Interesantno je kako je kompozicija „Bluz u parku“ uopšte tako i nazvana. Jer ako bolje razmislite, tog „parka“ u tekstu nigde nema.
Ako bih nekada pravio listu savršenih gitarskih sola jugoslovenske rok muzike, ne verujem da bih se previše dvoumio oko prva tri mesta. A u ta tri bi se svakako našao i Točkov solo iz kompozicije „Bluz u parku“. Neka za sada ostane mala tajna koja druga dva bi se tu našla i kako bi bili raspoređeni, jer možda ipak uskoro i napišem nešto na tu temu. Hoću reći – ono čime me je Točak zauvek kupio, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, nije „Ulazak u harem“, mada je taj instrumental bio čudo za to vreme, pa čak ni „Biska 2“, iako sam ruku na srce, tom temom zauvek ostao zadivljen, već je to učinio nesvakidašnjim solom u kompoziciji „Bluz u parku“.
https://www.youtube.com/watch?v=csrxvatrxxU
Kakva svirka!
Koliko mašte i umeća na jednom mestu. A to umeće, ta virtouznost, sva je satkana od emocija, koje nadahnjuje i neka tuga i prkos i snovi i stvarnost.
Kada se te 1975. godine pojavio prvi album grupe Smak, kritčari su im svašta zamerali. Borisu, lošu dikciju. Točku da je apsolutista, koji je „pokorio“ bend pretvorivši ga u svoju prateću grupu. Jednima su smetali tekstovi. Drugi su govorili da im je muzika isuviše mračna.
Što se publike tiče, kako to i inače biva, mišljenja su bila podeljena, no jedno je bilo sigurno – sve je više bilo onih koji su se iskreno divili Kragujevčanima i pratili ih na svakom koraku. Gde god bi svirali ta ekipa je bila uz njih. I oni sami, u želji da budu što bolji, promeniće mnogo toga i to već od onog duplog singla na kome će se naći kompozicije „Satelit“ i „Šumadijski bluz“.
Pa iako je LP „Crna dama“, objavljen samo par godina nakon njihovog prvog albuma, te dve ploče su u mnogo čemu različite. Na „Crnoj dami“ je postalo apsolutno vidljivo koliko su kao grupa sazreli i koliko su željni promena. Zbog svega toga su i bili nagrađeni. 1977. godine su u mnogo čemu bili prvi. Jesu li možda propustili neke šanse koje su im time bile otvorene? Verovatno da jesu.
Opet, urađeno je i mnogo toga izuzetnog, samo čini se da u svemu tome ipak treba imati i malo sreće.
A kada su Smak i sreća u pitanju, tu i nije bilo preveviše drugovanja. Posebno kada je novac u pitanju. Ali to je već priča za neki drugi put. Što se mene tiče, ja i danas obožavam njihov prvi album. I kao svojevrsni biser na njemu, kompoziciju „Bluz u parku“
Voleo sam tu ogoljenu, nenašminkanu snagu benda. Uostalom, ko ih je slušao uživo sredinom sedamdesetih, zna o čemu govorim. Nekako mi se čini da je ta snaga sa svim kasnijim ostvarenjima, a posebno nakon „Crne dame“ sve više i više sputavana.
Ali ona istinska, potpuno ogoljena moć grupe Smak, nikada više neće biti predstavljena na način kao što je to učinjeno na njihovom prvom albumu, posebno u kompozicijama „Put od balona“ (Biska 20)“ i „Bluz u parku“, gde vas, dok sve to slušate, Točkovo maestralno umeće i more osećanja opsedaju sa svih strana, da bi na kraju, kada vas njegov Fender Stratocaster već provede kroz sve slalome „Bluza u parku“, ostali gotovo nemi.
Doduše, istine radi, treba reći da to i nije bio njegov Fender Stratocaster, već Aca „Guštera“, jedne druge čačanske legende, koji mu je pozajmio gitaru da bi snimio album. I to nešto govori, zar ne? Takav majstor, u tom trenutku još uvek nije mogao sebi priuštiti ozbiljan instrument.
