”Није ли политика само вјештина да се лаже у прави час” (Волтер)
Пролазе године и деценије а ми се понашамо као да вријеме тече мимо нас и броји дане за неке друге људе и народе. Стојимо, чекамо, обећавамо, надамо се и вјерујемо у боље сјутра а у међувремену наши пријатељи, рођаци и земљаци тихо одлазе од нас не остављајући нам прилику да их отпратимо на тај пут “због новонастале ситуације”. За велемајстора који је провео 50 година за шаховским столом на којем га је часовник упозоравао да мора повући потез, фактор вријеме постао је стил и начин живота који тражи резултат прије “пада заставице”. Док млади људи и стручњаци то уочавају и иду у боље земље, синула ми је идеја да се осврнем на то наше узалудно трошење времена, мјереног управо шаховским часовником.

У прилогу су три случаја из шаховског живота, и то не било каква, него највишег свјетског ранга. О првом, који се односи на Роберта Фишера, писао сам више пута и овдје ћу навести само важне детаље а преостала два вјерујем да су непозната нашој јавности. Но, иако је шах главна тема, читаоци ће уочити да је рефлексија ових прича много шира јер одсликава наш политички, ментални, вриједносни и морални приступ рјешавању проблема на које смо често принуђени да зажмуримо. Чак и онда кад себи наносимо велику штету.
Кључни детаљи у “Случају Фишер”
Старији љубитељи шаха сјећају се меча Фишер – Спаски (Свети Стефан – Београд 1992). СР Југославија је била под санкцијама и Америка је инсистирала да се меч забрани. О томе свједочи службено упозорење које је изнио званичник Министарства финансија САД Боб Левин. Он је рекао да учешће Роберта Фишера у мечу против Бориса Спаског државна администрација САД може огласити као кршење Санкција УН-а. Закон о “забрани трговине са непријатељем” предвиђа казну од 250.000 долара или 10 година затвора, што је касније потврдио и државни тужилац Џ. Стивенс.

Да ли смо, као домаћини, тада били наивни или нас није дотицало што је пријетња тако сурова? Или није било смјелости да неко упита од кад је шах постао “трговина с непријатељем” или злочин који завређује казну од 10 година затвора?!
Још је горе што нијесмо уважили црногорску традицију да сачувамо Фишера као госта, да му захвалимо на гесту подршке и изразимо забринутост за његову безбједност и ризик да дође под удар драстичне казне. Људи у одбору су знали да је Фишер, послије конфликата с администрацијом САД 1972. и одузимања титуле од стране ФИДЕ 1975. године, сам себе осудио на изолацију и пропатио 20 година у предграђу Лос Анђелеса. У том периоду имао је више душевних криза, наприје са “Свесвјетском црквом божјом” која је од њега узимала новчане прилоге све до 1977. године, кад ју је напустио. А имао је и бизаран “инцидент” 1982. године кад је грешком замијењен са пљачкашем банке и ухапшен. Тада је Боби тврдио “да су га брутално мучили у затвору”, на што му је узвраћено оптужбом за оштећење затворске имовине. Наводно је поцијепао један мадрац?
Но, све то што је Фишер преживио било је лако у односу на оно што му је судбина намијенила за крај. Послије хапшења у Токију 2004. и пуштања из затвора 2005. године ми опет нијесмо показали одговорност или храброст да испунимо Фишерову жељу и издамо му црногорско држављанство. Исланђани су то учинили и представили се као народ који, шаховски речено, не пристаје на изнудицу. Тако смо пропустили могућност да споменик највећег шампиона буде у Црној Гори а остаје нам да се питамо да ли Америка због тога више цијени нас или Исланђане…
На пријему код шеика
Једног септембарског јутра 2008. године, док сам обилазио цетињску пијацу, зазвонио ми је телефон: “Добар дан, је ли господин Ивановић?” Потврдно одговорих а онда чујем: “Тренутно је у посјети Црној Гори његова висост шеик Ал Нахиан. Изразио је жељу да вас упозна и питао је да ли можете доћи код њега у посјету”. Био сам изненађен и рекох да је то нека грешка. “Не, не – настави женски глас – он је нагласио велемајстор Ивановић”… Тај сам, нема другог – рекох и упитах кад и гдје би требало да дођем. Дама ме упути на хотел “Премијер” уз напомену да ће ме тамо сачекати службено лице.

