filozofiji i aktuelnim stvarima koje sam tada čitao. Nije mi trebalo dugo da vidim da njeni stavovi i njeno razmišljanje nisu od one vrste koju Francuzi nazivaju la pensée unique, koja je postala sveprisutna među intelektualcima iz bivših komunističkih država. (Namerno ne koristim termin „sovjetski blok“ jer Albanija nije bila deo sovjetskog bloka.)
Kada sam u Londonu upoznao Leu Ipi, imali smo veoma prijatan razgovor, a kada mi je ljubazno dala Slobodnu, već sam bio spreman da malo promenim svoj prvobitni pristup. Na povratku u hotel, seo sam na klupu u parku i nasumično otvorio knjigu s 22 kratke priče o odrastanju Ipijeve u Albaniji, od predškolskih dana, pod kvazistaljinističkim režimom, do posttranzicijskih vremena demokratije i haosa. Pročitao sam jednu od priča, „Brigatista“, koja me je upoznala s njenom porodicom: brižni odnos oca prema svima koji su imali manje od njega, vera da su ljudi suštinski dobri i da je siromaštvo posledica spoljašnjih okolnosti nad kojima nemamo kontrolu; majka je imala realističniji stav po istom pitanju, smatrajući da je većina siromašnih, a posebno u socijalističkoj zemlji, siromašna jer ne želi da radi.
Dok sam čitao priče iz prvog dela knjige, setio sam se čuvenih reči Ane Ahmatove iz Rekvijema, kada ju je žena koja je stajala u redu za slanje paketa zatvorenicima i koja ju je, prepoznavši pesnikinju, pitala: „Možete li ovo da opišete?“ Anin samouveren odgovor bio je: „Mogu.“
Iako je Albanija 1980-ih bila daleko od Moskve (kao što sam već napomenuo), pomislio sam na Anin odgovor iz 1930-ih, jer sam našao da je opis života Lee Ipi u namerno i ponosno (sa stanovišta vlasti) samodovoljnom socijalističkom društvu i istinit i pun uvida koji su čitaocu samo nagovešteni i nikada nisu nametljivi. Deca njenog uzrasta odrastala su u uređenoj zemlji u kojoj su obaveze održavanja lične higijene (provera u školi da li su vam nokti podsečeni i čisti svakog ponedeljka) i obožavanje Partije (ne treba joj atribut „komunistička“, jer je reč o jednoj i sveprisutnoj Partiji) bili usađeni u jednakoj meri. Limenke koka-kole su korišćene kao znak relativnog prosperiteta, ali su sve kuće imale televizore. Nije imalo mnogo toga da se gleda na televiziji s jednim ili dva kanala koji su se kretali između izveštaja o žetvi i političkih govora, ali ako se antena samo malo podesi, mogle su se gledati fudbalske utakmice Serije A i jugoslovenska košarka, a svakodnevno i italijanske večernje vesti.
Otac je komentarisao sve međunarodne događaje, slavio je Mandelino puštanje iz zatvora i italijanske levičare – možda je to bio način da izbegne da se angažuje oko albanske politike, ali to takođe pokazuje i kako je jedan dogmatski rigidan režim, ali sa međunarodnim pretenzijama, budio interesovanje stanovništva za ostatak sveta. Na svojim brojnim putovanjima često sam bivao iznenađen koliko je kod ljudi u nekim zemljama u kojima je pristup informacijama bio otvoren znanje o svetu bilo ograničeno (čak i ako ga merite pukim poznavanjem događaja koji su se desili drugde). A ovde, i uz kontrolisan pristup informacijama i tešku propagandu, autorkina porodica, a sugeriše nam se da verujemo da je to bio slučaj i s porodicama njenih školskih drugova, bila je veoma zainteresovana za ostatak sveta, od San Rema do Ronalda Regana.