Interesantno je kako je kompozicija „Bluz u parku“ uopšte tako i nazvana. Jer ako bolje razmislite, tog „parka“ u tekstu nigde nema.
Ali da bi priča bila ispričana kako treba, moramo se vratiti na sam kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina, kada je u Kragujevcu radilo nekoliko dosta dobrih grupa, a muzičari su često prelazili iz jedne u drugu i nadmetali se ko je bolji. Tada je u tom šumadijskom gradu svirao i gitarista Joca Kenac iz Jagodine, koji je bio apsolutni vladar situacije kada je gitara u pitanju i važio za neprikosnovenog majstora jer je „u originalu“ svirao i pevao Hendriksa.
Da bi dokazao da ima i boljih, bubnjar (i basista) Vojkan Janković iz tada čuvenih grupa Senke i Daleki horizonti, pozove Čačanina Radomira Mihailovića Točka da dođe u Kragujevac, znajući kako on svira jer se sa njim još ranije upoznao.
Nekako u isto vreme Slobodan Stojanović Kepa, inače Kraljevčanin, oglasi da kupuje bubnjeve. Na taj oglas mu se javi upravo Vojkan i tako Kepa prvi put ode u Kragujevac. Tamo upoznaje Vojkana i tu shvati da im je Točak zajednički prijatelj i da se u tom gradu formira nova grupa i da svakako računaju na njega, jer Točak je jednostavno „počistio“ Kenca, pa time i stekao pravo da postavlja uslove, a jedan je bio da u toj novoj postavi Kepa bude bubnjar. Od kupoprodaje bubnjeva nije bilo ništa, ali se društvo potom nekoliko puta sastaje što u Kraljevu, što u Čačku, kako bi se konačno oko svega dogovorili.
Jedne prilike, bila je zima 1971. godine, dođu u Kraljevo Točak, basista Zoran Milanović i njihov tadašnji pevač Slobodan Kominac Koma. Kepina baka Draga, videvši ih onako dugokose, odmah ih izbaci iz kuće, jer „čupavce“ nije podnosila.
Oni kud će, šta će, odu u kafanu „Borjak“, a potom gde bi , nego u park.
Sneg je već padao i bilo je hladno.
Seli su na klupu i Točak im je odsvirao bluz koji je će oni nekoliko godina kasnije, sećajući se te zimske večeri, nazvati „Bluz u parku“.
Možda se može reći da je Zoran najviše tome kumovao jer je nakon te snežne kraljevačke noći često govorio Točku – sviraj onaj bluz iz parka.Naravno, oni tada još uvek nisu imali tekst za tu kompoziciju. Malo kasnije, Mirko Glišić će ponuditi svoje rime grupi Smak uz opasku: „Ljudi, ako ovi tekstovi ne valjaju vi ih bacite“.
Među tim tekstovima bio je i onaj koji znamo kao „Blues u parku“:
San
rajski dan
molio je
sivi jad, boli ga
pa bez nade
bez nade
doziva sve
Opet sam
sasvim san
suza i žar
zelen majski bluz
donosi dah
Ptice
svako peva
čak i on.
Pčele
cvet u hladu
nije san
opet voli, ljude cveće
dovoljno za malo, malo sreće
nije san
Za malo
o, kako malo
samo da znaš.
Svirala je posle grupa Smak mnogo kompleksnije harmonije, stvarala jako zahtevne aranžmane, mnogi od Točkovih sola su već ušli u legendu i priča su za sebe, ali način na koji je odsvirana gitara u kompoziciji „Bluz u parku“ jedinstven je po mnogo čemu na ex jugoslovenskoj sceni, a po svemu sudeći i mnogo, mnogo šire.
Izvor: Goran Živanović/Telegraf