У подне сам стигао у Подгорицу. Испред улаза у хотел пришао ми је слижбеник представништва УАЕ и испратио до апартмана гдје је одсјео високи гост. Укуцао је шифру на блиндираним вратима и ушли смо у велик и укусно уређен дневни боравак. Шеик нас је чекао поред великог прозора држећи лап-топ у руци и патећи информације које су стизале сателитом. Уз осмијех је пружио руку и ја узвратих срдачним стиском који је најмање личио на протокол. Схватио сам да му је то импоновало јер је даљим односом потврдио да сам ја посебан гост. Човјек средњих година физички снажног изгледа, комотно одјевен због врућине у Подгорици, одмах ми је открио карте: “Кад сам био ђечак волио сам шах и ишао на часове које су водили југословенски велемајстори. Много су ми се допале ваше партије и желио сам да вас коначно упознам јер ово је моја трећа посјета Црној Гори”.
Рекао сам да ми је част и упитао га да ли се још интересује за шах. Он се окрену према свом преводиоцу и саопшти: “Ја сам дошао службено и сјутра вече у 20 часова приређујем пријем у вили “Горица” за највише званичнике и волио бих да будете мој почасни гост. Али најприје да изразим једну жељу. Наиме, мој бизнис је напоран и постао сам један од власника Манчестер Ситија јер ме фудбал релаксира. А шах је моја љубав и хтио бих да организујем традиционални турнир Црногорско – Емиратског пријатељства који би се играо једне године код вас а сљедеће у нашој земљи. Такође, желио бих да формирамо шаховску школу за вашу и нашу дјецу а о превозу на линији Подгорица – Дубаи и обратно бринула би наша авио-компанија.”
Сувишно је рећи колико су ме обрадовале те ријечи и помислих – ако неком будем причао може рећи да ми је врућина ударила у главу. Захвалио сам шеику на љубазности и рекао да живим на Цетињу и да ћу радо доћи на пријем. Изашао сам, упалио ауто и брзо стигао на Цетиње. Није прошло сат времена опет ми је зазвонио телефон и опет онај исти женски глас. Али овај пут превише озбиљан: “Нажалост, шеик је изненада одлетио за Дубаи. Рекао је да вам пренесем његове поздраве.”
Касније сам сазнао да су “пословни разговори пропали” и да су настављени 2013. године. Са њима је пропао и шаховски пројекат а биће занимљиво ако нова власт угости принца Абу Дабија и, макар због дјеце, помене шах, трагом ове приче.
Недолазак предсједника ФИДЕ
Крајем јуна у Петровцу је завршено “Првенство Медитерана 2021”. Шаховски савез је у сложеној здравственој ситуацији успио да прикупи средства и омогући шахистима лијеп боравак у Црној Гори. Организацију турнира финансијски је помогла свјетска шаховска федерација ФИДЕ. На дан свечаног затварања турнира требало је да дође у посјету предсједник ФИДЕ Аркадиј Дворкович. Пошто нико од наших званичника није показао спремност да прими угледног госта, вјероватно из разлога што је он Рус, посјета је изостала и тако је поново матиран црногорски шах. Мало је било што га је понизио закон о спорту јер “није на програму МОК-а”. Није био ни карате па су Јапанци с њим условили одржавање Олимпјских игара у Токију. Тако раде земље у којима је лични интерес подређен националном достојанству! Да ли је политика тако слијепа и искључива да, као у овом случају, види испред свега национални предзнак а не човјека на челу једне велике свјетске породице са слоганом “Gens una sumus” (Сви смо један род)?! Утолико прије што је тај господин био прва виолина Организационог комитета Свјетског фудбалског првенства у Руској Федерацији 2018. године. Њему је предсједник ФИФЕ Ђани Инфантино упутио комплимент да је то најбоље организован свјетски шампионат у историји фудбала. То је рекао један Италијан а зашто нешто слично не би могао да уради и наш званичник? Да ли би Италијани дозволили да се угаси Ф.К. Милан или Хрвати да потоне сплитски Н.К. Хајдук? А ми ћутке гледамо како нестаје Ф.К. Ловћен, историјско и спортско име Цетиња и СФРЈ.

Предсједник ФИДЕ је моћан човјек и могао би да посвети Црној Гори један велики свјетски турнир. Радовао бих се кад бих могао да испратим такав догађај у Бару гдје сам постао велемајстор 1977. године и да тако почне нови шаховски живот у Црној Гори. Превише је било пропуста који су наружили нашу лијепу традицију.
За крај ево један примјер како су велике личности цијениле шах. Пред почетак турнира у Паризу 1984. године Корчној, Лоброн, Запата, ја и још пар учесника позвани смо на пријем код градоначелника Париза Жака Ширака. Такав гест знају да направе људи који достојно репрезентују своју државу и њену културу.
Извор : Вијести
Аутор : Божидар Ивановић