U opisivanju, kroz kratke vinjete, svog ideološkog obrazovanja i njegovom povezivanju sa ljudima koji nisu imali iskustva niti znanja o kontradiktornostima života u komunističkoj zemlji, a zatim u opisivanju šoka tranzicije u kapitalizam, Ipi, što je kontraintuitivno, pomažu i specifične prilike u Albaniji. Najpre relativna izolacija Albanije koja je sledila politiku nezavisnu od Zapada od 1945, nezavisnu od Sovjetskog Saveza od 1956, i konačno nezavisnu od Kine od 1978, imala je za posledicu da nagla tranzicija zemlje ka kapitalizmu bude oštrija nego drugde. Promena je bila dramatična: od skoro pune zatvorenosti do potpune otvorenosti, od svega što se radi „kolektivistički“ do svega što se privatizuje, od jednog glasa Partije i „čika Envera“ do kakofonije partija i „civilnog društva“.
Nagazna mina za Crnu Goru – Rezolucija o genocidu u Srebrenici
Postoji još jedan element koji je Albaniju učinio jedinstvenom. To je, uz Kubu i Vijetnam, jedina država koja je doživela pravu domaću komunističku revoluciju a da je bila etnički monolitna. Ovo se u retrospektivi pokazalo veoma važnim. Autohtona priroda albanske revolucije učinila je tumačenje komunizma i svega lošeg u vezi s njim isključivo sovjetskom okupacijom (uz potpuno ignorisanje lokalnih temelja komunističkih režima) u albanskom slučaju nemogućim.
Slično tome, orgija optužbi i kontraoptužbi, kao i ratova koji su usledili nakon raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, u Albaniji su bili nemogući zbog tamošnje etničke homogenosti. Dakle, na komunizam je trebalo gledati mnogo objektivnije i bez zamagljivanja. Za sve negativnosti ovog perioda krivica se nije mogla, kao u većini zemalja Centralne Evrope, svaliti isključivo na Sovjetski Savez, odnosno današnju Rusiju; niti je bilo moguće prebacivanje krivice na način kao što Ukrajinci za sve krive Ruse, Rusi neruske boljševike, Srbi Tita, Hrvati Srbe i tako doveka. U slučaju Albanije, komunizam je bio albanski proizvod, kao što je i izlazak iz komunizma takođe bio albanski proizvod.
A izlazak iz komunizma počeo je polako: Najpre su demonstranti u dalekoj prestonici izašli na ulice (ili „huligani“ u pokušaju da unište „narodnu imovinu“?). Vest o tome se širi sporo i neravnomerno. Onda se čini da se stvari gase. Nije jasno da li u školi i kod kuće uopšte treba pomenuti nekakve „proteste“. Jer ako se pomenu, mora se prema njima i odrediti, da li si za ili protiv. Možda je bolje ignorisati ih. Jedne večeri Ipi zatiče svoje roditelje (koji su mislili da je otišla u krevet) kako zabrinutih lica – ili možda puni nade, ko zna? – slušaju utišane vesti o širenju demonstracija. Čak i pošto su održani prvi višestranački izbori i na njima pobedila Socijalistička partija (preimenovani komunisti), nije bilo sigurno šta će se desiti. Čitaoci knjige Lee Ipi svedoci su onoga šta se u zemlji odigrava ne prateći političare, disidente ili čitajući istorijske opise događaja, već kroz to kako te događaji vide okupljeni za porodičnim kuhinjskim stolom i u učionici. Jer tako ih doživljava Ipi, pomalo starmala dvanaestogodišnjakinja ili trinaestogodišnjakinja.
