Горан Петровић о два нова романа „Папир“ и „Иконостас“ која су представљена на Сајму књига
Папир се сада наново обрео у наслову, и у фокусу нове књиге овог писца, поставши својеврсним јунаком и темом Петровићевог романа који представља прву причу – „први ток“ у такозваном (како и наднаслов вели) „роману делти“ у настајању. Истовремено кад и „Папир“, „Лагуна“ је пред Сајам књига објавила и Петровићев роман „Иконостас“, другу причу односно „други ток“ у том планираном универзуму алегоричних приповести, чија се радња расплиће од средњег века, све до дана које сматрамо нашим.
– Овај ће циклус, венац, или роман делта, како казује наднаслов обе књиге, увезати надам се – Боже, здравља, више од десет, а свакако мање од сто – што би ипак било превише, мојих романа, различитих обима – открио је Петровић као гост сајамске трибине „Пишем, дакле постојим“, у разговору са теоретичарком књижевности и критичарком Слађаном Илић.
Још пре тридесетак година, већ после „Ситничарнице“, унео сам прве белешке за роман, причу која је потом и сама почела да се уситњава, дели, грана на све стране, док су ликови, догађаји и места почели да се превише компликују, а богме и да компликују мој живот… Радећи у том, три деценије дугом међувремену, на разним другим делима и целинама, писац се, како каже, осећао као нека врста Буридановог магарца, с тим да он није остајао гладан већ је, у својој неодлучности, узимао мало са једног мало са другог стога сена. Сада су се, најзад стекли услови да све те своје, у уму давно „постављене“ приповести пренесе на папир – и истовремено их уситни, али и „укрупни“, дајући им нови замах тако што их, као појединачне токове, уводи ка заједничкој делти.
Испада да уводим некакав нови жанр, роман делту, али сама се прича тако понашала, и увек се понаша као вода. У свим се овим књигама полази од историје, она је почетна инспирација. Историја су обале неке реке, бива да вода у кориту усахне, а бива и да она обале подрије… – испричао је писац, истакавши да он тежи ономе чему и један јунак романа „Папир“, да попут Микеланђела ствара (књижевну) целину, којој ништа не ремети целовитост.
– Почињем са новелом „Папир“ лаганог, декамероновско-бокачовског даха и италијанског шмека, о радионицама за израду најфинијег папира из Амалфија, градића у ком се у то доба демократизације и замаха привреде стекао велики број радионица те врсте – објаснио је Петровић, коме је прича о једном догађају у ренесансној Италији послужила као почетна тачка да изатка раскошно исприповедану повест, и уобличи је притом у далекосежну и духовиту метафору о сменама живота и смрти, о тајнама писања и стварања уопште. За поседовање овог папира, који су власници мануфактура израђивали од изношене одеће (при чему им је смртност за периода куге обезбедила обиље сировина, када су се прерађивачи намах обогатили „претварајући“ рите скинуте са тек умрлих у најфинији папир), није било довољно да купац има чиме да га плати – и то, што су произвођачи бирали купце, чинило га је још вреднијим. Знала је то и напуљска краљица звана Ђована Незасита, која је послала целу свиту пробраних у поход на овај медитерански градић, не би ли купили знаменити папир и управо на њему уобличили и овековечили краљичина осећања у љубавном писму, упућеном извесном Пандолфу Пископу.
– Неки пут чини ми се да се, баш као што је тај папир из Амалфија настајао прерадом одеће скинуте са покојника, и књижевност на потпуно исти начин рециклира, обнавља, дајући нови живот нечему што су старе приче – навео је Петровић, откривши и да се незаобилазни папир, као централни мотив и тема првог, на једном месту „излио“ из свог тока и прелио у други роман, „Иконостас“.
Тај други ток романескне делте у зачетку, смештен је у Србију с почетка петнаестог века, за владавине деспота Стефана Лазаревића, у тренутак у ком је његов тек саграђени престони двор у Београду требало опремити префињеним балдахинима из Дубровника, дебелим перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна, светозарним иконама са Свете Горе… Све те одабране ствари доносиће носачи пешке, натоварене на мазгама или превожене лађама, једино иконописани свеци, њих стотину, одлучују да крену пут српске престонице сами, без ичије помоћи. Да иконе могу да лете и путују, зна се одавно, али у овој фантастичној приповести Петровића, разастртој на тек двестотинак страница, оне ће доживети и многе невоље, пресретаће их и Турци, и разбојници, и морске немани, и временске непогоде, дочекивати и клањати им се верници, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор стићи ће само једна, оштећена и готово непрепознатљива, па ни деспотов саветник Константин Филозоф неће разазнати о којем се светитељу ради.
Истина или фикција
Темељно се припремам за писање сваке књиге, морам да знам све о периоду у које приповест смештам, да се до детаља упутим у изглед новца, одеће, обуће, храну тог доба – објаснио је Петровић.
– Без обзира на те реалистичне детаље, или можда управо због њих, ако бих рекао да су моје приче фикција, можда ћу, из нехата, и слагати! Јер, ко то може да зна, ко може са извесношћу да тврди да је нека прича измишљена и да се није све заиста баш тако одиграло?
