Najvoljeniji, najduhovitiji, bezvremeni i svevremeni čika Duško, ove bi godine navršio stotu, a sve što je njegov genijalni um smislio, izrekao, ispisao ostaje večno aktuelno, jednako dirajući sve nas, od sedam do 107, terajući nas da se zasmejemo – slatko ili pomalo gorko, da se zapitamo, preispitamo, zamislimo…
Jedan od ključnih, možda najlepši događaj upriličen povodom velikog jubileja, i verovatno najlepši rođendanski poklon od stogodišnjaka Duška za sve nas – jeste kapitalna monografija naslovljena „100 godina Duška Radovića“ u izdanju kuće Mascom.
Ovu posve jedinstvenu knjigu – s obiljem do sada neobjavljenih Radovićevih tekstova, crteža, beležaka, arhivske građe, fotografija i memorabilija – priredila je Zorica Hadžić, a saradnici i svojevrsni koautori su Dušanov sin, reditelj i scenarista Miloš Radović, te akademik i pesnik Matija Bećković, dugogodišnji najbolji prijatelj Duškov, sa kojim deli i datum rođenja – 29. novembar.
– Sa Matijom, koji se našao u ulozi naratora koji vodi čitaoca kroz knjigu, dakle jedne vrste vodiča, Zorica je specijalno za ovu priliku napravila petodnevni intervju – otkriva Duškov sin Miloš. – Integralni transkript tog razgovora provučen je poput svojevrsnog vodiča kroz celu knjigu. Matija je svih pet dana govorio o Dušku, o svojim uspomenama na njega, o druženju i zajedničkim rođendanima, o tome šta je tata značio u književnosti za decu i odrasle… Predložio sam, a autorka odabrala Matiju za naratora jer je on bio najbolji Duškov drug. Ako neko zna nešto o Dušku, to je onda Matija, odnosno, on o Dušku zna baš sve.
Na pitanje da li je otvaranje porodičnih arhiva, na kojima se monografija zasniva, donelo kakvo iznenađenje i za njega samog, Miloš Radović odvraća:
– Ta dokumentacija, odnosno vrlo raznovrstan materijal, stajao je kod mene ali ga dugo nisam video – prosto, niko ga od mene nije tražio, niti me je iko podsetio na to. Tu ima mnogo stvari koje Duška predstavljaju privatno, tu su pisma upućena mojoj majci, meni, prijateljima, istomišljenicima i neistomišljenicima, polemike sa književnim stvaraocima njegovog vremena… Sve u svemu, vrlo interesantan materijal koji dosad nije objavljen.
Pored porodičnih fotografija, Duškove prepiske sa Bećkovićem, Milovanom Danojlićem, Vladimirom Milarićem, Stevanom Pešićem, Draganom Babićem, Draganom Markovićem, direktorom Studija B, tu su i pisma koja su deca pisala Čika Dušku kao nekad davno Čika Jovi Zmaju, sećanja Dušanovog brata Brane Radovića koji, nažalost, nije dočekao objavljivanje ove knjige, pisma koja je otac upućivao Milošu u vojsku 1980…
Radović ističe da je, s ove distance, na osnovu očeve prepiske koju je iznova iščitavao, zaključio kako se, iza tog neretko mrgudnog lica Duška Radovića, u stvari krio jedan vrlo nežan čovek.
– I to je ono lepo, to je nešto što će se verujem svakome dopasti, čitalac ne mora da bude Duškovo dete da bi to doživeo – priča sin slavnog pisca, koji je Zorici Hadžić prosledio kompletan materijal, da bi se ona bavila odabirom onoga što će biti plasirano u knjizi:
– Dao sam Zorici sve, ona je uradila najveći i najbolji posao i mislim da je uspela da napravi veoma inteligentnu kompoziciju knjige, koju možete da otvorite na bilo kojoj stranici i čitate sa uživanjem, otkrivajući nekog novog Duška, a opet ima kontinuitet kroz njegov život i događaje.
Ono što svakog potencijalnog čitaoca ili osobu koja kani da proučava Duškovu ostavštinu intrigira, jeste pitanje – ima li u ovoj knjizi neobjavljenih dela, iz rukopisa koje je Radović ostavio za sobom?
– To su uglavnom tatine prepiske, ali postoje i neke stvari koje nisu objavljene, ideje za pesme, pozorišne komade, i nešto posebno zanimljivo a što nikad nije viđeno i nepoznato je javnosti: Duškovi crteži, koji ilustruju celu knjigu… – priča Miloš, i dodaje:
– Za dvesta godina, kada neko bude proučavao Duška, ova monografija će se sigurno pokazati kao vrlo bitna knjiga.
Miloš Radović otkrio nam je i da je zamolio Olju Bećković, koja je Duška poznavala od najranijeg detinjstva kao najboljeg prijatelja svog oca Matije, da nešto ispriča za ovu knjigu:
– Ispričala je kako su nju i sestru bliznakinju Ljudmilu svakoga leta Matija i Vera vodili u Nikšić i ostavljali na mesec dana kod rodbine. Bilo im je tamo strašno dosadno, sve dok Duško nije počeo da im piše i šalje razglednice, u kojima im je poručivao: „Poslaću po dinar svakome ko me bude sanjao tamo u Nikšiću“. I onda su one počele stalno da pišu Dušku „Sanjale smo te noćas, sanjale smo te noćas“, a on bi na razglednice lepio po dinar za svaki taj san i slao im. I od četrdeset ili pedeset tih razglednica sa dinarima, baš svaka im je stigla u Nikšić, niko nikad nije odlepio niti jednu paru. Zato sam na kraju knjige pod parolom „Svako ima nekog koga nema“ objavio moju fotografiju, sa teglom u koju sam potrpao sve te dinare, da se zna da smo i mi sanjali Duška dok smo radili na ovoj knjizi.
Promocija u pozorištu
Monografija na 508 stranica, koju su majstorski dizajnirali slavni naš dizajner Slavimir Stojanović Futro i reditelj i kreativni direktor RTS Boris Miljković, a čiji je priređivač dr Zorica Hadžić, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i upravnica Rukopisnog odeljenja Matice srpske, prvu promociju (posle sajamske, na štandu sponzora Pošte Srbije) imaće na Duškov (i Matijin) rođendan, 29. novembra, u Malom pozorištu „Duško Radović“.
Izvor: Novosti