Onda zavlada haos. Škole prave ideološki zaokret od 180 stepeni, broj onih koji ih pohađaju naglo pada, svi žele da napuste zemlju (kako jedna od vinjeta u knjizi glasi), dileri droge, prostitutke, trgovci ljudima, perači novca, lihvarski zajmodavci postaju ne samo normalna pojava, već i veoma poželjna zanimanja jer donose najviše novca. Svet se jednostavno okrenuo naglavačke. Porodični razgovori postaju otvoreni: o rođaku koji je izašao iz zatvora više se ne govori da je „upravo diplomirao“, niti da su oni koji su ubijeni u logorima „odustali od školovanja“ – bio je razvijen čitav jezik prikrivanja istine – a naročito su ga koristili roditelji, svesni da moraju da paze šta govore pred decom koja ne znaju šta se sme a šta ne sme govoriti u javnosti, da im napolju ne bi izletelo nešto što ne treba. Mnoge stare priče kojih Ipijeva kao mlada nije bila svesna, a ni mi dok čitamo knjigu, iznenada se u knjizi pojavljuju niotkuda. Knjiga ima zaplet nalik romanima Agate Kristi koji polako otkrivamo, najpre u delovima koji mogu ili ne moraju biti istiniti, da bismo saznavali sve više kako se vinjete smenjuju, a da nikada ne saznamo potpuni rasplet.
Milanovićeva kvaka 22: Političko-pravni paradoksi pred izbore u Hrvatskoj
Dok se bližimo kraju knjige, suočavamo se sa hiljadama ljudi koji se, ne znajući tačno kuda idu, ukrcavaju na brodove koji prelaze Jadransko more, neki od njih tonu u moru, zatim sa zapadnim nacijama koje uvode sanitarni kordon oko ljudi čiju su bivšu vlast žestoko kritikovali zbog nepuštanja ljudi iz zemlje i NATO-om koji šalje vojnu misiju da zaustavi pljačku u zemlji… Tada sam prešao na treći nivo razumevanja knjige. Komšijska solidarnost i međusobna pomoć oko teško dostupnih dobara u zemlji ispari; novac koji je bio mnogo manje važan od kupona za hranu dobijenih na radnom mestu postaje kralj; pohađati popodnevni matematički klub više nema smisla pošto je moguće uskočiti na brod, otići u Italiju i švercovati cigarete i kokain. Tada sam shvatio da ovo nije autobiografska knjiga. Ona se zasniva na realnom životu i iskustvu jedne osobe, ali ga istovremeno i nadilazi. Postaje knjiga o ljudskoj sudbini. Komunizam i kapitalizam, Istok i Zapad samo su ambijenti, pozorišne kulise na sceni na kojoj se drama odvija.
Knjiga Lee Ipi dotad je napustila plan pripovedanja događaja i postala delo fikcije. Na isti način na koji znamo da je Prustovo Traganje za izgubljenim vremenom bilo skoro u potpunosti autobiografsko, ali ga tretiramo kao umetničko delo. Trebalo bi, pomislio sam, da i Slobodnu tretiramo kao umetničko delo. Ona sama, njena porodica, njeni prijatelji postali su likovi u romanu i preselili se iz stvarnosti na drugačiji, viši nivo. Znamo da Makondo nije mesto koje pod tim imenom postoji u stvarnosti, čak i ako je zasnovano na mnogim sličnim koji jesu postojali. Ovde su Albanija, tranzicija, porodica Ipi – metafore. Sve je istinito, ali i nadilazi ono što je bilo u stvarnosti.
Ako ponovo sretnem Leu lično, čvrsto sam odlučio da je ne pitam šta se desilo s likovima u njenoj knjizi (s njenom bakom kojoj je knjiga posvećena, porodicom, njenom prvom platonskom ljubavi…). O njima treba da razgovaramo kao što bi govorili šta bi moglo da se realno desi s Elizabet Benet nakon što se udala za gospodina Darsija, ili da li je Ežen de Rastinjak na koncu osvojio Pariz. Možda bi tako mogli da spekulišemo i o tome šta bi bilo s mladom ženom koja je krajem 1990-ih sa hiljadama izbeglica krenula preko Jadrana ka jugu Italije…
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
